petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Šta vidimo kad se osvrnemo

Osnovni princip naučnika je da u sve sumnja dok ne otkrije tajnu koju istražuje. Ako bi običan građanin prihvatio taj princip imao bi mnogo razloga da u sve oko sebe sumnja. Čak i u nešto što je proglašeno kao veliki humanitarni gest...

Oko nas se svakodnevno dešavaju stvari u koje nemamo razloga da sumnjamo, jer se vidi da je stvar nenormalna, ali smo mi prema takvim pojavama skoro ravnodušni, jer se previše često ponavljaju.. Dakle, oguglali smo na nenormalne pojave. Osvrnimo se malo oko sebe. Da vidimo šta vidimo.

U jednom selu koje nosi lisičino ime, šarenolika grupa ljudi živi apsolutno nenormalnim životom jer su otkrili da je pravilo da se veliki novac može bez rada da dobije samo u nenormalnim uslovima. Dakle, "Farma" je Srbija u malom. Tu idiotsku glupost su nam uvalili Ameri, a mi je prihvatili kao surogat milosrdnog anđela presvučenog u "Versaći" kolekcije. I ta idiotska glupost se vrti i širi kao kosmos zadobijajući masovno posmatračku publiku. Novinari svakodnevno obaveštavaju o "Farmi" o onome što čitaoci traže. A traže da čuju ko je sinoć koju smuvao u kupatilu, ko je kome psovao celu familiju i nazivao džukelom. Pa, je li to normalno?

U osmospratnici sa 32 stana u velikom gradu, jedva dva-tri stanara se međusobno posećuju. Većina u hodniku i u liftu ni Dobar dan ne kažu. A takva 32 domaćinstva u nekom malom planinskom kraju čine čitavo selo u kome su stanovnici upućeno jedni na druge, svi se poznaju, druže i međusobno pomažu na mobama, svadbama i sahranama. U gradu na osam spratova živi otuđeni narod. Pa, je li to normalno?

Na "Egzitu" hiljade mladih, na prvi pogled zdravih i normalnih mladića i devojaka okupili se baš ispred one bine na kojoj jedan bradati momak u farmerkama iz Holandije ili sa Jamajke, niti peva, niti svira, čak ni poskakuje, već samo sedi na drvenoj stolici i besomučno lupa u dva takta u doboš. I tako beskrajno dugo, mladi urliču od ushićenja, a Prvi program RTS pola sata emituje to ubijanje sirotog doboša.  Pa, ko je tu lud i je li to normalno?

Navijači na fudbalskim utakmicama mlate se plastičnim sedištima, umesto da hrabre svoje ljubimce. To nema nikakve veze sa sportom i mogli su da se makljaju u Košutnjaku ili u Parku prijateljstva u Novom Beogradu čisto radi simbolike. Pa je li to normalno?

Policija nas bukvalno svakog dana obaveštava da je uhapsila bandu pljačkaša koja je u proteklih pet godina oštetila državu za toliko i toliko miliona dinara. Alal vera policajcima, baš su vredni kad sve to postižu za male pare. Ali, neko bi trebalo da postavi pitanje, ma kako je bilo moguće da niko iz okoline u kojoj su pljačkaši operisali nije za pet godina primetio te pljačke. Krađe se normalno vide kroz 15 minuta, najviše za jedan sat. A ovi, pet godina. U ovom slučaju ne pitam jesu li takve pljačke normalne, već je li normalna okolina u kojoj se pljačke dešavaju.

Pothranjeni saobraćajni policajac, koji za razliku od svog kolege koji rizikuje život goneći razbojnike, samo podigne okruglu tablicu sa drškom, zaustavi vozača jer mu jedno dugo svetlo ne radi i kaže: "Ovo će da Vas košta 5.000 dinara" ...
- "Joooj" - zajaukne nesrećni vlasnik starog "juga 45"! - "Ali ja nemam 5.000 dinara" - "Pa, koliko imaš", pita ga saobraćajac, sada već prijateljski, jer mu se srce smekšalo pred siromahom. "Evo, samo 3000". Nemam više, majke mi".
- Dobro, hajde, daj 3.000 neću da te prijavim." ... Desetak takvih milosrdno, tj. saosećajno oproštenih prijava i eto, skromne dodatne platice od 30.000 mesečno. Je li to normalno, od strane čuvara reda i poretka?

Treba li da pominjem one lekare koji su mućkali sa lekovima ugrožavajući živote građana koji su u bolnicu došli da zatraže pomoć? Ili onog nesretnika što je ubio oca sekirom ili (ne)majku koja je bacila bebu u kontejner. A tek šta bi se sve videlo iza tapaciranih vrata kroz koja se ništa ne čuje niti vidi.
Ne, odustajem, bolje je da se ne osvrćem više oko sebe. Jer, može nekom da padne na pamet da me optuži da sam u stvari ja nenormalana koja sam oguglala na nenormalne pojave.

Još o političkim komentatorima

 

 U elektronskom izdanju Glasa javnosti, u broju od 13. novembra, objavljen je moj napis "Kome su namenjeni komentari političkih analitičara..." Priča je, međutim, nedovršena pre svega zbog prostora. Drugi deo priče se logički nameće.

Logično je pitanje: zašto su skoro svi komentari koji se odnose na rad ove i svih vlada unazad deset godina kritički orijentisani? O godinama ispred deset reč "skoro" ne postoji. Nešto tu nije logično.
Zar je moguće da postoktobarske vlade, ma šta o njima mislili, nisu uradile bar nešto dobro za Srbiju? Divimo se često briljantnim kritičkim komentarima, Ali, nije valjda da je u proteklih deset godina na vlasti Udruženje kvalifikovanih lopova, a u opoziciji Savez časnih sestara i kaluđera? I zar nije „Sveto pismo“ novinarstva da treba čuti i drugu stranu?

Naravno da ni dobri potezi tih vlada nisu alibi za generalno nepovoljno stanje nacije. Ali, objektivnost je alfa i omega zdravog razuma (ne one Šojićeve partije), neophodnog kao hleb i voda, i vazduha za disanje. Možda je bilo komentara koje nisam stigao da pročitam u kojima je rečeno, na primer: ova vlada ne vredi ni pet para, ali joj se desilo, promaklo joj je pa je uradila to i to dobro. Istina, u kritičkim analizama ponekad se, kao uzgred, pomene da nepovoljnom stanju u Srbiji kumuju i moćni strani faktori koji nam nikada i nisu bili naklonjeni. Naravno, opasno je generalisati u bilo kom pitanju, pa i ovom.

Obraduju me reportaže o uspešnim malim privrednicima, o sjajnim seoskim domaćinstvima, o novatorima, o plemenitim ljudima. A onda se nameće razmišljanje: nisu li ti svetli primeri došli do izražaja zbog uvećanih sloboda u društvu. Mnogi zaboravljaju, a mladi i ne znaju, da se u ovoj zemlji za i najblažu kritiku režima išlo u zatvor, a za opozicionarstvo i na Goli otok.

Istina je da su radnje prepune robom vrhunskog kvaliteta kakav godinama nismo imali i da tu robu dobrim delom kupuju "uspešni biznismeni". Ali zar i ta kvalitetna roba nije podstrek vrednom čoveku da se trudi da više zaradi?
Niti je istinita samo crna, ni samo bela slika. Pa, zato i postoji bež boja. Ne samo na modnim revijama. Završio sam napis od 13-g novembra.