petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Sporazum o readmisiji - prevara i kamen o vratu Srbije

Readmisija je, finiji način kako bi se bogate zemlje Evrope rešile nepoželjnih. U takve u Evropi spadaju muslimani i Romi. Srbima je srećom, i u ono najteže ratno vreme, bilo teško da se dokopaju Evrope ili Amerike. Kao utešnu nagradu, proglasili su „deceniju borbe za prava Roma“. A jedina im je briga kako da ih se reše. Ovaj put su izabrali suptilniji metod. Sve će ih proterati. Hitler je, priznajem, bio mnogo okrutniji.

Proterivanje se nikada ne vrši iz dobra u bolje. Naprotiv. Tako će bogate, „demokratske“, širokogrude zapadne zemlje, proterati ogroman broj ljudi, prvenstveno Roma i muslimana. Vraćaju ih u siromašnu zemlju, među „nacionalističke i ksenofobične Srbe.“

Na isti način, na aerodrom u Prištini 1993. i 1994. godine, u avionima „SNJIS AIR“ vraćali su nam azilante, Šiptare od dvadesetak godina, buduće teroriste. Oni su koju godinu kasnije, pobili mnoge naše vojnike. I moje među njima.

Sada, kada nam vraćaju „one kojima je posvećena cela decenija“ za našu državu tek su nastali problemi. Zapadni zvaničnici, dolazeći da nas ohrabre na našem putu u Evropu, prelazeći preko beogradskog mosta „Gazela“ zabrinuto će vrteti glavom. Tvrdiće da je tim ljudima bilo bolje u njihovim zemljama. Prećutaće da je, u stvari, njima u Evropi, bolje bez njih. A mi ćemo se izvinjavati zbog toga.

Ubrzo zatim, u Centru „Sava“ u Beogradu, organizovaće Međunarodni skup posvećen brizi za Rome. Biće to jedan od onih promrzlih dana u godini. U pauzi sastanka, mnogi će skoknuti do „Gazele.“ Sevaće blicevi snimatelja, kada ugledaju naselje nesrećnih porodica, između kartonskih kutija.

Diskusija će krenuti u sasvim drugačijem, sve zabrinutijem smeru. Na kraju skupa i u svim sledećim posetama, zaključak zvaničnika i diplomata biće: „Srbija je na ozbiljnom putu u Evropu. Pre toga mora Romima, proteranim iz Evropske unije, obezbediti bolje uslove za život, priznati „nezavisnost“ ilegalne, samoproglašene države Kosovo i uhapsiti generala Ratka Mladića.“

Srbija, nažalost, dugo neće moći obezbediti bolje uslove za Rome, i na sreću, ne može uhapsiti generala Ratka Mladića. Nikada neće priznati „nezavisnost“ samoproglašene ilegalne države Kosovo na teritoriji južne srpske pokrajine. Uslediće stalne inspekcije. Smenjivaće se Karla del Ponte, i neka debela žena, iz zemlje odakle su proterali najviše Roma i muslimana. Izveštaji će biti sve gori od goreg, poput onoga o nesrećnoj deci sa posebnim potrebama. Time će se letvica koju moramo preskočiti za ulazak u EU svaki put podići naviše.

Kao nagradu, za potpisivanje tog Sporazuma, Srbiji su obećali vizne olakšice za advokate, poslovne ljude, pojedine novinare, i pojedine studente. Po istom principu po kome su davali vize i pre 5. oktobra 2000. za pohađanje škole u Mađarskoj. A mi ćemo se i dalje izvinjavati, čekajući neki novi sporazum. Ostaćemo nemi pred činjenicom da su te bogate „demokrate“ licemerni što Rome i muslimane vraćaju iz dobra u gore.

Za to vreme porodice oficira će i dalje biti u vojničkim spavaonama, sa jednim zajedničkim kupatilom na kraju dugačkog vojničkog hodnika u napuštenim, još neprodatim kasarnama. Niko neće proglasiti godinu brige za njih. Za muslimane se zna. NJih će sve uputiti u Rašku oblast da tamo postanu „Bošnjaci u Sandžaku.“
Time su oni, koji su Sporazum o readmisiji potpisali i podržali, učestvovali u pripremi terena za još jedno krizno žarište u našoj zemlji. Dodali su još jedan veliki teret na pleća naše države, i nadam se, jedan mali grumen kajanja na tas svoje savesti.

O novom budućem mostu na Savi

U četvrtak 10. aprila ove godine objavljena je vest da je posle više godina razgovora i pregovora, parafiran novi most na Adi. Mostova nikad dovoljno! Ti važni i korisni objekti uvek i svuda izazivaju radost kod ljudi, budući da te konstrukcije povezuju zemlje i ljude i svima donose koristi, olakšavaju život...
Svaki novi veliki most otvara i mnoga pitanja, tehnička, ekonomska i sigurnosna. Ovaj novi most, prema crtežu prikazanom prvi put u javnosti, izgleda lepo, ali bojim se ogromne i nepopravljive greške. Prema slici, ovaj most je trodelni i ima dužinu preko 900 metara. NJime se premošćuje bivši desni tok Save između desne obale i Ade, sada nazvan Marina, oslanja se na sam donji krajičak Ade, premošćuje glavni tok reke od Ade do leve obale, pa dolazi jedan vijadukt na levoj obali, i, konačno, premošćuje se onaj veliki basen koji je služio kao zimovnik i dugogodišnje, poznato i ugledno brodogradilište. Smatram da ova koncepcija sadrži dosta slabosti, i tehničkih i ekonomskih, i predlažem da se još jednom razmotri idejni projekat. Predložen je vrlo dugačak viseći most i to na najširem delu ukupne vodene površine od desne obale Save do leve obale basena - zimovnika. Takav most mora biti veoma skup, a pri tom i veoma osetljiv i ranjiv objekat. Da li je sve to potrebno? Smemo li i možemo li da potrošimo, i to neopravdano, tako velika sredstva u vreme kada nas već dugo čeka još nužniji i važniji drugi most preko Dunava kod Beograda.

Nije razumljivo zašto se ovaj novi most na Savi projektuje na tako lošoj lokaciji, na slabom pravcu, i sa tako velikom dužinom. Svaki domaćin iskoristio bi Adu da napravi bolju, kraću, jeftiniju i sigurniju konstrukciju koja bi veoma dobro služila. Ovaj novi most zamišljen je samo oko 350 metara niže, nizvodno, od postojeće prevelik, postojećeg nasipa, postojanog već oko 30 godina. Prilazna saobraćajnica trebalo bi da ide preko ovog nasipa, možda i po vijaduktu što je opet jeftinije i lakše rešenje od mosta, pa preko Ade, poprečno i najkraćom trasom, podigli bismo tu trasu nasipanjem da ni najveći vodostaj ne može da je ugrozi, a novi most bi se sagradio između Ade i leve obale reke, prema prostoru još neizgrađenog bloka 58, pored toplane. Takav most - predlažem prostu gradu, obavezno od čelika, a ne sajle i zatege, koji bi imao dužinu samo oko 280 metara. Ovo rešenje bilo bi neuporedivo jeftinije od predloženog i oslobodilo bi vrlo velika novčana sredstva koja bismo usmerili za novi most preko Dunava.

Spomen-obeležje žrtvama posleratne represije

Kao sin jednog od najmanje 6.000 građana Beograda stradalih bez suđenja odmah po oslobođenju 1944. godine, podneo sam predlog pre godinu dana Komisiji za spomenike, nazive ulica i trgova Beograda, da se ovim nevinim mučenicima podigne spomen-obeležje na nekom od dvadesetak poznatih stratišta. U međuvremenu, verovatno podstaknuti većim brojem sudskih rehabilitacija ovih građana, koje štampa objavljuje (gde prednjači vaš list), isti predlog nezavisno od moje inicijative je podnelo nekoliko desetina građana, kao i Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, Komisija za spomenike opštine Novi Beograd i grupa istoričara Instituta za savremenu istoriju iz Beograda.

Pre 11 meseci komisija me je obavestila da je predlog u načelu prihvaćen, a sve proteklo vreme joj nije bilo dovoljno da uputi svoj predlog Skupštini grada na odlučivanje. Verovatno prepušta komisiji novog saziva da to učini.

Ostaje za žaljenje, što ova komisija nije imala hrabrosti da bar delimično ispravi veliku istorijsku nepravdu učinjenu ovim građanima, čiji je jedini greh bio što nisu bili politički istomišljenici sa komunistima i što su neki od njih posedovali imovinu koju su ovi oteli.
Nadam se da će nova Komisija za spomenike, posle 64 godine od ovog tragičnog osvetničkog pira pobednika, učiniti da ove žrtve, naši bivši sugrađani, ne padnu u zaborav. To država koju oni predstavljaju duguje i mnogobrojnoj rodbini ovih žrtava.

Sitnica sa krupnim značenjem

Čitajući u Glasu kako su čelnici ekspertske partije likvidirali radi tuđih, a i ličnih interesa naše najveće banke, prisetio sam se jednog događaja u kome sam lično učestvovao, a g. Dinkić posredno.

Dotični je uveliko bio guverner NBS, kad sam nekim poslom otišao u zgradu manje nacionalne banke koja se nalazi u Ulici kralja Petra. Na ulazu me je krupnim slovima dočekao natpis: „Otkupljujemo devize“. Bilo ko, ko je završio Ekonomski fakultet u Beogradu ili čak magistrirao mora da zna razliku između deviza - što je definicija za kratkoročna potraživanja u inostranstvu i strane valute - što je oznaka za strani novac to jest efektivu. Prema tome pravilan natpis je trebalo da glasi: „Otkupljujemo stranu valutu“. Na ta vrata je svakodnevno ulazio g. Dinkić, a taj natpis je ostajao. Pomislio sam tada da ćemo daleko dogurati sa ovakvim stručnjacima. Sadašnjica pokazuje koliko je ova sitnica ukazivala na krupne stvari. Napominjem da sam bio jedan od onih koji ih je svojim glasom doveo na vlast.

Tokom rekordne inflacije koju smo imali, svakodnevno sam dilerima kod starog „Merkatora“ ukazivao na grešku koju čine izgovarajući: „Devize, devize, devize“, a da njihov marketinški nastup pravilno treba da glasi: „Valuta, valuta, valuta“. Uprkos nerazumevanju na koje sam nailazio i sumnjama u moju dobronamernost koju bi možda iskazali i drugačije osim pogledom i nekim nerazgovetnim rečima koje su mumlali sebi u bradu (u tome ih je verovatno sprečavala moja konstitucija), nastavio sam uporno svoju prosvetiteljsku ulogu među njima, časno braneći diplomu koju sam stekao.
Skroman stan, polovan nameštaj i auto u raspadanju su dokazi da je takođe časno to činio i g. Dinkić tokom vremena provedenog na vlasti (to je bezmalo osam godina) kao i da je veoma uspešno pokazao i dokazao prvenstveno sebi, a potom nama i svetu kako (se) treba služiti (koristiti) nacionalnim interesima.