petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Književni kafić

 

Ovih dana sam bila na predstavljanju zbirke pesama i priča u književnom klubu "Crnjanski", u Beogradu. Divni, nadahnuti stihovi i prelepa proza, satira. Ali, odmah se nepozvana i nepoželjna nametnula seta zbog tužne okolnosti da su gotovo svi autori bili stariji ljudi, neki čak u veoma poodmaklim godinama...

Oni to nisu ni primetili. Svi su bili bodri, živahni, fizički i duhovno, kao mladići i devojke sa nepunih dvadeset godina kojih u sali-nije bilo. Zašto? Zašto uz te renomirane pesnike i predavače nije bilo mladih učenika pesničkog zanata?
Neću da verujem da se mladi ne interesuju za lepu književnost. Ali, gde usmeravaju i troše svoj talenat, potrebu da se iskažu? Zar samo u kafićima u kojima grmi hevi metal i gde i mušice beže od buke kroz poluotvorene prozore.

Na zidovima kafana u Skadarliji, šepure se imena naših čuvenih pesnika, književnika tipa Tina Ujevića koji su se tu okupljali, ispovedali svoju tugu zbog neodgovorene ljubavi, ili su usijanim očima i rukama slikali portrete i obline devojaka u koje su bili zaljubljeni sa pozitivnom "povratnom informacijom". Muziku je predstavljala samo jedna tiha violina na uho ili isto tako diskretna gitara. Bez bučnog doboša sa Egzita i trube iz Dragačeva. Pesme su ispisivane, ne salvetama ili po belim stoljnjacima, bez protesta vlasnika kafane koji su bili dovoljno dalekovidi da će taj čaršav završiti u vitrini nekog književnog muzeja, da bi se pre toga reči sa čaršafa smestile u antologije.

Ne znam koliko desetina nevladinih organizacija imamo koje nas podučavaju o američkoj demokratiji, pravdi Volt strita iz berzanskih kockarnica i, naravno "američkom načinu života". Pa bar da je jedna okrenuta ka okupljanju mladih u književne kafiće. Da, da, dobro ste pročitali, nije štamparska greška - u književne kafiće u kojima će pevušiti tiha evergrin muzika, a iz zvučnika izlazili zanosni stihovi razbarušenih etabliranih pesnika iz Skadarlije, na privremenom radu u književnom kafiću.

Poezija proteruje nasilje, drogu i pijančenje kao što mirišljavi kartončići lavande progone moljce. Psovka se odbija o književne reči kao kapi kiše o prozore. Na stolovima u književnom kafiću, umesto pepeljare, blok sa hemijskom olovkom, da zaljubljeni ispisuju svoje stihove za mladu damu ili momka sa druge strane stola. Na jednom zidu kafića aparat iz koga, za ubačenih 100 dinara, ispada lepa zbirka pesama ili proze, možda i omanji roman, po naslovnoj želji. Bolje nego aparat za cigarete.

A onda se odnekud, kao slučajno pojavi, od vlasnika književnog kafića, naručen pesnik koji počinje da recituje svoje tužne, vesele, i zanosne pesme. Posle svake pesme slušaoci mu pljeskaju kao blentavi birači koji slušaju gluposti političara.
Pored bloka i hemijske olovke je još i književni meni: program za narednu nedelju. Zaista bolje nego vinska lista. Tačno u ponoć se za trenutak ugasi svetlo, kao na novu godinu u 12 sati, poziv da se ljubavni parovi poljube ili da stidljivi mladić, pokretima ruke nacrta belog konja i kaže devojci sa druge strane stola: Gospođice, mogu li da budem vaš princ na belom konju? A onda fajront. Gde će se priča završiti, nije lepo da naslućujemo.
Romantično, nestvarno? Vrlo verovatno, ali i vrlo poželjno, jer romantično znači lepo i zanosno kao u romanu.