petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Protestni apel pedagoga

Prema pisanju nekih medija Nacrt strategije za mlade je na javnoj raspravi, a krajem marta predlog ovog dokumenta bio bi dostavljen vladi na usvajanje. O Nacrtu strategije za mlade izneli su svoje mišljenje pored Snežane Samardžić - Marković, ministra omladine i sporta, kao i nestručna lica za ovu pedagošku i sociokulturnu problematiku među kojima favorizovani predstavnici nevladinih organizacija (Sonja Liht, Andrej Nosov, Tanja Azanjac, zatim predstavnici Instituta za psihologiju, Cesid i Beogradske otvorene škole. Strategija pod sloganom „Zamisli život“ treba da putem Interneta i rasprava u šest gradova preraste u dokumente za usvajanje na sednici vlade, uz otklanjanje krupnih nedostataka u Nacrtu ovog dokumenta.

Pedagoški pokret Srbije, u isključivoj težnji da stručno doprinese kvalitetu i upotrebljivosti buduće „Strategije za mlade“, upućuje protestni apel Ministarstvu omladine i sporta, sledeće sadržine.

Organizacija izbora nosilaca uloga u izradi Nacrta strategije za mlade bila je, po svemu sudeći, bez kriterijuma kompetentnosti, ali stranačke privrženosti, pa je i metodologija izrade tako važnog dokumenta bila na nivou improvizacije i volonterskog profiterstva.

Postupak nije bio dovoljno demokratičan, jer u organizaciji rasprava prisutna je, po svemu sudeći, selekcija „podobnih“ i birokratsko usmeravanje na ciljne ishode u čemu pedagoški stručnjaci i slični kadrovi bili su „zamenjivani“ kliničkim i političkim psiholozima i „civilnim činovnicima“.

Vrednovanje Nacrta strategije u Centru „Sava“ vršili su mahom oni koji su učestvovali u njegovoj izradi, što je apsurdno i neodgovorno ponašanje prema državnom interesu u ovom dokumentu, ko ji je sudbonosan za mladu generaciju.

Nevladine (političke) organizacije i stranačke filijale i sekte, pa i tzv. „kancelarije za mlade“ ne ulivaju nikakvo poverenje da bi mogle svojim volonterskim profiterstvom i evrointegracionim usmerenjem iznedriti strateški dokumenat za srbijansku mladu generaciju i njenu prosperitetniju budućnost. Imena autora ovog Nacrta ne smeju ostati tajna za javnost.

Izrada Strategije za mlade umnogome podseća na totalno problematičan Projekat UNICEF-a „Moja škola - -škola bez nasilja“, koji od 2005. do danas vode razne organizacije, škole, psihološki „eksperti“, a nasilje se u školama i porodici rapidno povećava. Uzalud se troše milionska sredstva za razne projekte i strategije i gubi dragoceno vreme, ukoliko se kriterijum stručnosti ne uvažava.
Izjava gospođe Snežane Samardžić - Marković, ministra, da će u ponedeljak „Nacionalna strategija za mlade“ biti predata tehničkoj Vladi Srbije na usvajanje, otkriva loše namere i neodgovoran odnos prema mladima, jer „tehnička vlada“ ne bi smela da usvaja strateški dokumenat, još u situaciji njegove sumnjive vrednosti, još sumnjivi je moguće zloupotrebe u predizbornoj kampanji pojedinih stranaka.

Masovne Tajne grobnice posleratnih žrtava

Na tragu vašeg „pionirskog“ feljtona „Crveni uragan nad Beogradom“ (januar 2004) je i nedavni agencijski izveštaj o sudbini jednog od najmanje 6.000 građana Beograda stradalih bez suđenja u tromesečnom periodu „divljeg čišćenja“, posle 20.10.1944. godine. Konkretno, Vladislav V. Didić uhapšen je 5.11.1944. i odveden u 12. kvart (Beograd imao ukupno 16 kvartova), sledećeg dana posećuje ga porodica da bi mu se idućeg dana (7.11) izgubio svaki trag - do danas. Imovina mu se konfiskuje, a članovi porodice imaju tretman „državnih neprijatelja“, sa svim nedaćama koje idu uz to „zvanje“.

Do sada je jedino načelnik Ozne iz ovog kvarta objasnio tehnologiju isleđenja koja se vršila u kvartu, odakle se sa dosijeima išlo u centralu Ozne u Maglajsku ulicu, gde su šest visokih oficira Ozne donosili smrtnu presudu. Zatim se spiskovi za streljanje daju pretećim vodovima koji u toku noći vrše streljanje. Sve se završava za dva-tri dana, u neobeleženim masovnim grobnicama, bez do sada otkrivenih pisanih tragova.

Za ovaj period, u svim dosadašnjim rehabilitacijama, na zahtev okružnih sudova, Arhiv BIA (posednik arhiva Ozne) i Arhiv Srbije daju odgovor da nemaju evidenciju za sudbinu konkretne osobe.

Sve ovo se odnosi na pet odsto žrtava za koje su sudski postupci završeni ili su u toku, i koje će posthumno biti rehabilitovane. Za preostale sledi zaborav.

Izuzev donetog Zakona o rehabilitaciji, država potpuno ignoriše osećanja brojne rodbine ovih žrtava time što neće da oformi komisiju koja će da obeleži masovne grobnice i otpočne radove na ekshumaciji. Na inicijativu građana Beograda da se podigne skromno spomen-obeležje ovim nevinim žrtvama likvidiranim bez suđenja, gradske vlasti godinu dana ne odgovaraju.

Masovne Tajne grobnice posleratnih žrtava

Na tragu vašeg „pionirskog“ feljtona „Crveni uragan nad Beogradom“ (januar 2004) je i nedavni agencijski izveštaj o sudbini jednog od najmanje 6.000 građana Beograda stradalih bez suđenja u tromesečnom periodu „divljeg čišćenja“, posle 20.10.1944. godine. Konkretno, Vladislav V. Didić uhapšen je 5.11.1944. i odveden u 12. kvart (Beograd imao ukupno 16 kvartova), sledećeg dana posećuje ga porodica da bi mu se idućeg dana (7.11) izgubio svaki trag - do danas. Imovina mu se konfiskuje, a članovi porodice imaju tretman „državnih neprijatelja“, sa svim nedaćama koje idu uz to „zvanje“.

Do sada je jedino načelnik Ozne iz ovog kvarta objasnio tehnologiju isleđenja koja se vršila u kvartu, odakle se sa dosijeima išlo u centralu Ozne u Maglajsku ulicu, gde su šest visokih oficira Ozne donosili smrtnu presudu. Zatim se spiskovi za streljanje daju pretećim vodovima koji u toku noći vrše streljanje. Sve se završava za dva-tri dana, u neobeleženim masovnim grobnicama, bez do sada otkrivenih pisanih tragova.

Za ovaj period, u svim dosadašnjim rehabilitacijama, na zahtev okružnih sudova, Arhiv BIA (posednik arhiva Ozne) i Arhiv Srbije daju odgovor da nemaju evidenciju za sudbinu konkretne osobe.

Sve ovo se odnosi na pet odsto žrtava za koje su sudski postupci završeni ili su u toku, i koje će posthumno biti rehabilitovane. Za preostale sledi zaborav.

Izuzev donetog Zakona o rehabilitaciji, država potpuno ignoriše osećanja brojne rodbine ovih žrtava time što neće da oformi komisiju koja će da obeleži masovne grobnice i otpočne radove na ekshumaciji. Na inicijativu građana Beograda da se podigne skromno spomen-obeležje ovim nevinim žrtvama likvidiranim bez suđenja, gradske vlasti godinu dana ne odgovaraju.

Hvala Rupelu na „brizi“ o Srbima

Šef slovenačke diplomatije gospodin Dimitrije Rupel u svom obraćanju 29 marta, upozorava Srbiju da za nju prolazi poslednji voz za potpisivanje i ulazak u EU i kao naš prijatelj kaže sledeće : ‘’Da nije bilo moguće naći rešenje za Srbiju i Kosovo, zbog čega se posegnulo za drugim najboljim rešenjem - davanje nezavisnosti ‘’! Zapamtite, dragi čitaoci, po Rupelu je ‘’najbolje rešenje bilo’’ oduzeti Srbiji Kosovo!

G. Rupel, Srbija vam veruje, drugog izlaza nije bilo, jer ga niste ni tražili!
Priznajem, nije lepo reći, kako šef diplomatije jedne zemlje ne govori istinu, ali, g. ministre, zar nije jedina istina, bila i ostala, da je vaš naredbodavac SAD odavno planirao otimanje Kosova i da je u brojnim i lažnim pregovorima između Srba i Šiptara, tobože očekivala ‘’ napredak ‘’? Da je SAD ili bilo koja država iz stroja agresora, želela da se pitanje odnosa Srbija - Kosovo reši kako treba to bi bilo davno uređeno, a ne kako ste planirali da ponižavate Srbe i Srbiju gospodine Rupel. Ili, kada kažete: ‘’Da je bilo najbolje da su ostali zajedno, (mislite na Srbe i Šiptare) ali, po vama, nije bilo moguće, jer je 1999. godine Srbija okupirala Kosovo’’!

Gospodine, da li znate - kakvu ste neistinu izgovorili i kome je ona bila namenjena? Zar je država Srbija deo svoje države, po vama, okupirala svojom srpskom vojskom? I sledeća vaša opaska : ‘’Da je Srbija propustila mnoge vozove i sada stiže poslednji. Zove se ‘’ekspres Evropa’’. Vi brinete da ga Srbija ne propusti’’ Uz put ste još ocenili: ‘’da Srbi u nezavisnom Kosovu nemaju problema sa procesom nacionalne ili kulturne emancipacije’’. Da li ste tu mislili i na porušene crkve, manastire, spomenike kulture, izlomljene grobnice i sve što je Srbima pripadalo? Valja vam verovati, i to je deo te kulturne i nacionalne emancipacije? Verujemo da imate i odgovor, na najnovije priznanje Karle del Ponte, kako vaši štićenici Šiptari, tamo negde u Albaniji, vade srca, džigerice i ostale organe kidnapovanim Srbima, kako bi uz drogu i belo roblje, ostvarili potrebne prihode za opstanak nove države?! Sve ovo po vama, spada u ovu vašu kulturnu i nacionalnu emancipaciju Srba?
Hvala vam g. Rupel na velikoj’’ brizi ‘’za Srbiju, koja je i vašom zaslugom stigla ovde gde je sada, za Srbiju koja je u teškim danima Drugog svetskog rata, spasavala prognan slovenački narod, koji nije imao gde drugo? Dakle, gospodine Rupel, završavam konstatacijom da je u ovom nestabilnom vremenu teško biti diplomata i imati svoje ja, štititi pravo i pravdu koji proističu iz povelje UN, ne prihvatiti prljave radnje jačega kao što ste to vi uradili, sa željom da se dodvorite.

Montreal uzvikuje „Kosovo je srce Srbije“

U nedelju, 30. mart, u jednom od najvećih gradova Kanade, Montrealu održane su demonstracije sa sloganom „Kosovo je srce Srbije“, u znak protesta protiv priznavanja kanadske vlade samozvanog nezavisnog Kosova. Pred oko 200 prisutnih Kanađana srpskog porekla govorili su prof. Mišel Čosudovski sa univerziteta u Otavi, Dejvid Orčard, član Liberalne partije Kanade, prof. u penziji Negovan Rajić i Boba Borojević, urednik radio programa „Susreti ponedeljkom“ u Otavi. Pročitana su i pozdravna pisma podrške učesnicima demonstracija Džejmsa Bizeta, bivšeg kanadskog ambasadora u Jugoslaviji; general-majora u penziji Luiza Mekenzija i prof. Majkl Mandela sa univerziteta u Torontu. Od zvaničnih kanadskih medija demonstracije su zabeležili Ledroit jedna od najtiražnijih novina u Kvebeku i CTV Nenjs.

Najzapaženije parole bile su „Kosovo je srce Srbije“ i „Kosovo je Srbija, Vašington je mafija“. Posle govora i pozdravnih pisama, krenulo se, uz pratnju gradske policije, u protestnu šetnju centrom Montreala. Organizatori ove manifestacije su bile mlade studentkinje Lili Petrović i Diana Todić iz Montreala.