petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Pogubna upotreba principa “da se čuje i druga strana“

Stari, dobri princip novinarstva da se uvek treba boriti za istinu i na taj način da se „čuje i druga strana“ uveliko se kompromitovao, ne samo kod naših javnih glasila, već i u svetu. Ostvarenje tog principa podrazumeva da javna glasila deluju u normalnom društvu, ako se pod normalnim opet podrazumeva mnogo štošta: pravna država, socijalno društvo, napredna ekonomija, neutralno i objektivno sudstvo, suštinski slobodna i nezavisna javna glasila, korupcija svedena na krajnji minimum itd. Ako ti uslovi ne postoje, onda zahtev da se čuje i druga strana dobija suprotno značenje i poruku.

Kod nas je takvih primera bezbroj. Kako, na primer, objasniti da mladi analitičar objavi svoj traktat u kome će da okrivi narod koji ne razume da su srpski tajkuni najlepše što nam se dogodilo i pokretač našeg razvoja. Dakle, momak traži da se „čuje i druga strana“.

Ne treba mnogo pameti da se razume zašto momak brani naše tajkune, samoinicijativno ili inicijativno, volonterski ili narudžbenički. Javno idealizovati tajkune u Srbiji je čist bezobrazluk, ako se zna kako su stekli i izgradili svoje imperije. Teorija o vrednosti slobodnog tržišta i inicijative privatnog kapitala je u našim uslovima tekst prepisan iz nekog udžbenika u izdanju Vol Strita, a ne stvarna slika i objašnjenje fenomena tajkuna i mnogih nekorektnih i sitnijih privatnika u sadašnjoj Srbiji.

U stvari, princip „da se čuje i druga strana“ i u neuređenoj državi mogao bi da bude prihvatljiv pod uslovom da se čuje i „treća strana“. Drugim rečima, da se ne ostavlja čitaocima i gledaocima (televizije) da oni sami donose odluku ko je u nekom sporu u pravu, jer je to nerealno. Kako može običan građanin da sudi o stvarima koje ne poznaje ili o kojima ne može, i kad bi hteo, da sazna činjenice. A „treća strana“ bi trebalo da budu snažna i nezavisna novinarska i stručna pera koji će otvoreno reći “rašta smo se ovde okupili“ (Njegoš).

Uzmimo i primer aktuelne javne prepirke o izboru ili reizboru predsednika Teniskog saveza Srbije. Dva suprotstavljena bloka nas svakodnevno zasipaju svojim mišljenjima, a običan ljubitelj tenisa ne zna ko je u pravu. Izvlačiti laički zaključak da su protivnici Bobe Živojinovića najverovatnije u pravu polazeći od činjenice da je mnogo štošta u postojećem u Srbiji nenormalno, nije siguran putokaz. Zar se ne može da nađe autor koji će na osnovu stvarnih činjenica da kaže šta je u toj halabuci ili opravdanom protestu bar najverovatnija istina. Treća strana je i u ovom slučaju neophodna.

Posebna je priča, skoro tragična, da se zalaganje za jedno ili drugo mišljenje prepušta da javno iznose ljudi čiji rečnik, kultura ozbiljnost ne bi smela da se toleriše ni za kafanskim stolom, a ne samo u javnim glasilima. Pa samo što ne počnu jedni druge da psuju najružnijim psovkama i najprimitivnijim optužbama. Urednici koji podržavaju takvu politiku „da se čuje i takva druga strana“ nisu svesni pogubnosti takve uređivačke politike. Da o vređanju čitalaca i zdravog razuma, kulturnog ponašanja i ne govorimo.
Proizilazi da živimo u vremenu kada novinari imaju šansu da postanu istinski heroji u borbi za istinu i pravdu.