petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Ludi, pametni i zbunjeni

Naši političari i ministri nas skoro svakodnevno iznenađuju, pa smo skoro na to navikli, tj. oguglali. Ali, ponekad su ta iznenađenja predozirana što negativno utiče na zdravu pamet. Pomenimo samo tri najnovija slučaja.

Slučaj prvi .Vlada je povukla iz skupštinske procedure predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju da bi obavila propuštenu konsultaciju sa sindikatima. Tako je izjavio premijer. Ali, istovremeno potpredsednik vlade, g. Krkobabić, zaduženi borac za bolji penzioni zakon, hitro je demantovao predsednika izjavom da će se predlog tog zakona  vratiti Skupštini bez ikakvih promena, "čak ni u interpunkciji"(!) Umesto da se upravo g. Krkobabić najviše zalaže za popravljanje predloga za penziono i invalidsko osiguranje, on se čak protivi svom predsedniku vlade koji je, bar tako je rekao, hteo da se taj predlog zakona kompromisom uskladi sa zahtevima sindikata. A onda, predsednik vlade ne upućuje relevantnim sindikatima poziv za konsultacije, zbog čega je taj predlog zakona inače povučen iz Skupštine. Razočarani sindikalci odgovaraju da će organizovati skupljanje potpisa za smenu vlade. I tu se postavlja pitanje  ko je tu lud a ko pametan, jer tu nema nikakve logike.

Drugi primer se odnosi na nestašicu mleka. Mleka nema dovoljno, pa nema. I meso poskupljuje jer i njega nema dovoljno. Ali, ministar poljoprivrede g. Dragin daje izjavu koja objašnjava ko je za to odgovoran. U svakom slučaju on nije, već vlast od pre deset godina. Doduše, malo je nejasna ta granica od deset godina.  Nije li možda i za nestašicu mleka i uništavanje stočnog fonda kriv opet Milošević? Ili je ministar mislio na prve DOS-ove ministre poljoprivrede u koje g. Dragin ne spada. Udruženje proizvođača mleka, međutim, ne traži odgovor u dalekoj prošlosti. Ono tvrdi suprotno: početak sunovrata u proizvodnji mleka datira iz 2009, kada su ukinute subvencije proizvođačima mleka. Tu već vremenski spada i sadašnji resorni ministar. Ali, ma ko da je pre deset godina skrivio za mleko i stoku, zar se za deset godina nije ta pogrešna politika sadašnje vlasti mogla da izmeni nabolje. I, kao što jedan građanin upitao javno, šta je g. ministar Dragin lično učinio da se ovo zaostajanje u poljoprivredi i stočarstvu izmeni? I u ovom slučaju  se postavlja isto pitanje o ludom i pametnom.

Primer treći. Pre par godina uspešni biznismen g. Mišković, za male pare, između ostalog je kupio jedan hotel pod prećutnim uslovima. Sad ga država naknadno častila sa još hektar skupocene zemlje. U javim glasilima lepo objašnjeno kako je to vešto izvedeno, kao primer kako su se naši uspešni biznismeni preko noći omilijarderili. I ovde je slučaj za raspamećivanje.

Ali se u ovom slučaju  postavlja i dodatno provokativno i bajkovito pitanje. Na primer, kako je ruski lider Vladimir Putin svojevremeno "predložio" svojim uspešnim milijarderima da vrate opljačkani novac, bar delimično, tako što će kao gubernatori u zabačenim rejonima Rusije o svom trošku razvijati privredu, izgraditi infrastrukturu, bolnice, škole i ostvariti projekte o kojima siromašni sanjaju. Ili, ako ne pristanu na taj "predlog", dobiće besplatan smeštaj i ruski boršč negde u sibirskim kazamatima. Ideja je u potpunosti uspela. Da li je ovo poređenje neumesno? Kod nas uspešni biznismeni ne učestvuju u saniranju privredne krize. Naprotiv, još im se dodaje, besplatno. Gde je razlika između nas i Rusa? Zašto se kod nas slično ne bi moglo desiti? Da li je razlika u tome što je kod nas zacarila takoreći demokratija, a kod Rusa nešto drugo? To niko ne zna - osim celog naroda.

 

Priča o vremenu

Jednom, davno, pre beskrajno mnogo milijardi svetlosno vremenskih godina niodčega je nastalo vreme i ostalo velika, neodgonetljiva zagonetka - kao i kosmos. Vreme i kosmos - kao što se zna, ili ne zna - nemaju ni početak ni kraj i čovek se uzalud trudi da utvrdi kako su, kada i od čega nastali, jer ništa ne može da nastane bez vremena i niodčega. Nećemo nikada saznati ni šta je bilo pre početka vremena i kosmosa, baš kao što kravi nikada fiziološko mentalno ne može da bude jasno zašto ne zna da čita Šekspira.

Te tajne nikada nećemo saznati, ne samo mi nego ni buduće generacije, ukoliko uopšte opstanemo na pregrejanoj planeti Zemlja. Nećemo saznati ni šta će biti sa svemirom kad se jednom, nakon beskrajnog vremena toliko raširi da mora da se raspadne, pukne kao balon i sunovrati u crnu rupu. Mada će neki kosmos ipak morati i dalje da postoji i u crnoj rupi, kao što ostaci propalih imperija ostaju na nesreću čovečanstva i sirotinje.

Ali mene trenutno ne interesuje kosmos, već samo vreme, ovo naše, danas. Čovek je od vajkada komunicirao sa vremenom, razmišljao o njemu, koristio ga kao novčanicu za plaćanje ili mito, ili kao opomenu, kao lek za tugu i zaborav, kao metar za premeravanje trajanja i izgradnje ili izvođenja nečega ili ostvarenje nekog, bilo kojeg i bilo kakvog cilja. I ko sve zna zašto. „Vreme je novac“, „Vreme je zlato“, „Vreme će izlečiti“...

Vreme se različito doživljava zavisno od toga ko ga doživljava i u kakvim uslovima. Čoveku koji boluje od neizlečive bolesti vreme je mučitelj. Gladnom je vreme predugo, nesnosno kao i nezaposlenom koji uzaludno traži posao, a treba da ishrani dečicu. Alkoholičaru i narkomanu bez alkohola i droge vreme je neizdrživo, zbog čega moraju da razbijaju izloge na zlatarskim radnjama ili bankama. Zaljubljeni želi da vreme traje beskrajno. Razočarani da mračno vreme što pre prođe. Mladi uglavnom ne razmišljaju o vremenu, deca i ne znaju šta je vreme osim da u određeno doba moraju da prestanu da se igraju, da na vreme obeduju, spavaju, bude se, idu u školu, opet se igraju i tako sve iznova.

Starom čoveku vreme je dokumentarna, dnevnička knjiga u kojoj je precizno, makar napisana po želji vlasnika, u kojoj je opisan njegov život koji se neminovno bliži kraju. Stari čovek okrivljuje istovremeno i sebe i vreme za sve neprijatnosti i nesreće koje je u životu imao ili još ima, ali vremenu odaje i priznanje za doživljene lepote. Naravno, sve ovo napred napisano spada u svet dokonog razmišljanja, svet mašte, filozofije i istraživačke nauke.

Međutim, praktično i prozaično naš čovek, legalni građanin demokratske Republike Srbije, doživljava vreme sa mnogo pitanja, na primer: koliko će siromasi dugo živeti u bedi, a "uspešni biznismeni" u izobilju. Odnosno, koliko će javnom tužiocu biti potrebno vremena se usudi da onemogući "uspešnima" da i dalje pljačkaju društvo "po zakonu" i narodu vrate oteto. U takvim uslovima vreme je okrutno, nemilosrdno, nehumano za sve njegove korisnike - i za siromahe i za „uspešne“ milijardere.
Za političare na vlasti vreme je želja za beskraj, za opoziciju je izraz nestrpljenja. Političari na vlasti ne žele kraj vremena, opozicionari veruju da će se vreme onih na vlasti završiti već sutra, ove jeseni ili na proleće ili na jesen sledeće, ili, ako već ne može drugačije, neizbežno u redovno vreme.

Mudar je čovek koji zna, ume ili ima sreće da iskoristi vreme kao, na primer, dobar student srećnik koji je dobio stipendiju da doktorira. Tu stipendiju će da iskoristi za sebe, eventualno i u korist društva, što će zavisiti od toga da li će ostati u zemlji ili otići u inostranstvo da tamo naplati svoje znanje stečeno u siromašnoj otadžbini koja ne može ili ne ume da mu obezbedi bolji život i unapređenje njegovog znanja. I pljačkaš, onaj sa fantomkom i onaj nevidljivi ispred berzanskog kompjutera i digitrona, zavaljen u kožnu fotelju sa čašom viskija u ruci i sa seksi sekretaricom na kolenu, žure da iskoriste vreme u koje još mogu da ostvari svoje lukave i vešto smišljene ciljeve i želje.

Na kraju, ma kako i ma šta mislili o vremenu, proizilazi da je vreme čudna, neshvatljiva univerzalna, neizmenjiva trajna roba, nemerljivo skupo sredstvo čoveku za njegove razne potrebe, želje, planove i ciljeve, plemenite ili prljave. Srećan su čovek i društvo koji shvataju moć i mogućnost vremena.