Naš poznati dečji pisac, Ršumović je, ne nehotice, prelazeći iz Švedske u Finsku rekao sebi: „E, sad prelazimo u Finsku što znači da smo fini. “

To je rečeno da bi se iskazalo uverenje da je finski narod, pesnički rečeno, fini narod, što podrazumeva narod visoke kulture, dobro organizovanog društva sa snažnom privredom i životnim standardom koji je na vrhu svetskih merila bogatstva jedne zemlje.

Tu činjenicu su najpre otkrili naši mladi koji su unazad deset godina počeli da uče finski i odlaze u tu daleku zemlju na krajnjem severu Evrope. Najpre je počelo s interesovanjem za finske rok i džez muzičare na čije koncerte odlaze u Budimpeštu, gde finski muzičari često gostuju kao srodni narod sa Mađarima iz daleke prošlosti.
Malo je poznato da je pre deset godina u Srbiji jedini poznavalac finskoj jezika bio jedan bivši jugoslovenski diplomata. A danas oko stotinak mladih uči Finski i posećuje tu zemlju radi usavršavanja u jeziku i u struci.

Ali, i interesovanje Finaca za našu zemlju je u naglom porastu. Nedavno je Poljoprivredni institut iz pokrajine Ostrobotnija primio devet učenika koji su završili Poljoprivednu školu u Beogradu, Obrenovcu i Valjevu na besplatno produženo školovanje u trajanju od dve godine i dodatnu jednogodišnju praksu da bi se po završetku školovanja mogli da vrate u Srbiju ili za još neko vreme nastave sa usavršavanjem u struci. Interes za ovakav projekat Finci imaju da naši mladi početnici u struci, koji za vreme školovanja rade u finskim farmama, sa platom, pomognu finskim farmerima jer su takvi kadrovi u Finskoj deficitarni.

Ovih dana je direktor pomenutog finskog instituta, g. Jarmo Matintalo, dogovorio sa direktorom beogradskog PKB i predsednikom opštine Palilula, saradnju na usavršavanju kadrova PKB u Finskoj. Istovremeno, Institut je inicirao obimni program harmonizacije nastave u poljoprivrednim školama u Srbiji sa programima u zemljama članicama Evropske unije, koji će finansirati Evropska unija, što je naišlo na podršku našeg Ministarstva prosvete. Ovi projekti sa Finskom su deo pomoći finskih institucija Srbiji u procesu prilagođavanja normama i praksi u zemljama Unije i pre zvanične kandidature naše zemlje za članstvo u Evropskoj uniji.

Kao deo procesa zbližavanja naroda Srbije i finskog naroda, ovih dana je osnovano Srpsko-finsko društvo prijateljstva. A očekuje se da će takvo društvo biti osnovano i u pokrajini Ostrobotnija kao deo postojećeg Finsko-srpskog društva sa sedištem u Helksinkiju.
Zanimljivo je i to da se sve više naših mladi oduševljava s finskim jezikom, iako je taj jezik izvan indoevropske porodice jezika. Malo je poznato sa kakvim prijateljskim osećanjima finski građani prihvataju na jednomesečni besplatni boravak naše mlade u porodici, gde su naši mladi tretirani kao članovi porodice. Jedan slučaj to ilustruje.

Danica Radojičić, danas već student medicine je još kao devojčica nekoliko puta bila gost jedne farmerske porodice u oblasti Ostrobotnija u selu Toholampi. Jednog dana je dobila pismo od finske domaćice u kome je stajalo: „Draga naša Danice, evo večeras sedimo ispred upaljenog kamina svi sedmoro i tužni smo što nam je šesto dete u dalekoj Srbiji“.
Mladima je prirodno predodređeno da spajaju narode.

U Engleskoj se dogodila planetarna budalaština koja se ne pamti od izlaska Adama i Eve iz raja. Planetarna zato što se budalaština vinula u kosmos do Sunčevog sistema. Jedna Španjolka u Engleskoj overila je na engleskom sudu da je vlasnica Sunca! Da bi događaj bio još blesaviji, imovinski transfer potvrdio je i bivši potpredsednik SAD g. Gor. Kakva država, takav i potpredsednik.

Sama individualna svojina nad Suncem ne bi morala da izaziva uzbuđenje, da lukava i skrenuta Španjolka nije smislila kako da zaradi pare od svoje novopečene svojine. Naplatom sunčeve energije. Na prvi pogled čovek da pomisli da je zgodna šala u sumornim britanskim danima. Ali, nije šala kad se ispostavilo da je sud tu arhibudalaštinu overio polazeći od pretpostavke da će Španjolka od naplaćene solarne energije plaćati porez u Velikoj Britaniji. A kad je kod Engleza novac u pitanju, svaka budalaština je moguća.

Neki koji se bave istorijom tvrde da ovom neukusnom šalom bivša kolonijalna imperija, Velika Britanija želi da podseti svet da ona još može da povrati imperijalni status, ako ne na planeti Zemlja, onda u svemiru. Amerikanci, koji su bili na pogrebu engleske kolonijalne vlasti, preko svog političara poručili su Englezima tj. Španjolki da to neće tako moći. Zna se ko je gazda i ko osvaja ovaj i onozemaljski svet.

Može se pretpostaviti da su pobornici američko-engleske demokratije ovim super slučajem hteli i da demonstriraju veličinu voltstritovske demokratije, tj. da je u demokratiji dozvoljeno da svako može da radi što mu padne na pamet, pa i da proglasi Sunce za svoju privatnu svojinu pod uslovom da se ne izgovori neka dvosmislena reč o engleskoj kraljici. Tako gledano, proizlazi da su kreatori budalaština na srpskoj farmi u onom tobože Lisičinom selu, na nivou obdaništa u nekom zabačenom planinskom selu. U takvim okolnostima i naš Kurir, koji objavljuje senzacionalna otkrića, u poređenju sa engleskim Dejli telegrafom izgleda kao Zidne novine iz prvih posleratnih godina u domovima kulture u srpskim selima.

Ovde se, međutim, ne završava priča o arhibudalaštini. Jer, i mi Srbi, mada nemamo svemirske brodove, imamo konja za trku. Šta to treba da znači? Pa, znači da mi Srbi treba da kolektivno kao narod proglasimo deo Meseca za svoju svojinu. I Mesec šalje na zemlju svetlost koju dobija od sunca da bi na zemlji zaljubljenima dočarao susrete u šumi, na novobiznisovskoj jahti ili terasi egzotičnog hotela o nekoj egzotičnoj zemlji sa palmama. Ni mi ne bismo imali problema da u sudu verifikujemo vlasništvo na Mesecu jer i naši sudovi često donose presude iste kao i onaj engleski sud u slučaju vlasništva nad Suncem. Međutim, s obzirom na rebalans budžeta i vladinu pozajmicu od svetskih lihvara, moramo da se zadovoljimo sa verbalnom okupacijom jednog manjeg dela Meseca jer su Ameri i Putinovci okupirali znatne mesečne prostore. Nama bi bilo dovoljno da naplaćujemo mesečninu od ljubavnih parova u Srbiji i u celom svetu. To bi bilo zgodno i da tim novcem otplatimo dugove.

Dakle, pratićemo kako će Španjolka da naplaćuje korišćenje sunčane energije i ocenimo trenutak kada ćemo i mi da proglasimo jednostrano vlasništvo na delu dragog nam Meseca.

Razmišljam o našem predsedniku Republike. Imam problema s njim. Nagađam o njemu kao kad otkidam sićušne grančice maslačka u stilu „volim ga, ne volim ga“. Skoro da želim da ne dođem do kraja da se ne bih razočarao što ga volim ili što ga ne volim.

Pokušavam da maslačak zamenim za pijačni kantar: na jednom tasu plus, na drugom minus. Učinilo mi se da je takvo merenje najpouzdanije. A nije, jer su sve stavke različite težine, tj. vrednosti. Pa ipak da pokušamo, zajedno.
Na levoj plus strani (što nema veze sa ideologijom):

a) Učinio je nekoliko smelih koraka da Srbi, Hrvati i Muslimani jedni drugima oproste za sve što su jedni drugima učinili. Dakle, hrišćanski. Zna da će vekovi proći da se i zavolimo, ali da oprostimo ne samo da možemo, već je i neophodno.

b) Shvatio je da se šut ne može uspešno da bori protiv rogatog, ako nije mudri David. Upustio se u mrtvu igru: i jedna i druga strana zna da se ne vole, ali shvataju da je u obostranom interesu da se prave kao da to ne znaju.

v) Zna da je narod ogorčen na prekonoćne „uspešne biznismene“, zašta postoje i tačniji odgovarajući izrazi, pa s vremena na vreme poruči „uspešnima“ da vrate makar malo milijardi evra „zarađenihg u licu znoja svog“. Ko zna, možda će ih i nagovoriti, iako onaj kablovski bos poručuje da je ekstra oporezivanje bogataša besmislica. Čovek misli na sebe, a ne na interese naroda. Da li će predsednik uspeti da „uspešne“ imenuje za gubernatore u srpske Čukutke, videćemo.

g) Zalaže se za pristupanje Srbije Evropskoj uniji, iako zna da nas latini ne vole. Rezonuje: ne volimo ni mi njih ali biće nam, valjda, bolje nego sa pravednom siromašnom Kubom. Iako je kilometraža do Moskve mnogo duža nego do Brisela, čas po čas pa sam sebe pozove u Moskvu na čaj iz samovara. Ne samo zbog Kosmeta. I ne samo zbog gasovoda.

Toliko od važnijih tegova na levoj strani. A, sad na desnoj, minus strani:

a) Nema hrabrosti da raskine „prijateljske“ odnose sa „uspešnima“ ali ni sa nekim svojim ministrima na svim nivoima. Za takav lom je potreban čovek sa manje demokratičnosti, koji bi se odupro intervenciji velikih demokrata u zaštitu „uspešnih“ demokrata. A naš predsednik se drži (zapadne) demokratije kao pijan plota. Lako je drugu Putinu, on nije opterećen predrasudama o demokratiji.

b) Predsednik nije kratkovid, mada na onom jednom spotu na RTS koji se stalno vrti, uvek stavlja naočare kad treba da nešto pročita. Znači, vidi i bez naočara kako narod jedva da živi. A ne može da smisli efikasniju meru od obećanja da će jednoga dana narod lepo živeti. To mu je veliki minus.

v) Državni aparat (ne ciljam na policiju) je dovoljno brojan da bi mogao da opsluži i Kinu i Indiju zajedno. Vlada je veća od vlada velikih sila, parlament bi mogao, po broju poslanika da opslužuje pola Evrope. To sve predsednik zna. Ali, on nije samo predsednik Republike, već i predsednik jedne od dve velike partije. Gde da zaposli svoje i kadrove partnera u vladi nego u državnoj administraciji, upravnim odborima i u parlamentu.

g) Sudstvo mu ne valja ni za pet para, tvrde čak i prijatelji iz Brisela. Ali kakav bi lom nastao kad bi sudije bile nezavisne od političara, kao što to propoveda sveta knjiga Ustav. Mora se ići u reformu korak po korak, tj. milimetar po milimetar. Ali, to spada u teg sa minusom.

Kad sam pogledao na levu i desnu stanu, odjednom sam shvatio da takvo merenje „nema veze“. Realno merenje je procena da li će narodu biti bolje ako mesto Borisa dođe Toma. Na toj varijanti merenja, naš predsednik preteže čak i ako na njegovoj strani i nema dovoljno vrednih tegova.