petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Dobre osobine Bolonje

Moram izraziti neslaganje sa pismom cenjenog kolege Draga T. Pantića „Saplitanje univerziteta o Bolonju“ koje je objavljeno u vašem listu u subotu 4. oktobra na str. 18.
Po Bolonji, fakultet mora imati dovoljno prostora za rad svojih nastavnika, studenata, administracije i tehničkog osoblja, i to kvalitetnog i ispravnog prostora sa potrebnim tehničkim sredstvima; obavezna literatura mora stvarno postojati u biblioteci; nastava se mora stvarno držati - uveren sam da kolega Pantić nije protiv toga. Ko je nama kriv što su neki fakulteti već decenijama prepušteni da se snalaze kako god umeju i mogu, u prostorijama gde često ni trećina upisanih studenata ne može da stane, i sve se kao „spremamo“ da im izgradimo i opremimo adekvatan prostor.

Je li Bolonja kriva. Bolonja, takođe, zahteva imperativno da nastavu drže nastavnici (a to znači, ili docenti ili sa višim zvanjem), a ne večiti asistenti. Znam da je tu glavni otpor, jer neki koji su na vrhu svojih katedri, žele da zapreče sve prilazne puteve, ne daju da iko nov doktorirao, niti da ikad postane nastavnik, da im ne bude konkurencija. Gnusno, zar ne. To je i zbog novca, milionskih iznosa godišnje, naime da bi mogli da nastave da tezgare na još dva-tri fakulteta (što će Bolonja, takođe, da im onemogući).

Zbog čega baš srpski studenti da imaju najgoru nastavu, proizvoljno državnu, a fakultete kadrovski opustošene. Šta su Srbi skrivili, pa da im nastava na mnogim katedrama ostane po principu „profesor će doći jednom u dve-tri nedelje, četvoročas“ itd.

Ne verujem da kolega Pantić želi nastavljanje tog nasleđenog feudalnog stanja na nekim katedrama. Bolonja takođe naređuje, da se studentima na prvom času svakog nastavnog predmeta mora predati kompletan, detaljan plan i program, a po tome onda i raditi, i naravno po tome ocenjivati, i da opterećenje studenta mora biti strogo ograničeno, kako po broju časova nedeljno, tako i po količini obavezne literature.
Zbogom, profesori koji ste studentima zadavali brda literature da spreme, i onda ih na ispitu masovno obarali, često i proizvoljnim, neočekivanim pitanjima, izmišljenim tog trenutka, „iz glave“! (E, ali takvi profesori neće da odu. Radije bi da razviju kampanju protiv Bolonje, ovako: počnu da rade po novom sistemu, da, ali nastave da masovno obaraju studente, i onda kažu, ne „ja sam loš i zlonameran profesor“ nego „eto vidite, loša je ta Bolonja“.)

A to je drastično antisrpsko delovanje, nož zariven u leđa srpskom narodu, jer, kako vi očekujete da se mladi srpski intelektualci zaposle i unapređuju ovu zemlju a i stvore porodice i imaju decu, kad po deset i više godina ne mogu ni da diplomiraju, jer ih „feudalci“ na pojedinim katedrama jednostavno ne puštaju. Daleko bilo da ja to pripisujem kolegi Pantiću, ne, nikako, ali, bilo je u Srbiji ponegde i toga.

Ja sam dakle entuzijasta Bolonje, zato što je to u srpskom nacionalnom interesu, ali priznajem da novi sistem ima i neke svoje slabosti, svakako.

Međutim, ideja koju je kolega Pantić izneo u poslednjem stupcu svog pisma, da studenti treba da uče kampanjski, a na nastavu da ne dolaze redovno, pa to je toliko nestručno i toliko jezivo i nepojamljivo pogrešno, da sam zanemeo, odbijam da poverujem da bi ijedan profesor to napisao i potpisao; mora biti da je neka greška.

Podrška Kusturici

Nezahvalni ljudi, pojedinci, iz Tarabićevih Kremana učinili su sve da obeshrabre genijalnog čoveka, da zaustave njegovu inicijativu da učini Mokru Goru i Kremnu još poznatijim. Nacionalistički nastupi pojedinaca po krčmama i zborovima podsećaju na istorijske činjenice da su ovim prostorima verski ratni požari bili česta pojava, a zakoni osvete i mržnje prema ljudskom rodu druge vere isključiva pravda.Ta urođena mana svim narodima Balkana je bolest za čije lečenje je potreban dug vremenski period.
Nacionalistički ispadi naročito štete Srbima kao najbrojnijem narodu na ovim prostorima, koji se i danas od srbomrzaca apostrofira kao nacionalistički, pa čak i genocidni. I danas teku aktivnosti Amerike i Evrope da nam oduzmu 15 odsto teritorije, vode se sudski sporovi protiv Srba kao naroda kako bi ih u svetu što više ocrnili. Oni imaju druge motive za svoje postupke, a koriste iskrivljenu istoriju. Postupci Kremanaca protiv Kusturice se potpuno uklapaju u mozaik argumenata koji stranci koriste. Za poznavaoce pravih prilika u Srbiji ovi postupci nemaju težinu, jer je Srbija odabrala demokratske metode u ponašanju, a pravo i pravda su za njih osnova.

Kusturica je čovek takvog kova kome je svako mesto na zemljinoj kugli njegovo. On je u svakoj zemlji rado prihvaćen i dočekivan, s brojnim pohvalama i prestižnim nagradama. Kao čovek ogromnog kulturnog kapaciteta on je nemali deo svoje energije usmerio na pionirske poduhvate, jako korisne za život ljudi i za očuvanje prirode. Svi veliki i pravi potezi su nailazili na otpor, često zbog interesa pojedinaca koji se suprotstavljaju dugoročnom opštenarodnom interesu. Sreća bi bila da Zlatibor nije urbanistički upropašćen, pa da zajedno sa Golijom,Tarom i Mokrom Gorom bude ono što ovaj pregalac želi: uređeno i sačuvano zemljište.

Pojedini potezi Kremanaca sada se mogu smatrati ishitrenim, pa izvinjenja stižu, a uz pruženu ruku idu i dobrosusedski odnosi. Sredstva informisanja su uradila pravu stvar obaveštavajući javnost o sporu sa ružnim kvalifikacijama i širokim odjekom. Značajne ličnosti kulturnog i javnog života pružaju podršku Kusturici , a time i samim Kremancima, jer su najzad shvatili da to što on radi je u njihovom interesu i interesu Srbije. Zakoni se moraju poštovati.