petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Kraljevsko prevođenje (drugi deo)

 

Godine 1974. gost Josipa Broza Tita bio je tri dana predsednik Finske dr Urho Kekonen. Politički razgovori su spojeni sa lovom na medvede u bosanskom gradiću Bugojno. Bio sam prevodilac u tom susretu jer se finski predsednik nije naročito snalazio sa stranim jezicima.

Jedne večeri bio je organizovan lov na medvede, na dve lokacije posebno za Tita, a posebno za finskog predsednika. Na mesečini na visokoj čeki finski predsednik je sa lovačkom puškom očekivao medveda. Na proplanku ispred čeke pojavio se veliki medved. Finski predsednik, uzbuđen mi je u polušali šapnuo: „Molim Vas, recite lovočuvaru da on prvi puca, a posle ćemo da se dogovorimo ko je ubio medveda". Međutim, na prostoru gde je medved počeo da grize but konjskog mesa, odjednom se pojavila velika divlja svinja sa desetak malih prasadi. Medved se uplašio i pobegao. Na veliko razočaranje finskog predsednika.

Kad smo se pred zoru vratili u Titovu lovačku vilu, zatekli smo Tita kako sa svojom svitom razdragan pije šampanjac. Te večeri je Tito ubio velikog medveda kapitalca. Finski predsednik se vajkao i ispričao mu kako je „njegovog“ medveda uplašila divlja svinja. Tito se smejao, ali mu je rekao:
“E pa, ti si od prve hteo da ubiješ medveda, a ja ovog mog čekam dve godine".

Tada sam prvi put konstatovao da se Tito obraća finskom predsedniku sa „Ti“. Ja sam, međutim, to preinačio na „Vi“, pretpostavljajući da je na Titovo raspoloženje uticao šampanjac. U apartmanu finskog predsednika, tog jutra sedeli samo samo Urho Kekonen i ja. Finski predsednik se i dalje vajkao zbog neuspelog lova. Onda sam ja rekao: „Gospodine predsedniče, mogu li da Vas nešto pitam a da ostane među nama?“ Kad sam dobio saglasnost upitao sam ga da li bi mogao da produži boravak za jedan dan pa da ponovo pokuša. Odmah je pristao...

Onda sam telefonirao Petru Stamboliću, koji je odseo u istoj vili i rekao mu kako sam bio svedok kad je finski predsednik rekao svom ađutantu da bi rado sutradan ponovo pokušao da ubije onog medveda. Stambolić je o tome obavesto Tita, koji je odmah predložio finskom predsedniku da ostane još jedan lovački dan.
Sledeće večeri se ponovila ista scena. Opet je ona svinja sa svojim prasićima oterala medveda.

Već u prvim danima u Bugojnu, primetio sam da se Tito obraća finskom predsedniku sa Vi u zvaničnim govorima i razgovorima, ali čim bi se poveo privatni razgovor, prelazio je na „ti“. Onda sam smislio plan.
Finskom predsedniku sam otkrio to različito oslovljavanje, ali odmah dodao da su mi drugovi iz Titovog kabineta objasnili da Tito tako postupa samo sa državnicima koje smatra svojim ličnim prijateljima. Dr Kekonen je bio oduševljen tom informacijom i rekao da mu je Tito uvek bio učitelj u spoljnoj politici.

Iste večeri, za vreme svečane večere uz učešće 40-ak, uglavnom bosanskih rukovodilaca, rekao sam Titu šta sam uradio i upitao sam ga da li sam pogrešio. „Ne, odlićno ste to primetili i hvala Vam što ste to preneli finskom predsedniku“.
Kad je finski predsednik zatražio da mu prevedem šta smo Tito i ja relativno duže razgovarali, ustao je, sam uzeo flašu vina, dopunio čašu i obratio s Titu rečima:
„Dragi moj druže Tito. Danas sam od našeg prevodioca saznao za prijatnu informaciju". Onda je ispričao kako je na to odgovorio i predložio Titu da se zvanično pobratime. Tako su se jedan politički radnik u Staljinovoj Kominterni i jedan građanski predsednik Finske pobratimili.

Ko ne zna kako se u Titovo vreme gubila služba i za manje greške u prevodu, može da zamisli kako je moj plan da zbližim dva predsednika mogao bio rizičan. Ali, isplatilo se. Finske novine su tu vest naširoko objavile i različito komentarisale. Dve nedelje kasnije, finski predsednik me je odlikovao veoma visokim odlikovanjem.

 

Državnici i prevodioci

U toku trodnevnog boravka u Bugojnu finskog predsednika, 1974. godine dešavale su se neobične stvari. Tito je, na primer, ispričao finskom predsedniku, u prisustvu Jovanke Broz, kako je u Parizu 1936. godine dao savet sinu Đure Đakovića kako da osvoji neku mladu Francuskinju. Priča je bila zabavna.

Tito je najpre napomenuo kako je u to vreme boravio u Parizu u svojstvu organizacionog sekretara Komunističke partije Jugoslavije sa zadatkom da pomaže prebacivanje jugoslovnskih dobrovoljaca u Španiju, u građanskom ratu.

„Jednoga dana“, pričao je Tito, „kod mene je došao jedan robusni mladić. Meni je napomenuo da je to bio sin Đure Đaković - koji je od mene tražio pomoć. Mislio sam da ima problema sa policijom ili slično. Ne, on se požalio da nikako ne može da nađe neku mladu zgodnu Francuskinju „za druženje“.
Tito se začudio što je mladić od njega tražio takvu vrstu saveta, ali mu je ipak dao ideju. Da ode u bioskop. U Parizu su bioskopi poluprazni - ali da ne sedne odmah na neko mesto, već da ošacuje neku mladu devojku samu, pa kad počne projekcija da sedne pored nje.
„Ali, pazi, nemoj da budeš napadan, već neka tvoja ruka kao slučajno padne na njenu. Pa, ako ti ne odgurne ruku, završio si posao", posavetovao je mladića.

Nakon nedelju dana, mladi Đaković se ponovo pojavio kod Tita. Još sa vrata, Tito ga je upitao: “Nije valjda, opet o iznalaženju devojke?“
- Jeste - odgovorio je mladić - ali da čujete šta se desilo.

Tačno je postupio kako ga je Tito savetovao, ruku je „nehotice“ spustio na devojčinu ruku, koja ga nije odbila, naprotiv, stegla mu je šaku. Mladić više nije ni gledao film, već je nestrpljivo čekao da se film završi. Držeći se za ruke, pošli su ka njenom stanu.
- Na vratima stana - rekao je mladić čudeći se - poljubila me je i zahvalila za prijatno provedeno veče i ...zatvorila je za sobom vrata - završio je razočarani sin radničkog vođe Đure Đakovića.
Tito ga je utešio da ne treba da tuguje, već da pokušava istim metodom dok ne uspe. Na to je Jovanka Broz u polušali prokomentarisala priču rečima: „Znala sam ja da si ti umeo da daješ i takve savete“.

Boravak finskog predsednika u Bugojnu se završio neobičnim „incidentom“. Prethodno sam ga zamolio da mi se potpiše na jednoj dečjoj knjizi koju sam preveo sa finskog. Ali je u tom trenutku knjiga bila u vili gde smo odseli. Kad je odred vojnika ispalio plotun na Mostarskom aerodromu i avion finskog predsednika bio spreman da poleti, finski predsednik je izišao iz aviona i krenuo ka nama. Skoro sam potrčao prema njemu i upitao da nije došlo do kvara u avionu.
„Ma, ne, nego sam zaboravio da se potpišem na tvoju knjigu“ - rekao mi je oslovljavajući me sa „ti“. Srećom, knjiga mi je bila u džepu od mantila. Rekao mi je da se okrenem i na leđima se potpisao na knjigu.

Da napomenem, jednom prilikom u Bugojnu finski predsednikom mi je rekao da, ako mu u sledećoj prilici službeno budem obraćao naravno, moraću da ga oslovljavam sa „gospodine predsedniče ali, ako budemo negde samo nas dvojica, ako me ne budeš oslovio sa „ti“, ovako ću te lupiti po glavi“. I baš me lupio.

Slika sa potpisivanjem knjige na Mostarskom aerodromu sutradan je osvanula na prvim stranicama finskih listova, najčešće sa komentarom „Evo, kako naš predsednik iskazuje poštovanje prema prevodiocima finske literature na strane jezike“. Koliko znam, nijedan državnik ovako nešto nije uradio.