petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Dijaspora grubo izneverena

Obraćam vam se, poštovani gospodine Tadiću, kako bih izrazio svoju zabrinutost i nezadovoljstvo zbog toga kako su prošli izbori organizovani u dijaspori. Kako vidim, i sledeći parlamentarni će biti organizovani na isti način. Od 2.800.000 Srba koji žive izvan granica zemlje, na sledećim izborima će glasati samo 37.172 glasača! U vezi s tim uložio sam kod gospodina Vuka Jeremića protest. Povod mog obraćanja gospodinu Jeremiću bio je takođe moj raniji dopis jer mi je ministar tražio posle susreta u našoj ambasadi u Londonu 22.09.2007. da mu pošaljem moju korespondenciju sa Forin ofisom i mr Džimom Marfijem, ministrom za Evropu.

Od gospodina Jeremića nisam dobio odgovor ni na prvo ni nadrugo pismo. Po objavljivanju rezultata izbora za predsednika republike, obratili ste se javnosti izjavivši da je „Srbija velika demokratija“. Mi, Srbi koji živimo izvan granica zemlje, naučili smo da cenimo demokratiju ne po retorici političara, već po tome koliko je demokratija otvorena i transparentna, naučili smo da razlikujemo reči od dela. Smatram, gospodine predsedniče, da ste dužni da dijaspori date odgovor zašto će na sledećim izborima glasati samo 1,2 odsto glasača kad to gospodin Jeremić nije želeo ili nije hteo da učini. Naši ljudi svake godine unose u zemlju preko tri milijarde evra.

Prema tome, troškovi organizacije izbora u dijaspori ne mogu da budu razlog zato što se veliki broj naših ljudi ostavlja izvan biračkih spiskova. Srpska dijaspora s pravom očekuje da bude uključena u demokratski proces zemlje. Uostalom, to je slučaj s dijasporom drugih zemalja Evrope. Postavlja se pitanje da li je stvar u inertnosti i neprofesionalnosti Ministarstva za inostrane poslove i Ministarstva za dijasporu, ili nešto drugo. Ministarstvo za dijasporu, imajući u vidu da mu je dužnost da gaji i održava veze između matice i dijaspore i da ima budžet od 160 miliona dinara, trebalo bi da na sebe uzme veliki deo odgovornosti za glasanje u dijaspori. Kako je došlo do toga da su očekivanja dijaspore, posle osam godina „demokratije“, tako grubo izneverena? Ili je stvar u tome da političke partije koje u ovom času vode zemlju ne žele da dijaspora izađe na glasanje u značajnom broju?

Mišljenje da se određene partije u zemlji plaše da dijaspora neće glasati za njih na izborima, nažalost, preovladava kod velikog broja naših ljudi. Dozvoljavam sebi da govorim u ime jednog broja Srba koji žive izvan granica zemlje, jer sam trinaest godina bio potpredsednik Sabora srpskog ujedinjenja za Evropu. Naši ljudi su nezadovoljni, mnogi ogorčeni kako ih političari u matici tretiraju. Stav gospodina Jeremića prema mom obraćanju u prethodnim prilikama govori o tome. Iz priložene korespondencije možete videti da dobijam odgovore s najviših mesta u Velikoj Britaniji - od predsednika vlade i Forin ofisa, u kontaktu sam sa preko 60 članova parlamenta, a od gospodina Jeremića ne mogu da dobijem čak ni potvrdu na pismo koje sam mu poslao na njegovo traženje! Obavezno se nameće zaključak da se dijaspora, kao u prošlosti, upotrebljava od političara u zemlji kad i koliko je kome potrebno.

Iz priložene korespondencije možete videti da je Britanska Vlada od 12. juna 1999. godine kad je NATO došao na Kosovo, sistematski skrivala i marginalizovala zločine počinjene nad Srbima i drugim manjinama od strane albanskih ekstremista. Pokolj porodice Stolić u Obiliću, 4. juna 2003, predmet moje korespondencije s predsednikom vlade i tadašnjim ministrom za Evropu, dr Mekom Šejnom, sinonim je stradanja srpskog naroda na Kosmetu za ovih devet godina. Poslanik u britanskom parlamentu s velikim iskustvom u vezi s događajima u Jugoslaviji, gospođa Alis Mahon, nazvala je „etničko čišćenje“ i teror Albanaca nad Srbima „genocidom nad srpskim narodom“, a poslanik konzervativne partije Julian Breziar uporedio kršenje ljudskih prava i uslove pod kojim naš narod živi na Kosovu s aparthejdom koji je vladao u Južnoafričkoj uniji.

Ne vidim zašto, gospodine predsedniče, vi i drugi članovi vlade ne nazovete stvari pravim imenom? Vama je sigurno poznato da je šteta od ilegalnog bombardovanja od strane NATO, prema nezavisnim međunarodnim telima 96 milijardi dolara, a da je bombardovanje zemlje bombama s radioaktivnim uranom utrostručilo oboljenja od raka i leukemije.

Iskreno se nadam da ćete, gospodine predsedniče, odgovoriti na gore postavljena pitanja te na taj način potvrditi svoje reči koje ste izrekli posle izbora za predsednika Republike Srbije.

OMV (Dinkićeva) eksploatacija Srbije

Krajem 2007. godine objavljeno je da je OMV otvorio već 49. benzinsku pumpu u Srbiji. To za neupućene izgleda kao uspešan investitor na našem tržištu, ali stvarnost je sasvim drugačija. Dok se nije pojavila mobilna telefonija, najprofitabilnija delatnost je bila distribucija naftnih derivata i prateće poslovanje (široki asortiman proizvoda) koji ide uz takve objekte. U svetu važi pravilo da se stranim investitorima takvi objekti daju samo kao prateća delatnost, kada investiraju u izgradnju putne mreže. Nažalost, naši kvazistručnjaci to izdašno dele stranim ulagačima, bez obaveze izgradnje ijednog kilometra, toliko deficitarne naše putne mreže. To je još jedan od naših izuma, koji može samo imati veze sa ličnim interesima onih koji odlučuju o takvim ulaganjima.

OMV je dobio, za prvi ulazak u Srbiju, najveći dragulj na putevima Srbije, dve benzinske pumpe kod Lapova. To je deo, vrhunski atraktivnog projekta „Turistička oaza Lapovo“, koji ima u sastavu niz objekata (pumpe, servisi, parkinzi, tržni centri, pasarelu za vezu obe strane puta i još mnogo šta) a sve po svetskim standardima. Pre petnaestak godina, opština Lapovo i građansko preduzeće „Prvi maj“ Lapovo izgradio je kompletnu infrastrukturu (vodovod, kanalizaciju, električno snabdevanje i sve drugo potrebno za gradnju objekata). Predračunska vrednost je bila oko 45 miliona dolara, a takvi objekti se u svetu grade na dinstancama oko 100 km.

Još u vreme naše ekonomske blokade, niz stranih investitora je bilo spremno da tu izgradi benzinske pumpe, ali je to uslovljavano i sa izgradnjom kompletnih objekata iz projekta ili investiranjem u naše puteve. Pisac ovog teksta je tada vodio Biro za strane investicije u PKJ, pa mu je isto dobro poznato. OMV je „neko“ taj dragulj dao na tanjiru, a posle je sledilo desetine takvih i sličnih objekata na najatraktivnijim lokacijama Beograda i drugim mestima po Srbiji. Ovakvim načinom se ostvaruje ogromni ekstraprofit i verovatno deli sa onim koji to omogućuje? Zašto „usrećitelji“ Srbije ne zahtevaše od OMNJ da izgradi makar jednu deonicu magistralnog autoputa u jednom delu Srbije pa uz to i benzinske pumpe. To samo oni i njihovi mentori znaju!

Sada g. Dinkić (vodič OMV kroz Srbiju) u koaliciji sa OMV hoće da istisne ruske investitore, koji treba da na dugi rok pozitivno reše energetsku strukturu cele Srbije i podignu njen uticaj u evropskim okvirima. Da, ali od Rusa se ne može očekivati onaj interes koji se imao od OMV. Mutni poslovi sa partnerima poput mr Martina Šlafa, Vojina Lazarevića i sličnih su mnogo važniji za Dinkića i njegovu družinu (još tuce takvih imamo), od dugoročnih interesa Srbije.

Na takav i sličan način su prodati mnogi naši privredni dragulji, poput Metalskog kompleksa Smedereva i Šapca, uz obavezu otplate duga njihove izgradnje (1,7 milijardi dolara) na leđima Srbije, poput Magnohroma Kraljevo, te mnogih drugih čiji spisak ovde nije moguće dati. Sve je to otišlo po sistemu OMV eksploatacije Srbije. Zato se s pravom zapitajmo dokle će razni Dinkići, Labusi, Beko, Vlahovići i tuce njihovih saradnika rasprodavati ostatak naše privrede i urušavati je!

Za koga da glasamo?

Draga gospodo, za koga nas 700.000 opljačkanih da glasamo? Osam godina nam pred izbore obećavate da ćete doneti zakon o denacionalizaciji i ispraviti nepravdu. Srbija je jedina zemlja koja nije donela zakon o denacionalizaciji, koji je čak i Albanija donela još 2005. godine. Nisu najveće afere (pljačke) Nacionalne štedionice, „pancir“, i druge, već je najveća pljačka rasprodaja otete imovine, a vi umesto da vratite nasilno oduzeto, rasprodajete, a za posledicu će biti da će to morati da plaćaju srpski poreznici jer ona mora da se vrati.     

Rasprodaju se firme, fabrike, hoteli, zemlja koja ima svoje bivše vlasnike, a kojima je oteta imovina. Stanite dok je još vreme. Nemojte da zaboravite da će vam jednog dana zakucati na vrata da odgovarate za ono što ste učinili ovoj zemlji. Nemojte misliti da ako niko u ovoj zemlji nije odgovarao za proteklih 60 godina, da i vi nećete. Svet je mali da biste pobegli. Pamtimo kada ste dolazili u vladu (ne svi) šta ste posedovali, a šta sada posle privatizacije posedujete. Zato javno pozivam sve prave demokrate da pomognu da se prestane sa rasprodajom tuđe imovine i da se donese zakon o vraćanju imovine kao što su donele sve zemlje osim Srbije, a koja se diči da je demokratska i evropski orijentisana.

Glas istine i patriotizma

Decenija Glasa javnosti iznedrila je jedan od najznačajnijih dnevnika na medijskoj pozornici, koji se odlikuje visokom profesionalnošću na braniku sistema vrednosti u posrnulom društvu. Kao čitalac i povremeno pisac kraćih osvrta na aktuelne probleme obrazovanja i društva, Glas javnosti vidim i doživljavam kao izvor pouzdanih informacija, glasilo demokratske i patriotske vokacije, tribinu slobodnog kritičkog sučeljavanja stavova.

Kao angažovani pedagog i građanin humanističke doslednosti, posebno u uređivačkoj politici Glasa cenim istraživački i patriotski pristup globalnim problemima borbe za očuvanje Kosova i Metohije. Država Srbija će kad ustanovi državna odlikovanja morati ovaj krupan doprinos istini o Kosovu i Metohiji nagraditi odgovarajućim ordenom. Pored toga, ovo glasilo je ustupilo odgovarajući prostor socijalnim problemima naroda, krizi obrazovanja, ugroženosti dece i omladine, kulturnoj politici i kritici moralnih posrtanja političke elite i njoj sličnih aktera.

Najkraće rečeno, Glas javnosti je na društvenoj pozornici glasonoša demokratije, razuma i ohrabrenja u ovom nevremenu tranzicije. Čestitam kreatorima deset godina uglednog Glasa javnosti!