petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Instrumenti za iskorenjivanje Srba

„Mi nikada ne smemo da dopustimo da na Balkanu jedan narod koji poseduje osećaj političke misije i istorijske uloge postane suviše moćan. Upravo Srbi su taj narod. Oni su dokazali da imaju veliku državotvornu snagu, kao i velike ambiciozne ciljeve“. Ovo nisu reči nekog američkog ili EU političara koje su procurile u javnost, već osobe koju je nemački narod tridesetih godina prošlog veka izabrao za vođu na slobodnim demokratskim izborima sa preko devedeset odsto glasova. Dotični je kraj karijere dočekao uz zvuke staljinovih orgulja, kako su nazivali uništavajuće rusko raketno oružje - kaćuše, dok je odlikovao gvozdenim krstovima golobrade dečake koji je trebalo da odbrane Berlin. Većini njih je potom maršal Žukov dodelio drvene.

„Srbiju treba trajno isključiti iz evropskog razvoja“, reči su njegovog zemljaka Vilija Vimera. Između ovih izjava proteklo je oko sedamdesetak godina, a politika tadašnje Nemačke koju danas sprovodi kroz EU izvršavajući američke naloge i sveteći se za poraze u Prvom i Drugom svetskom ratu (što bi mi rekli ubijajući dve muve jednim udarcem) ostala je ista. Hitler je stvorio nezavisnu državu Hrvatsku i veliku Albaniju, sadašnja Nemačka je prva priznala nezavisnost države Hrvatske i nezavisnost Kosova. U prvoj hrvatskoj državi je pobijeno samo u Jasenovcu 700.000 Srba, sadašnja je proterala 300.000 (tu kolonu je predvodio Piter Galbrajt, tadašnji ambasador SAD u Hrvatskoj, krunišući tako američke „dobre usluge“ Srbima iz Krajine ) pod za tu priliku zatvorenim očima i ustima „međunarodne zajednice“. Te oči su iskolačene, a usta razjapljena kada su srpski gresi u pitanju, pa vide i ono što nije bilo, a bestidno lažu o onom što se nije desilo. Tačan broj pobijenih i proteranih Srba koje su Šiptari prognali sa Kosova i Metohije nikada nije utvrđen, ali su metodi od turskih vremena ostali isti - silovanja, najzverskija mučenja, ubistva sve pod zaštitom njihovih mentora koje su menjali tokom vekova. I opet je „međunarodna zajednica“ slepa i nema. Znaci navoda su stavljeni jer se pod ovim izrazom kod nas podrazumevaju države EU i SAD odnosno Divlji zapad, iako su one samo ubedljivo manji deo međunarodne zajednice.

Srbi imaju nesreću da su religijama deljeni i usitnjavani tokom istorije. Prva religija koja je deo Srba odvojila, odrodila i podelila je islam, potom katoličanstvo (ovaj proces još traje), zatim komunizam, a sada je aktuelan EUforizam. Ovaj poslednji je posebno opasan jer je po metodima koje koristi nadmašio sve prethodne, pošto je ujedinio i modernizovao načine koji su koristile prethodne religije, a i dodao im nove. Umesto razapinjanja na krst i nabijanja na kolac, sada se koristi osiromašeni uranijum, obećanja o boljem životu su dobila najmoćnije oružje - televiziju, a nov instrument za iskorenjivanje Srba zove se Međunarodni sud za ratne zločine na tlu bivše Jugoslavije u Hagu. Ove podele su delile i teritoriju na kojoj žive Srbi, pa je osim novih država, Evropa dobila i nove jezike, hrvatski, crnogorski i bosanski. Ovaj poslednji je jedan od zvaničnih jezika u Srbiji.

Nesrećni srpski separatizmi

U nizu srpskih nesreća, koje nas prate neprestano, u stalnom naprezanju da se objedini nacionalno biće, i kulturno i ekonomsko, i pored prepreka što nam postavljaju jači od nas, pa i moćnici koji su s one strane planete ali su im, kako kažu, ugroženi „nacionalni interesi“ baš ovde, na Balkanu, jedna od najvećih i sveprisutnih je i naša nacionalna podvojenost po pokrajinskim separatizmima, a što nam je, kao što se zna, rastočilo snage i pre Lazareve pogibije na Kosovu polju, o čemu je i veliki NJegoš pevao stihovima, koje ne treba smetati s uma ni danas: Velikaši proklete im duše - na komate razdrobiše carstvo. Jer je dovoljno da se neko rodi iza drugog brda, a ne među nama, pa da na njega počnemo gledati popreko, kao na kakvog tuđina izdaleka, koji je došao da nam uzme kuću i imanje.

Ovo malo zemlje Srbije, sa okolnim srpskim zemljama, toliko je skromno u odnosu na neke naše susede, a kamoli na one koji nam i danas kroje sudbinu, da je neshvatljivo kako još uvek, posle toliko vekova, i istorije koja bi trebala da nam je magistra vitae, neki naši sugrađani šiću preko tarabe na svoju najbližu braću i rođake kao da su tek juče ponikli i ništa od mudre torbe naših predaka nisu poneli, nego sve opet počinje ispočetka, sa njima kao korenima, neshvatajući (možda) da se naslanjaju na puteve što su ih tabanali velikaše koje NJegoš jasno obeleži.

Pa umesto da gledamo ko je vredniji, pametniji, pošteniji, i da po tome sudimo o čoveku koji kraj nas živi, da uočimo ko nas nadvisuje, pa da ga sačuvamo i da se njime ponosimo, ko je od nas obdareniji pa nam Srbijicu u nebesa vaznosi, neki (a nije ih malo) pokušavaju da nas dele po kriterijumima koji su zastareli i za svet koji bi trebalo da nam je odavno stran, kazujući ko je iznikao iz našeg dvorišta obeleženog kamenom s ramena, a ko s one strane lomne tarabe. Za takve je bitno jesmo li južno ili severno od Save, iz Zemuna ili Smedereva, sa ove obale Drine ili sa one, da li smo sa Oplenca ili sa Durmitora, Dinare ili Romanije, s mora ili sa Momčilovih jezera, iz Prizrena, Banjaluke, Podgorice ili iz Belog Manastira. A kada se desi da pod navalom sopstvene umišljenosti i titoističke višedecenijske propagande, koja se sprovodila kroz vlast, školu, medije i kadrovske komisije, počnemo delom i podvajati nacionalno po pokrajinskim šavovima, onda se ne odbacuju samo oni koji su stvarno rasrbljeni, nego i oni koji toj pokrajini pripadaju ili su iz nje iznikli, iako sami nisu svoje ime i poreklo zatomili. Po jednom, kao izuzetku, sudi se kao o opštem. Zbog Ilije, veli narod, ne od juče, mrzi se i sveti Ilija. U tom emotivnom reagovanju, što nije odlika samo neobrazovanog sveta, nego i pojedinih intelektualaca koji bi morali da, pameću i znanjem, deluju pomirujuće, pa i vabeći zalutale ovce i njihovu jagnjad, razbija se i ono malo kohezione snage koja nas drži o koncu zajedništva, da nam ne ostaje ništa drugo, ponekad, nego da zavapimo: Oprosti im, Bože, jer ne znaju šta rade.

Istorija se ponavlja - šta da se radi?

SAD stvaraju kvazidržavu Kosovo za svoje lične potrebe i planove radi daljeg „pogleda“ pohoda na Istok. Neophodna su dalja osvajanja nalazišta nafte na teritorijama republika bivšeg SSSR i drugih zemalja Bliskog i srednjeg istoka. Svakako da je bitna prevlast nad Rusijom s krajnjim ciljem osvajanja i uništenja zbog neizmernog energetskog i rudnog bogatstva, a samim tim i neutralisanje glavnog protivnika. Sve se ponavlja, Amerikanci koriste ideologije i stremljenja propalih imperija (Rimsko carstvo, Napoleonova Francuska, Hitlerova Nemačka). Bombardovanje SR Jugoslavije bilo je neophodno zbog završnog čina dobijanja teritorije za stvaranje svoje baze na Kosovu. Amerikanci sada eksploatišu iskustva Otomanskog carstva koje je prvo iskoristilo šiptarska plemena za očuvanje stanja na porobljenoj teritoriji, to su radili nemački i italijanski fašisti obećanjem „velike Albanije“. Sada su tu Amerikanci koji su unapred naplatili svoje usluge, prvo su napravili vojnu bazu „Bondstil“ pa im proglasili Kosovo za državu što sve miriše na „veliku Albaniju“.

Razume se da se radi o pregrupisavanju strateških snaga NATO dalje ka Istoku (zašto su tako uporno prisutni u Avganistanu). U toku razbijanja i okupacije teritorije bivše SFRJ, Amerikanci su tako brzo i sa oduševljenjem prigrabili vojni aerodrom „Dubrava“ kod Tuzle. Stručnjaci kažu da taj aerodrom ima odlične karakteristike za dalja dejstva ka istoku. To je onaj aerodrom gde su Đinđić, Beba Popović i Čeda Jovanović iznajmljivali taksi-avione za slanje srpskih rodoljuba za Hag.

Postavlja se pitanje šta Srbija da radi u ovoj teškoj i za nas nepovoljnoj situaciji. Morali bi da pod hitno sa Rusima nađemo načina da im ponudimo prostor za otvaranje njihove vojne baze u Srbiji i to blizu administrativne granice sa Kosovom i Metohijom. Ovim činom Srbija bi dobila višestruko, prvo bi bilo apsurdno opšte postojanje američke baze „Bondstil“. Po logici stari Amerikanci bi napustili Kosovo i premestili bazu dalje na Istok. Više im ne bi trebali Albanci niti Kosovo, oni brzo zaboravljaju i idu dalje.

Tada nastaje prva povoljna mogućnost da nam se vrati Kosovo i Metohija. Sigurno bi u međuvremenu oko 60 odsto radno i borbeno sposobnih Albanaca napustilo Kosovo, prvenstveno ekonomska emigracija zbog zapošljavanja i egzistencije i mnogih drugih razloga. Većina će otići u zemlje Evropske unije i SAD, gde im više nije potrebna meksička veza koja je tako dobro funkcionisala.

Zlotvori će reći da na taj način postajemo ruska gubernija, naprotiv, na taj način davanja Rusima mogućnosti da naprave svoju vojnu bazu mi spasavamo slobodu i nezavisnost Srbije. Da li bi nas NATO tako uspešno bombardovao da smo mi imali svoj „raketni štit“.

Moramo biti svesni i evidentan je svakodnevni dalji pritisak za razbijanje Srbije, a i u svakom daljem planiranom ratnom sukobu mi ne možemo da opstanemo sami.