petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Prava svetska tranzicija tek počinje!

I to, ne samo u našoj zemlji u kojoj ona, uz uspone i padove, traje već osmu godinu, nego i u tzv. „velikom svetu“. A, taj svet, barem je tako iz gledalo - taj je proces već odavno pregrmeo, opredeljujući se za kapitalizam.

Takav utisak su, međutim, mogli da steknu samo površni osmatrači, koji zbivanja na našoj planeti ne shvataju kao proces, nego kao završenu realnost. Oni ne vide da se u toj „realnosti“ mešaju recidivi mračnog 20. stoleća sa novim tendencijama koje nameće buran razvoj ovog veka. Jer, ako je Amerika uspela da uništi kruti, staljinistički „socijalizam“ i da se nametne kao vodeća agresivna sila, ne znači da „demokratizacija“ naučnih, tehničkih i tehnoloških dostignuća, koje je iznedrilo 21. stoleće ne nagriza njenu bespogovornu dominaciju.

I dešava se ono što je neminovno moralo da se desi: rađaju se nove sile koje imaju sve ono što i ona ima, dok je njena privreda pokleknula pred ogromnim teretom gospodarenja svetom. Niko ne zna koliko ima zlata u tom njenom Fort Noksu, ali dolar nezaustavljivo gubi vrednost i čitav sistem, vezan za američku valutu, sve se očiglednije urušava. Ona je, zbog enormnih vojnih izdataka, postala najzaduženija država u svetu i ni štampanje novih banknota, bez stvarnog pokrića, ne može da je spase. Ni nju, niti one koje vuče sa sobom u ambis.

Prva žrtva te globalne tranzicije, postala je njena izvikana demokratija, pretvorivši se u fašistoidnu diktaturu, koja uništava građanske slobode i sve vidljivije ugrožava i privatnost ljudi, kako u samoj Americi, tako i u zemljama koje su joj se pridružile u tom bezobzirnom pohodu za globalnom vlašću. I, za divno čudo, niko od njih ne shvata da svet prolazi kroz dramatičnu tranziciju u kojoj se mešaju ideologija, nasleđena iz prohujalog veka, sa nečim još neuobičajenim novim.

Druga žrtva tog nesuvislog istrajavanje na preživljenim idejama biće životni standard ljudi, kojima preti još čemernije siromaštvo širom sveta, kada shvate da je „car go“ - da su nagoveštaji o prosperitetu i bogatstvu bili samo prazne reči, kamuflaža za prikrivanje novog robovlasništva.

Mi smo s našom tranzicijom zakasnili, tačnije: preuranili, hitajući da se uhvatimo u kolo sistema, osuđenog na propast - takođe ne shvatajući razmere tranzicije u svetu. Jer je svetski kapitalizam u ozbiljnoj krizi, a mi smo se uzdali u pomoć ranjene zveri. Naša je budućnost u Evropi, u tranzicionom naporu da se stvore „sjedinjene države Evrope“, koje se, za sada, slabašno otimaju pritisku Amerike koja teži da ih rasturi i pretvori u oruđe svoje bezumne politike. Nadajmo se, da u tome neće uspeti, i da će naš kontinent ponovo da postane kula svetiljka civilizacije i mirne koegzistencije.

Kad bi neznanje bolelo

Kao bivši učenici profesora Jovana Kneževića osetili smo obavezu da iznesemo istinu o njemu. Šestu beogradsku gimnaziju smo upisali 2001. godine, i sve četiri godine nam je predavao profesor Jovan Knežević. Sada smo studenti završnih godina ETF-a, sa vrlo visokim prosekom...

Dakle, puno pravo imamo da govorimo o profesoru za razliku od onih koji njegovo ime blate u javnosti, na osnovu priča rekla-kazala. A kako bi drugačije kada im profesor Knežević nikada nije predavao? U štampi kruži priča da je 18 učenika polagalo popravni ispit prošle godine (polagalo ispit, da, ali nije izgubilo godinu!), a zašto se niko nije setio da kaže da su samo dva razreda (od 2003. do 2005. godine) osvojila prvih 15 mesta na gradskom takmičenju iz matematike! I nama je predavao isti čovek!

Danas, naprosto ne verujemo svojim očima! Suspendovan je čovek zato što u jednom dnevniku nije upisao da je držao dopunsku i dodatnu nastavu?! Da li biste nam rekli šta će biti učinjeno ostalim profesorima, s obzirom na činjenicu da nam ni jedan jedini (izuzev profesora Kneževića) nikada nije održao čas bilo dopunske ili dodatne nastave! Da li je njegov greh što nam je bez dinara redovno posvećivao svoje vreme? Da li je njegov greh što je svoje odmore provodio sa nama u učionici, neumorno odgovarajući na naša pitanja? Obavešteni smo o gnusnoj laži da nismo smeli da pitamo profesora šta nam je nejasno?! Da li su ti ljudi ikada zavirili u učionicu dok profesor drži čas? Tvrdimo da je na času uvek bilo radno i bez straha, jer nikada, apsolutno nikada naša glupost na tabli nije kažnjena jedinicom, već smo istu mogli da dobijemo samo zbog nerada!

Više nas je bez dana spremanja imalo 100 poena na prijemnom (Elektrotehnički fakultet u Beogradu), na ispitima iz matematike bez problema dobijalo 10, a samo neki smo od profesorovih đaka koji su tako prošli. Velika je sramota to što rade klanovi u školi, srozavajući ime VI beogradske gimnazije.
Ko kažnjava ostale profesore čiji učenici nisu u stanju ni prijemni ispit da polože, a bili su ocenjeni peticom? Trenutno kruži glupost, za koju tvrdimo da je za 4 godine nikada nismo čuli od profesora: „Bog zna za 5, ja za 4, a vi za 1, 2 i 3“, o njenoj „verodostojnosti“ dovoljno govori činjenica da je u dva razreda bilo 6 petica, sve četiri godine!

Danas, iz ove perspektive, želimo da se zahvalimo svom profesoru što nam je posvećivao toliko svog dragocenog vremena, ne poklanjajući nam ocene, već što je uvek bio spreman da nam pomogne da ih znanjem zaradimo!
Eh, kad bi nepravda bolela!