petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Narod se čudi i pita gde ide Srbija!?

Politički vrh Srbije je svojim nedoslednim činjenjem i govorancijama podelio Republiku Srbiju na dva dela. Jedan je nazvan proevropskim, a drugi prosrpskim. Prosrpski lider nije protiv Evrope, ali je za Srbiju i kao takav pokazuje istinsko državotvorno opredeljenje. Proevropski predsednik je predsednik polovini građana Srbije. Ostalima preti, Boris Tadić, lider DS-a, nedosledno se ponaša i daje izjave koje su partijske, pri tom uopšte ne obraćajući pažnju na drugu polovinu građana, osim kad treba da ih uplaši „mračnim devedesetim“.

Šta je tačno proevropska Srbija? Srbija je evropska, a ne proevropska država, među najstarijim u Evropi, bar geografski i istorijski izvori to dokazuju. Sve drugo je podvala Borisa Tadića i njegovih prijatelja iz Evropske unije.

Evropska unija je nedavno stvorena interesna grupacija pojedinih evropskih država i samozvani predsednik međunarodne zajednice. Ta grupacija ima i svoju vojnu silu, NATO, koja je kumovala rasturanju bivše Jugoslavije, udruženim snagama bombardovala Srbiju, pobila hiljade i hiljade građana Srbije i nanela materijalnu štetu od oko 130 milijardi dolaraÖ Ni to nije bilo dovoljno. Danas smo svedoci otimanja i okupacije Kosova i Metohije koje volšebno postaje samostalna država. U negiranju nepravdi ne pomaže ni istoriografija, ni međunarodno pravo, ni zdrav razum. Uvaženi stručnjaci Milorad Ekmečić i dr Đorđe Đorđević su, baveći se verodostojnom istoriografskom građom, ukazivali na destruktivnost i demagogiju i na stranicama ovih novina. Bilo bi dobro da se spasom Srbije intenzivno bave patriote i stručnjaci i drugih profila.

Srbija tone, a predsednik Srbije i predsednik Vlade Srbije govore različitim jezicima. Ne sarađuju, njihove izjave i postupci u unutrašnjoj i spoljnoj politici su suprotstavljene koja god tema da je u pitanju. Narod se čudi i pita gde ide Srbija.

Raskol u vrhu države koji se preslikao na lokalne samouprave, građane, porodice, odgovara neprijateljima u zemlji i van zemlje, ali i svim skorojevićima, sitnim i krupnim kriminalcima i kupcima kapitalnih dobara ove zemlje.     

Vruć krompir ubačen među narod je i polemika o ratifikaciji SSP sa EU. Navodno, ratifikacijom ovog sporazuma smo na korak od blagostanja i cvetanja ruža. Svako trezveno i analitičko ukazivanje na nedoslednost, nedostatke i neustavne odredbe štetne po Srbiju, dočekao je na nož. Demokratska stranka i ne pokušava da da argumente protiv sačinjene analize, niti da valjano pravno sagleda svoj nalaz i prezentuje ga javnosti. Osnovni argument za potpisivanje sporazuma je slobodan vizni režim, koji je siromašnom nezaposlenom i bolesnom građaninu Srbije poslednje o čemu razmišlja.

Zbog nepravednog načina usklađivanja penzija sa rastom zarada i troškova života, prosečna penzija se spustila na 53 odsto u odnosu na prosek zarada zaposlenih. Kako to rešiti i kako uspostaviti pravdu? Lako. Nedostatak novčanih sredstava od doprinosa zaposlenih neophodno je dopuniti, tu je i vrednost više stotina kapitalnih objekata izgrađenih iz Penzionog fonda Srbije. Sledeći izvor su prihodi od privatizacije kapitalnih dobara Srbije u koja su penzioneri uložili svoj minuli rad i izgradili ih. Ispostavilo se da neopoziv prava na budžet danas imaju administracija države i druge neprivredne delatnosti na koje se rasipa budžet koji su i penzioneri punili.

Na televiziji nam govore da nam je dobro, sve bolje. Na terenu ne izgleda tako. Sve nam je gore. Neophodan nam je rad, red, mir i jedinstvo svih građana Srbije, da bismo konačno izabrali državotvorne moralne političare, izvorne građane ove naše lepe Srbije koji će Srbiju gledati kao svoju jedinu domovinu i tako nas ujediniti u zajedničkim ciljevima.

Krivicu treba tražiti - od sebe prema neprijatelju

Mi, Srbi, kad-tad, moraćemo i sebi i Bogu „na istinu“! Nisu baš za sve krivi „neki drugi“: Turci i sultan Bajazit, Vatikan i, pre svega „srpsko plavo cveće“ Tito, kome, bez jakih naučnih dokaza stalno i punih 28 godina, nakon smrti, pripisujemo ono oveštalo - „srbomrzac“! U vojsci, po pravilu, svaki teren se izviđa po principu „od sebe ka neprijatelju“, a ne samo prema neprijatelju! Vreme je, bar za ono malo mladih Srba koji se sve ređe rađaju, da, strogo naučno, utvrdimo ko je za sve ove, višedecenijske, pa i vekovne srpske golgote kriv? Neverne „Tome“ neka i sad pogledaju stenograme sa Brionskog plenuma, pa će lako uočiti mudru suzdržanost Kardelja, Hrvata i drugih, ali i slugansko dodvoravanje „drugova“ iz Srbije...

I za gubitak Kosmeta ogromna krivica i te kako pada baš na Srbe! On je sada, u tim jadnim „enklavama“ i ko pokušava da brani Kosmet? Manje-više Kosovci po dubokoj, viševekovnoj starini, stotine hiljada kasnije naseljenih (Hecegovci, Crnogorci, pa i Srbijanci pohlepni za zemlju) prvi su okrenuli ćurak, za „debele“ pare prodali imanja, kuće, stanove da bi se - najveći broj njih - lepo udomio po Kraljevu, Kruševcu, Nišu, Lazarevcu, a ponajviše u Beogradu! Sigurno, nikome i nikad nije baš lako da se „tumba“ i živi u strahu, ali - kako jedan narod da odbrani svoju zemlju ako nije na njoj i, svim silama, brani je? Po vojnoj (opet) doktrini zemljište je osvojeno samo kad je na njemu „noga“ pešaka... Još u vreme Tita, a i posle njega, mnogi pre svega oni koje nazivamo „inteligencija“ i koji bi trebalo da predvode i drže narod, pošto se dobro okoristio i steklo ime i karijeru na Kosmetu, iskupovali su, i to ne male nekretnine po Srbiji, pa im je „izgnanstvo“ dobrodošlo da svoj status i legalizuju. Neki na primer, paradirali su „rodoljubljem“ i srbovali, ali su, radi naravno, lične koristi, znali da se uvlače Šiptarima tamo gde ne treba, pišući za njih čitanke gde je čak i Rakićeva Simonida ostala bez očiju jer - da se Šiptari ne bi uvredili - nije im „Arbanas“ izbo oči već „neprijatelj“! Ti isti „naučnici“ sada su kao penzioneri na katedri za bošnjački i srpski jezik na Muftijinom univerzitetu u Novom Pazaru, vlasnici brojnih kuća i stanova po Smederevu i Beogradu (i ko zna gde još ne) mada su zbog „preosetljivih“ šiptarskih ušiju na sve što je srpsko, „dopevali“ čak i Zmajev Đulić, pa on, umesto „Sve su to imena lepa) kojima Srbin svome zlatu tepa“, za šiptarske čitanke glasi: da tako „pesnik svome zlatu tepa“Ö

Nismo mi, nažalost, narod koji je spreman da se suoči sa istinom, a i podnese svoj „krst“ kad ga je zaslužio. Srpske „zemlje“ nema i ne može da je brani niko ko tamo ne živi! Ni „vojvoda“ Šešelj nije baš primer za ugledanje: rođeni Sarajlija, školovao se i živeo tamo, bosansko-hercegovačko, pa i „bojno polje“, kako on kaže, od Karlovca, Ivanić grada do Knina, zamenio je ipak Batajnicom, kao i hiljade drugih „rodoljuba“! Mi, Srbi, na žalost, nikada i ni u čemu nećemo da izvedemo računicu do kraja pa da, na primer, egzaktno utvrdimo činjenice ko je stvarno stradao, ko silom postao beskućnik, a ko se, zapravo, i te kako dobro skućio, razvio čak biznis i, poput tog nesrećnog kandidata na prošlim predsedničkim izborima Sarajlije Avlijaša, kandidovao čak za predsednika Srbije! Čuvena srpska književnica Kosovska Milica Lilić Jeftimijević, nije se „proslavila“ kao asistent kod tog istog „naučnika“, ali je baš u Beogradu pokazala i da zna, da vredi, ume, iako samohrana majka godinama bez ikakvog stana...
Đilas je bio u pravu: Nema i ne mogu da budu dva „morala“. Toliko za mikrofonske i TV rodoljube, pa i mnoge „prognanike“!

Političar jači od legaliste

Dr Vojislav Koštunica u našoj javnosti uživa glas velikog pobornika zakonitosti, zbog čega se i ubraja u legaliste. On je, međutim, pre neki dan zamerio g. Krkobabiću što je „iz proceduralnih razloga“ odbio da zakaže sednicu Narodne skupštine na kojoj bi se poslanici izjasnili protiv dolaska misije Euleks na Kosmet. Kako su i proceduralni razlozi deo pravnog puta, čudno je što im upravo legalista njegovog ugleda nalazi mane i traži da se oni ne poštuju. Svrstavši se tako među one političare koji, kad im se neka pravna norma ne dopada, posežu za izvrdavanjem zakona, mora da je razočarao i znatan broj svojih poštovalaca. Sudeći po njegovoj primedbi g. Krkobabiću, izgleda da se i predsednik DSS-a pridružio većem broju narodnih poslanika i funkcionera koji su pre svega pripadnici stranaka i govore i čine samo ono što odgovara njihovoj partijskoj politici.

Zločin i kazna

Nije sporno da za ubistvo sledi kazna, a za organizovano ubistvo utoliko stroža. I to jeste pravda, sa velikim „P“. Pa kad je već tako, zašto osećam neku gorčinu posle pročitane presude za pokušaj atentata na lidera SPO Vuka Draškovića i ubistvo njegovih bliskih saradnika.

„Svako ubistvo izaziva uznemirenje građana, a posebno ako se radi o predstavniku ili predsedniku političke stranke - rekao je (sudija) Milojević...“, misleći pritom na Vuka Draškovića.

Koliko znam, Drašković je prisustvovao izricanju presude. Znači, nije ubijen! Šta znači dodatno objašnjenje „da je zato veće prihvatilo navode iz prvostepene presude da je ovo ubistvo istorijski događaj“. Da li je to olakšavajuća ili otežavajuća okolnost? Postoje li različite kazne za istorijsko i „neistorijsko“ ubistvo? Koji paragraf Krivičnog zakona to definiše? Koliko godina su dobili „ekstra“ za „učešće u istorijskom događaju“? Nije potrebno biti policajac ili istražni sudija pa zaključiti da se ovde radi o planiranom atentatu na Vuka Draškovića. A pošto je on preživeo, onda je to „samo“ pokušaj ubistva. Ostaju Draškovićevi pratioci koji taj sudar nisu preživeli. Portparol NATO pakta iz 90-ih godina Džejmi Šej bi ovaj „incident“ nazvao cinično, kako je to samo on tada znao, „kolateralnom štetom“.

Svrha postojanja zakona i pravde, koja iz zakona proizilazi, jeste presuda koju će i tužitelj i osuđeni prihvatiti kao pravednu. Samo u tom slučaju će pravda (sa velikim P) biti zadovoljena. Sudeći po reakciji Ulemeka i još nekoliko osuđenih na po 40 godina zatvora (s obzirom na to da su svi stariji od 40 godina, verovatno i doživotna) presuda ne da nije prihvaćena kao pravedna, nego je shvaćena kao osveta. A osveta, kao što je poznato, nikad nije rešenje jednog konflikta nego početak sledećeg.