Stane Dolanc, jedan je od najmoćnijih ličnosti neposredno posle odlaska Josipa Broza Tita i Edvarda Kardelja. Bio je atipičan komunistički funkcioner. Po mnogo čemu. A najviše zbog toga što je radio štogod je zaželeo ili mu padalo na pamet. U jednom društvu je ispričao neobičnu istinitu priču.

U prvim godinama posle rata bio je obaveštajni oficir slovenačke osvobodilne fronte.
„Nije bilo nečega što nisam smeo da radim" počeo je svoju ispovest koju je nazvao "Operacija Eva". A onda je ispričao priču.
U prvim posleratnim godinama on i njegov pajtaš, takođe obaveštajni oficir, Tonči, posetili su Švedsku kao predstavnici slovenačke organizacije mladih. Tamo se Tonči spetljao sa lepuškastom Evom i u krevetu joj obećao brak. Po povratku kući više se nije ni sećao Eve.

Međutim, jednog dana je dojurio kod svog drugara Dolanca i pokazao mu telegram prema kome Eva dolazi u Ljubljanu sa potrebnim papirima za venčanje sa Tončijem. A Tonči, ne samo da je bio već ženjen, već je imao i dvoje dece. Šta da sad uradi?
Dolanc je brzo smislio rešenje. Poslao je Tončija na Bled a onda otišao na Ljubljansko groblje, pokazao grobaru legitimaciju obaveštajnog oficira i dao mu zadatak da na najsvežijem grobu promeni drveno obeležje pokojnika i napiše ime Tončija. Kad mu bude javio, vratiće prethodno obeležje.

Onda je određenog dana otišao na železničku stanicu i sa svim obeležjima čoveka koji žali sa umrlim rođakom, dočekao Evu. Eva se odmah začudila zašto je nije sačekao njen „verenik" Tonči i već uplakana posumnjala da mu se nešto desilo. Da se nije razboleo? Da li je živ?
Dolanc je Evi, posle odugovlačenja saopštio da je, na veliku žalost naš Tonči poginuo u jednom planinskom malom selu. Eva je vrisnula, a kad se povratila, pitala je kako je poginuo. Dolanc nije predvideo takvo pitanje pa je iz nebuha odvalio: „Pregazio ga taksista". U tom vremenu na selu u kome se Tonči našao nije ni bilo taksi službe...

Uplakana Eva je zamolila da je odvede na groblje da bar položi buket cveća na humku nesuđenog supruga. Tamo se isplakala, a zatim se u Dolančevoj pratnji vratila na železničku stanicu i otputovala kući u Švedsku.
Na završetku priče, Dolanc je uz osmeh rekao: "Momci, vi ne možete da shvatite da u to vreme nismo znali šta da radimo sa onolikom količinom vlasti"...

Jedanput, kao član redakcije jugoslovenskog partijskog časopisa koji se štampao na pet stranih jezika, dobio sam zadatak da knjigu Staneta Dolanca „Savez komunista i samoupravljanje" priredim za objavljivanje u časopisu. Čim sam počeo da čitam zbirku Dolančevih neredigovanih govora, uhvatio sam se za glavu. Ubrzo sam našao tačno onoliko grešaka koliko je stranica knjiga imala - 360! Istina, većina su bile štamparske i stilske greške. Ali i 17 ozbiljnih politički grešaka, bar po mom mišljenju.

Napisao sam poduži referat u kome sam citirao 17 spornih mesta i predložio kako bi trebalo da glase i poslao ga Dolancu. Ubrzo sam dobio poziv da dođem kod njega. Znajući koliku moć Dolanc ima, pribojavao sam se tog susreta. Čak sam se zaustavio u vratima njegovog kabineta i rekao mu: „Druže Dolanc, kod nas Srba ima izreka "Obrao si bostan". Da li sam obrao bostan?

Dolanc se nasmejao i rekao mi: „Ma ne, već hvala Bogu da je neko pažljivo pročitao ono što pišem i objavljujem". Zatim me je obavestio da 15 mojih sugestija prihvata, a za dve me moli da ih ostavim onakvim kako su napisane. Jedna je bila da se on prvi u Savezu komunista zalagao za demokratski centralizam, čime je polemisao sa Petrom Stambolićem, a druga da je jugoslovenska radnička klasa proleterska. (Klasa koja ima svoje samoupravljanje i vlast!). U referatu sam predložio kako bi ta mesta trebalo korigovati. Nije hteo da mi objasni zašto želi da te izjave ostanu.

Pored sveg mutnog u karakteru tog čoveka, bar je bio jedini savezni funkcioner koje sam poznavao koji se nije naljutio što mu neko ukazuje na političke greške.

U jednoj beogradskoj kafani, recimo u Maderi - gde bi drugde kad se u kafani i donose najvažnije državne odluke - razgovaraju, uz pićence, predstavnik vlasti i predsednik Sindikata udruženog naroda u formiranju. Predstavnik vlade pije škotski viski sa "hledom", a onaj drugi vodu česmovaču.

Predsednik narodnog sindikata u formiranju otvara razgovor: "Predsednik vlade, ministri i predsednik Republike godinama obećavaju da će se životni standard naroda povećati. Ali, kada?"
Portparol vlade: "Pa, čuli ste šta je juče izjavio predsednik Republike, 2020. Tj. možda.
- A dotle?, zavapi sindikalac.
Odgovor je utešan: "Moramo da se strpimo, navikli smo na teškoće, taj vaš narod lepo kaže „Trpen-spasen". Uostalom, evo, već se stanje radikalno poboljšava, penzioneri su dobili povećanje čak od 1 odsto.
- Uh, ala ste se pretrgli - zajedljivo kaže predstavnik naroda i penzionera. (To su odvojene kategorije).

- Obećavate da ćete smanjiti broj ministarstava, poslanika i državnih službenika", kaže ironično narodni predstavnik.
- Nema od toga ništa - kao iz topa odgovara portparol, neće dozvoliti poslanici.
Narodnjak: "A zar predsednik Republike ne bi mogao da lupi pesnicom o sto, kao onaj Hruščov u Ujedinjenim nacijama i naredi da se, na primer, plata onog direktora NIS-a od skoro pola miliona smanji na 75.000? I da to bude najveća plata u državnom i poludržavnom sektoru? Tajkuni se ne bi bunili jer se to ne bi odnosilo na njih?
- Ne može - kaže vladin čovek - To bi bilo neustavno i nedemokratski.

Tužni sagovornik postavlja sledeće pitanje: pa, što ne promenimo Ustav? A to sa demokratijom se, verovatno šalite. Kad ste mogli da zamrznete inače male plate i skoro nikakve penzije, zašto ne biste privremeno zamrzli i demokratiju bar kod određivanja visine državnih plata?
Odgovor je bio ubedljiv: "A, šta Vi mislite kako bi reagovali naši prijatelji iz Evropske unije, koji se inače dvoume da li da nas uopšte prime u njihovo selektivno bogato društvo. ¬A ono sa tajkunima. Valjda znate da je loše kad u porodici nema sloge.

- Da pređemo na pitanje javnih glasila - hvata se za slamku sindikalac naroda, šta mislite ako javna glasila pozovu narod na masovne proteste po svim gradovima, selima i zaseocima. U onoj nedemokratskoj Americi čak samo jedan čovek i to novinar, zbog nekog tamo Votergejta smenio predsednika najveće svetske sile.

Predstavnik vlade objašnjava problem: "To nije realno, nismo mi Amerika, zadatak javnih glasila je da podržava vladu, a ne da je ruši. A to sa demonstracijama. Valjda znate kako smo nagrabusili sa onom prethodnom revolucijom. Spominjalo se da se više ne ponovi! Ostalom, ko može da organizuje masovne mitinge i lupanje u stare šerpe koje su danas neophodne za hranu iz narodnih kuhinja. I zapamtite, brat nikad nije udarao na brata. Braća su braća.

Onda, znači, začarani krug, vajka se glasno razočarani predstavnik naroda. Pa, šta od kruga očekujete, poučno pita portparol vlade. Kakav bi to bio krug kad ne bi bio začarani?

Ali, narod je gladan, zavapi narodni predstavnik. Ni u kontejnerima više nema šta da se nađe, pa sada građani idu po šumama i beru pečurke. Odlično, uskliknite predstavnik vlasti. Pečurke su zdrava hrana, a i šetanje po čistom vazduhu je zdravije nego da ljudi badavadišu po kafanama, kao na primer nas dvojica.
Onda mi ne ostaje ništa nego da kažem „Amin", kaže rezigniran narod, tj. njegov predstavnik. „Nema na čemu", odgovori predstavnik vlasti i prijateljski i ohrabrujuće potapša narod po ramenu.