petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Bajka o belom medvedu

Izmišljena a vrlo stvarna.
Na brdovitom ostrvu Balkantiku, živeo jedan kralj siromašne kraljevske republike. U poodmaklim mladalačkim godinama sve se više brinuo za sudbinu svoje zemlje, predosećajući da će jednoga dana doći kraj siromaštvu, ali nije znao šta će biti posle kraja.

I dok je tako sam sa sobom jadikovao, jedne večeri spazio je kroz prozor ogromnog belog medveda. Iznenađen, najpre je zurio u čovekolikog medveda koji mu je veselo, prijateljski mahao šapom. Posle samo tri minuta, njih dvojica su već sedeli u raskošnoj kraljevskoj rezidenciji i pili: beli medved čaj iz samovara, a kralj, po navici viski čivas regal. Kralj je gostu otvoreno priznao da mu je zemlja u velikom problemu, da mu je glavna čuvarica praznog trezora savetovala da uvede ekstra porez „uspešnim biznismenima“ kojih ima okruglo 100.

"Njet, eto očenj ploho rešenije“, što je u slobodnom malo proširenom prevodu značilo „Nisi valjda toliko nerazuman da na sebe ponovo navučeš bes velikih careva koji ti opet mogu da pošalju iz daljine milosrdne anđele.
Onda je Beli medved predložio kralju da jednim skupnim informativnim razgovorom demokratski ubedi svih 100 uspešnih biznismena da se rasporede po siromašnim opštinama, što je praktično značilo po svim opštinama kraljevske republike, osim u glavni grad gde bi to bilo nezgodno zbog stranih ambasada. I da u roku od tri godine u svojim gubernijama, investiraju bar deo svog, na neobično duhovit način stečenog bogatstva. Da im prijateljski predoči da predlog ne moraju da prihvate, ali da će im u slučaju odbijanja predloga obezbediti poduži odmor u luksuznim hotelima sa sedam zvezda u Sremskoj Mitrovici, Zabeli i u Padinskoj Skeli.

Nemajući kud, kralj je prihvatio ideju i već sutradan naredio svom glavnom šerifu Daciusu da taj predlog na kolektivnom informativnom razgovoru prenese svim uspešnim biznismenima. I, gle čuda. Biznismeni su se rado odlučili za zvanje gubernatora i u roku od tri godine nekada siromašna kraljevska republika je procvetala kao suncokret.
Narod se obogatio, umesto štrajkova glađu trešte Dragače trube, narod se veselio. Jedina neprijatnost je bila što su se na superprosperitetnu kraljevsku republiku naljutili Finci i Saudijski Arapi što im je to ostrvo preuzelo primat najbogatijih zemalja sveta.

Kralj priredi veliki samit-prijem u dvoru za tada već slobodne gubernatore i diplomatski kor nesvrstanih zemalja i Evropske unije u kojoj mu je obećano članstvo kroz 53,5 godine. U toj velikoj masi razdraganih uspešnih gostiju, međutim, našao se i jedan beli medved koji je sada mnogo više ličio na čoveka nego na medveda, jer medvedi ne nose oko vrata leptir mašnu. Kad ga je kralj spazio, zagrlio ga je kao nekad bratstvo i jedinstvo.

„Nu, razve ja Vam ne skazal čto vsjo vazmožno s pomočju informativnih razgovorov". Prevod nije bio potreban ali se kralj setio da ne zna kako mu se prijatelj zove. Beli prijatelj je već polupijanom kralju tutnuo u ruku svoju vizit kartu na kojoj je pisalo:

„Roman Abramovič, gubernator Čukutke“. Samo je precrtao reč „gubernazor“ i napisao „svabodnij graždanin“. Kralj se, međutim već bio toliko natreskao da je usred prijema na jednom trosedu zaspao. Kad se ujutru probudio i pogledao kroz prozor, video je kontejnere iz kojih su ratnici oslobodilačkih ratova tražili ostatke hrane jer su narodne kuhinje posle rebalansa budžeta bile zatvorene. Kralj je sa tugom shvatio da je sve bio san i odmah je pozvao onu svoju čuvaricu praznog trezora da smesta obezbedi zajam od Međunarodne „Rober“ banke da bi zapušio rupe na rešetu.

 

Obostrani oproštaj umesto nemogućeg pomirenja

U novije vreme u Srbiji se opravdano, jasnije nego ikada osuđuju zločini koje su Titova i Rankovićeva OZNA/UDBA počinili nad nevinim građanima u prvim godinama oslobođenja, po nekima, osvajanja vlasti. Zbog ubijanja građana bez suđenja, zbog mučilišta Golog otoka i drugih stratišta, najšira javnost je ogorčena, čak i deo pripadnika levo orijentisanih snaga.

U Drugom svetskom ratu, u Jugoslaviji bitna razlika u suprotstavljenim pokretima bila je u tome što su se partizani - među kojima ogromna većina nisu bili članovi Komunističke partije - aktivno, oružanim putem borili protiv okupatorskih vojski, dok su se četnici, Kraljevska vojska u otadžbini, borili uglavnom protiv partizana, a samo u par meseci u početku rata i protiv Nemaca. Iako je četnički pokret ideološki bio antifašistički, sledeći politiku nenapadanja na okupatora da bi se izbegle odmazde Vermahta i zbog čekanja da zapadni saveznici oslobode Jugoslaviju i obnove monarhiju, četnički pokret je u borbi za vlast, bez svoje volje sebe svrstao u saradnika okupatora u borbi protiv partizana. To je za četnički pokret bila tragedija, ali i činjenica koju nikakva rezolucija ne može da promeni.

Četnički pokret je smatrao da samo taj pokret ima pravo da se bori za vlast, čak i u saradnji sa okupatorom, dok je istu težnju komunista smatrao zločinom. Svaka revolucija je, prema njima, zločin. Istorija je, međutim, pokazala da su se revolucije događale bez dozvole kontrarevolucionarnih snaga, da su neke, kao Francuska buržoaska revolucije predstavljale progres u evropskoj civilizaciji. Za komunistički pokret je tragedija bila što su ruski boljševici i drugi slični pokreti, među njima i boljševičko krilo Komunističke partije Jugoslavije, upropastili ideju socijalizma diktaturom proletarijata i odsustvom i najmanje demokratije.

Borba protiv okupatora za Narodno-oslobodilački pokret je svakako značila i revoluciju, nasilno osvajanje vlasti i stvaranje, umesto monarhije socijalističkog društvenog uređenja. Sa istim pravom kao i nastojanje četničkog pokreta da obnovi monarhiju, makar i bez aktivne oružane borbe protiv okupatora.

Masovne grobnice nevinih žrtava terora UDBE i drugih organa vlasti Titove Jugoslavije moraju se pronaći, otkriti, iz ljudskih razloga i hrišćanske etike da se grob umrlih ili poginulih zna da bi rodbina odlazila na groblje da odaje poštu svojima. Ali, otkrivanje masovnih grobnica komunističkog terora ne umanjuje zločine četnika i brojnih drugih pripadnika naoružanih vojski za vreme rata, samo zato što su grobovi žrtava partizana poznati i da su mnogi četnici čiji su zločini dokazani kažnjeni. Tragična je istina da su obe strane vršile zločine. Takvo uslovljavanje je besmisleno i nepravedno.

Tek kad se identifikuju sve žrtve na obe strane, žrtve ustaša, četnika, Ljotićevaca, muslimana i šiptara, i s druge strane žrtve boljševiškog krila jugoslovenske Revolucije, može se tražiti ne samo osuda, ali ne i nemoguće pomirenje, već jedino obostrano praštanje. Mlade generacije ne mogu da snose odgovornost za nedela starijih generacija. Oproštaj je jedini put prevazilaženja istorijskog sukoba, ne iz hrišćanske etike, već kao jedini moguć uslov za zajedničke napore svih građana da se izgradi prosperitetna, demokratska Srbija u okviru Evropske unije ili bez pristupanja Uniji.