petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Slepom ulicom bučno tihovanje

Prekinuto je doba lovostaja. Usred leta kad mu vreme nije. Dok se normalni svet brčka po raznoraznim letovalištima od Jadrana pa do Kopakabane, u zemlji Srbiji se otvara sezona lova na ljude. Prvo je u vešto postavljenu stupicu upao Župljanin. Junaštvo na delu. Stotine do zuba naoružanih specijalaca i on goloruk. Branio se jedinim oružjem koje je imao kod sebe: ćutanjem. A ćutanje je oduvek na ovim prostorima bilo opasno oružje.

Još se nismo ni osvestili, a lovci na ucenjene glave su očas smandrljali Radovana.

Ovaj Robin Hud srpskog naroda sa obe strane Drine, omražen kod svih šervudskih i belosvetskih šerifa, unapred osuđen za zlo koje fakat lično nije činio, a dođe mu kao da jeste, ovaj bandoglavi gorštak razbarušene kose i pesničke duše, tolike godine se od čitavog sveta, a naročito od nas samih, krio njima, a naročito nama ispred nosa. Svima na izvol’te, genijalna kamuflaža, običnost koju niko ne primećuje i za koju niko ne daje ni pet para, sa jedne strane on usamljenik i prognanik, a sa druge svetske obaveštajne sile, njihova CIA i naša BIA pride, i - ćorak.

Postao je lovina svima i svakome.
Znajući sve to, Radovan je imao samo jedan cilj pred sobom. Odlučio je da se ruga u lice svetskim, a bogami i domaćim moćnicima. Nije imao šta da izgubi. Sem glave, a ona ni za njega više nije imala vrednosti. Već je odavno bio prokažen, omražen i osuđen. Krivac pre nego što je krivica dokazana. Zatočenik večnosti i istorije, kakva god mu uloga u njoj bila dodeljena.
Karadžić Radovan je imao svoju misiju. Ta priča je završena. Za pravdu tu mesta nema. I ne treba je ni očekivati. Čovek nikada čoveku ne može izreći pravednu presudu. Naročito kada ostrašćeni sude i a presuđuju mrzitelji. I oni koji očima ne mogu da vide sve što je srpsko. Ne treba brinuti za Radovana. Kakvu god presudu doneli ljudi ili neljudi, njemu je svejedno. On je osuđen da živi u večnosti, a njegovim sudijama ni pomena neće biti. Radovan zna samo jedno: da je vreme jedini pravi sudija. Svemu i svakome. I da istorija drugi sud ne poznaje. Vreme će presuditi i izdajnicima, lovcima na ucene, kadijama ozloglašenih svetskih kazamata, i njemu samome, kao što svima na kraju presudi.
Ove igrarije i ujdurme što će uslediti sada i oko njega, neće biti ništa drugo do neukusno osmišljena TV sapunica, kojom moćnici treba da koliko-toliko speru pre svega prljavštinu sa svojih, od zlobe i podmuklosti, podbulih lica.
Radovan ne može pobediti ove koji će mu suditi i presuditi. On to neće ni pokušati. Ako se i bude branio, neće braniti sebe već svoj narod, ispred kog je u kratkom periodu stajao, na vetrometini još jedne tragične istorijske pripovesti.
Jedan Buš, i pre njega mnogi Bušovi, Klintonovi, Blerovi, Solane i slični znani i bezimeni, skriveni u budžacima svoje pokvarenosti, nose na duši stotine i stotine hiljada ubijenih nedužnih civila diljem planete. Oni su ubijali i ubijaju danonoćno na drugim kontinentima, tamane daleke narode o kojima samo znaju da negde postoje.
Puku sirotinju i nejač bacaju u jaram ropstva zarad barela nafte, a Radovan, koji je u svojoj zemlji branio dedovinu i ono što mu je po svakom pravu pripadalo, dok je i sam strepeo nad sudbinom svog naroda deleći sa njime gorčinu, strah od već viđenog, prkoseći belosvetskim beštijama i moralno posrnulim nakazama koji su u ključalom bosanskom loncu, lažima i obmanama uspevali da zatruju mozgove sve tri zaraćene strane, samo je Radovan bio zločinac, jer je branio svoju kuću i okućnicu, jer se borio i prkosio koliko je mogao na svojoj rođenoj zemlji, krvareći, pateći i tihujući zajedno i u volji i nevolji sa svojim narodom.
Radovan se ni po čemu ne može meriti sa ovim svetskim zločincima. On je prema njima i njihovim zlodelima samo još jedna sitna riba, vešto uveličana kroz krivo ogledalo njihove opake realnosti, sitna riba, dakle, koju eto još nisu stigli da progutaju.

Zlo činiti a dobru se nadati - niko ne može. Pa ni ovi svetski zlotvori koji nas, od kada znamo za sebe, ubeđuju da smo narod sa greškom, i da nas jednostavno treba istrebiti i zauvek izbrisati sa zemaljskog šara. Mi ih možda nikada nećemo pobediti, ali će im glave doći istina. Od nje se ne mogu sakriti i od nje ne mogu pobeći. Istina ne prašta. A Radovanova priča kakva god da je, bliža je istini.
O zločinu i kazni pisaće se još mnoge knjige.

Živi bili pa videli.