Ovih dana je registrovano prvo Srpsko-finsko društvo prijateljstva. Mnogi su me, kao stalnog predsedavajućeg Skupštine Društva pitali čime će se Društvo baviti. Naveo sam više oblasti, ali jedna oblast mi se čini posebno važnom - zbližavanje srpskog i finskog naroda kroz međusobne susrete članova Društva i finskih prijatelja.

Kultura življenja naša i finska se veoma razlikuje što upućuje na korisnost razmene pozitivnih iskustava i običaja, pri čemu Finci imaju mnogo toga da nauče od naših običaja kao i mi od njihovih. Navešću samo nekoliko običaja.
Putnici u vozilima javnog saobraćaja mogu da međusobno razgovaraju, ali samo toliko tiho da ni najbliži saputnik ništa ne čuje. Nije primoran da sluša razgovor nepoznatih ljudi. Druženje između prijatelja u Finskoj je daleko manje društveno nego u nas. Prijatelji se telefonom dogovaraju kad bi mogli da se vide, a po pravilu je to tek kroz dve ili više nedelja. Znamo kako se kod nas lako i bez najave može doći kod prijatelja. Mislim da smo mi u tome u plusu.

Mi brzo, često i olako sklapamo nova prijateljstva. Finac će pola godine da proverava da li je neko ko mu se nudi za prijatelja prihvatljiv za druženje koje, nakon pozitivne procene postaje višegodišnje ili stalno. Finci nemaju običaj da se sa prijateljima ljube u obraz. Mi, naprotiv, tri puta. Impresioniran sam da me supruga finskog ambasadora u zvaničnim susretima ljubi u obraz po trostrukom srpskom običaju. Gospođa Vejalainen je to prihvatila živeći u Beogradu. I mislim da smo i tu u plusu jer vidno iskazujemo prijateljstvo.

Mi idemo na koncerte ozbiljne muzike ređe, Finci masovno češće. U prodavnicama usluga je kulturna, ljubazna i od pomoći. Kod nas j to ređi slučaj, bar što se nivoa kulture ponašanja tiče.

Međutim, na sahranama u Finskoj, pokojnika ispraća samo najuža porodica, pet do 10 ljudi. Naš odnos prema pokojnom sugrađaninu je daleko društveniji. Ljudi masovno dolaze na pogrebe, čak i ako nikada nisu imali direktnog kontakta sa pokojnikom, ali su znali za njega. Naš običaj je društveniji jer pokazuje živima sa koliko ljubavi ili poštovanja će svako od nas biti ispraćen. A to ima odraza na naš život.
Suprotno našim običajima, spomenici na grobljima su skoro uniformisani: veoma skromna betonska ploča od 80-ak santimetara, ime i prezime pokojnika. Na groblju se ne vide socijalne razlike. To je, valjda, i smisao takvog obeležavanja grobova. Znamo kakvi su skupoceni i velelepni spomenici na našim grobljima. Slično je i sa vikendicama.
U Finskoj većina građana poseduju vikendice pored jezera, reka ili mora. Ali one su sve od drveta, skromne veličine, namerno bez televizije. Mi često umesto vikendica gradimo vile.

Mi imamo slavu koja je najmanje verskog karaktera. Na slavi se okupljaju prijatelji da provedu prijatno nekoliko sati zajedno. Finci takvih običaja nemaju, što im dolazi kao minus. Poslovni ljudi u Finskoj ugovaraju poslove pretežno telefonom, a udaranje pečata na poslovni aranžman dolazi kasnije kao formalni dokument za arhivu i poresku upravu. U selima je tradicionalni običaj da seljaci utrape svoj krompir, ne baš u neposrednoj blizini kuće, ali bez ikakve ograde ili katanaca. Niko nikad nije posegao za tuđim krompirom. Mi našu svojinu čuvamo ogradom od visokih zidova.

Deca u porodicama imaju određene obaveze koje se moraju poštovati bez naređenja i prisile. Naši mladi se daleko više druže. Finci su po prirodi veoma vredan narod koji obavlja svoj posao kvalitetno i sigurno. Kad Rusi grade hotele, recimo u Sankt Petersburgu, onda će hotel izgraditi Finci, najbliži susedi. Kvalitetno i u dogovorenom roku.
Običaji se vekovima održavaju, ali to ne mora da znači da su svi običaji dobri. Učenje od drugih naroda znači podizanje nivoa kulture življenja na viši nivo. Srpsko-finsko društvo će upravo u toj oblasti biti posebno aktivno.

Posle objavljivanja izveštaja Dika Martija o ulozi Tačija u zločinima nad Srbima, logično je da se ozbiljno postavlja pitanje da li Vlada Srbije treba u novostvorenoj situaciji da pregovara sa Tačijem. U nizu evropskih zemalja, pa i u nekim krugovima u SAD, sve su glasnije optužbe protiv Tačija. U Evropskoj uniji, prihvatanje izveštaja Dika Martija trebalo bi da utiče na promenu zahteva Srbiji da bez obzira na optužbe prema Tačiju, otpočne pregovore sa Prištinom.

U takvoj situaciji teško bi bilo razumeti da naša vlada insistira na razgovorima sa Prištinom, što podrazumeva razgovore sa Tačijem. Čini se čak apsurdnim. Ako se toliko godina čekalo na otpočinjanje razgovora sa predstavnicima kosovskih Albanaca, logično bi bilo da u ovom trenutku naša strana zaustavi taj proces dok se ne reši „Slučaj Tači". Srbima na Kosmetu ništa neće biti bolje od razgovora predstavnika vlade Srbije sa Tačijem.

Privremeno odustajanje od razgovora sa Prištinom, na kojima bi predstavnik samoproglašene albanske države na teritoriji Srbije bio ratni zločinac, verovatno bi pozitivno uticalo na albansku javnost da se otarase predsednika vlade i ostalih albanskih zlikovaca koje i međunarodna javnost sve glasnije optužuje za zločine nad Srbima. A takvih znakova pomeranja odnosa prema Tačiju i među Albancima - bar prema novinskim izveštajima - već su uočljiva. Pregovorima predstavnika Srbije sa Tačijem bi više odmoglo pozitivnim kretanjima među kosovskim Albancima, nego što bi olakšali život Srbima južno od Ibra.

Podršku Tačiju od zvaničnika američke administracije, koja se naravno očekuje, ne bi moralo da se shvati kao nalog Srbiji da mora da pregovara sa Tačijem. Veći deo svetske javnosti bi razumeo naše privremeno odustajanje od razgovora. I Amerika praktikuje da menja svoju politiku pod pritiskom međunarodne javnosti.
Najzad, postoji i psihološka prepreka pregovora sa Tačijem. Mogu se zamisliti osećanja srpskih pregovarača da sede za istim stolom i pregovaraju sa ratnim zločincem za kojim i dalje postoji zvanična poternica. Verujem da bi se razgovori srpskih zvaničnika sa Tačijem u ovom trenutku, kada je opstanak Tačija i njegovih saradnika u vlasti u Prištini u pitanju, shvatilo da se naša vlada bezrezervno povinuje zahteva Zapada, pre svega Amerike. Ali, ne samo na Zapadu i u svetskoj javnosti.

Pristanak na pregovore sa Tačijem u sadašnjim okolnostima sigurno bi negativno uticao i na rejting partija u vladi i pre svega partije predsednika države.
Najzad, ako bi se ocenilo da će SAD naterati svoje saveznike u Evropskoj uniji da nastavi pritisak na Srbiju na pregovore i sa Tačijem, čini se da bi jedini mogući kompromis bio uslov da u tim pregovorima ni u kakvom obliku ne učestvuje Tači.
U svakom slučaju, mišljenja sam da ovaj problem zahteva ozbiljnu raspravu, ne samo u okviru vlade, već i Skupštini Srbije. Duboko verujem da ovakve mišljenje deli najveći deo naše javnosti