petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Narode moj, čeka nas borba za goli život

Naši vlastodršci, naročito oni iz G17 plus i DS, tek sada predviđaju da će u Srbiji nastupiti borba za goli život! Dok su prodavali i prisvajali najbolja preduzeća koja smo im mi penzioneri ostavili, i dobar deo toga trpali u svoje džepove, nisu primećivali da se najveći deo od 1,6 miliona penzionera godinama bori za goli život.

Nisu primećivali da ogromni broj radnika iz tih preduzeća ostaje bez posla i
počinje svoju borbu za goli život. Sve to vreme masa novopristiglih mladih ljudi sa završenim školama, umesto zaposlenja, započinju borbu za goli život, kao svoju prvu životnu borbu: bez radnog mesta ili „zaposleni“ na crno kod novopečenih bogataša, bez socijalnog, penzijskog i zdravstvenog osiguranja, tavore u „demokratiji“, preživljavajući uz pomoć penzija svojih dedova i baba.

Dok je ogromna većina naroda godinama vodila svoju borbu za goli život, partijski čelnici - vlastodršci i novopečeni bogataši obezbediše sebi plate i druga primanja za naše prilike, astronomskim iznosima. Direktori velikih javnih preduzeća (partijski funkcioneri) od 4.000 do 12.000 evra, predsednici i članovi upravnih odbora (partijski funkcioneri) po nekoliko stotina hiljada dinara, predsednik i potpredsednici vlade, ministri i poslanici, masa funkcionera u lokalnoj samoupravi i po javnim komunalnim preduzećima od 80.000 do 300.000 dinara.

Nikada Srbija nije imala tako ogroman broj plaćenih „rukovodilaca“. Sada se vlastodršci pitaju zašto je velika javna potrošnja iz budžeta. Uz pomoć službenika iz MMF otkriše da su za to penzije glavni krivac. Očekuju da im MMF spasava obraz pred narodom i ugroženu „makroekonomsku stabilnost“. Popuštanjem pred pritiscima spasavaju svoj opstanak na funkcijama, na koje su došli uz pomoć predizbornih obećanja koja sada ne mogu da ispune.

Ovih dana u Nišu i jugoistočnoj Srbiji, na skupovima penzionera, izražava se veliko nezadovoljstvo zbog toga što ministri u Vladi Srbije proglašavaju penzije za glavnog krivca za ugrožavanje ekonomske stabilnosti zemlje. Zamera se potpredsedniku vlade Krkobabiću, što popušta pred pritiscima i traže od njega da ne odustaje od zahteva da se promeni Zakon o PIO, da se u 2009. godini pređe na usaglašavanje penzija sa kretanjem zarada u društvu i da se prosečna penzija podigne na nivo od 70 odsto prosečne plate do kraja 2009. godine.

Penzioneri smatraju da je to moguće, ako se teret nastupajuće krize pošteno i ravnomerno rasporedi na sve slojeve društva. Samo otvaranje novih radnih mesta u proizvodnim delatnostima i porast proizvodnje može pobošljati ekonomsku situaciju u zemlji.
Umesto toga, predsednik, potpredsednici i ministri Vlade Srbije, rebalansom budžeta povećaše iznos za svoja ministarstva. Nejasni su kriterijumi za megalomanski trošak Đelićevog ministarstva od 91,7 milijardi dinara i Dinkićevog od 29,6 milijardi dinara. Za socijalne potrebe i penzije najmanje 10,5 milijardi dinara, a najveća je povika na penzije.

Srbiji je najvažnija Srbija

U Srbiji protiv Srbije može da priča svako, a da zbog toga nema nikakvih posledica. Posle američkog, engleskog, nemačkog ambasadora, i francuski ambasador Žan Fransoa Teral grmi protiv Srbije. Bez stida i ustručavanja iznosi da je nezavisnost Kosova realnost, da je nezavisnost činjenica i svršena stvar, da je za Srbiju najvažniji ekonomski razvoj, reforme, Evropa.

U Srbiji više nema nikog ko bi mu rekao da je Srbiji najvažnija celovita Srbija i da je sve drugo sekundarno. Zbog toga će kasnije borbe biti sve teže i uzaludnije, a „svaki miš će skakati na mrtvog lava“. Više nema dileme: sami Srbi razbijaju Srbiju. Nije toliko kriva Amerika, Evropa. Isto koliko nejedinstvo i ne pružanje otpora agresoru.

Nije čudo što Svetozar Marović reče da je Crna Gora priznala Kosovo i Metohiju zato što je Srbija slaba, niko i ništa. On zaboravlja da je srpskog roda, da su ljudi ti koji menjaju okolnosti, da ništa pod ovom kapom nebeskom nije večno i stalno.