petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Da li i zašto Zapad mrzi Srbe

Naslov ovog napisa može da ima i alternativna pitanja: da li je reč o mržnji ili o interesu? Ko na Zapadu ne voli Srbe i zašto? Da li je reč o zaveri i zašto? Da li je mržnja Zapada prema Srbima samo naša opsesija? Prozapadno orijentisani građani Srbije uporno poriču da nas na Zapadu ne vole i da je priča o „zaveri protiv Srbije“ glupost.
Mi, Srbi, smo, međutim, ogorčeni što Zapad danas u Evropi ratuje samo protiv Srbije koja je u Prvom i Drugom svetskom ratu i u balkanskim ratovima dala relativno veći doprinos u borbi protiv Turaka na Balkanu, protiv Austrougarske i Hitlerove Nemačke nego mnoge druge zapadnoevropske i balkanske zemlje. Štaviše, Zapad se protiv Srbije udružio sa onim zemljama koje su ratovale protiv saveznika u Drugom svetskom ratu. Simptomatično je da je netrpeljivost Amerike i njenih saveznika usmerena samo protiv Srba, ne i protiv građana Srbije druge nacionalnosti. To se lako može razumeti. Ali, da li treba da se prepuštamo gorčini?

Našim istoričarima nije teško da uoče podudarnost politike protiv Srbije koju su vodili Austrougarska i kasnije Hitlerova Nemačka, s jedne strane, i politike Zapada prema Srbiji danas, s druge strane. Međutim, politika SAD i drugih zapadnih zemalja prema Srbiji motivisana je danas pre svega ekonomskim interesima, prvenstveno borbom za sirovine, za naftu i gas. A ne za osvajanje teritorija, mada je osvajanje tuđih teritorija uvek bilo vezano sa ekonomskim interesom. Ali, ranije je to širenje teritorija bilu u cilju daljeg jačanja zemalja agresora. Danas je reč o opstanku privrede razvijenih zapadnih zemalja.

Namera ovog napisa je da se dokaže da nije reč o mržnji, niti o zaveri, niti o ljubavi. Iz jednostavnog razloga: mržnja i ljubav ne spadaju u arsenal međunarodne politike, već samo interes, goli interes. Tako gledano, lako je utvrditi zašto su predvodnik borbe protiv bivše Jugoslavije, a zatim i protiv Srbije upravo Sjedinjene Američke Države. Ostale zemlje Zapada su se pridružile Americi bilo zbog sopstvenog sličnog interesa, bilo pod pritiskom i ucenama.

Suština odgovora na ovde postavljena pitanja sadržana je u prirodi kapitala i u interesu država koje počivaju na privatnom kapitalu.
Razvijena američka privreda i privreda u zapadnoj Evropi nema ni približno dovoljno sirovina za svoj opstanak i danas je suočena sa smrtnom opasnošću: ili će sebi obezbediti sirovine ili će se privrede zapadnih zemalja srušiti kao kula od karata.

Rusija i mnogi drugi delovi sveta imaju sirovina. Rusima, međutim, ne odgovara da svoju sirovinsku bazu razbije radi spasavanja privrede zapadnih zemalja. Globalizacija svetske privrede ne daje očekivane rezultate.

Zapad nema alternativu. Mora da obezbedi sirovine, makar i silom. Ostala je zabeležena iskrenost bivšeg državnog sekretara SAD Madlen Olbrajt, koja je javno uputila pitanje Rusiji zašto misli da Sibir treba da ostane samo Ruski. Opkoljavanje Rusije zemljama članicama NATO pakta nema za cilj zauzimanje teritorije Rusije, kao što je to pokušao Hitler, već „samo“ otimanje nafte, gasa i drugih minerala kojima je Rusija prebogata.

Kakvu ulogu u toj gigantskoj borbi „na život ili smrt“ ima mala Srbija? Svakako nije reč o sirovinskoj bazi Srbije. Mada nije zanemarljiv interes Zapada i za sirovine, posebno na Kosmetu. Problem Zapada sa Srbijom je u slobodoljubivosti srpskog naroda koji u svojoj dugoj teškoj istoriji nikada nije pristajao na ropstvo.
Takva Srbija je velika smetnja Americi i zapadnoj Evropi za njihov i bivši Hitlerov danas modifikovani plan „Drang nah Osten“ dopunjen aspiracijama prema sirovinama Bliskog istoka. Zapad je okupirao Kosmet ne zbog težnji Šiptara ka nezavisnoj državi, već zbog svojih planova za izgradnju moćnih vojnih baza na Kosmetu, usmerenih prema Rusiji i Bliskom istoku.

Strategija silnika

Aždaja upali zeleno svetlo i milion građana širom Srbije, potkrepljen duhom Obilića i svetom Lazarevom glavom, dođe u Beograd i svim srcem jednoglasno poiče: „ Kosovo je Srbija!“. Posle svega što se dogodilo 21. februara 2008. godine, belosvetski pravdodelilac kaže da se u Beogradu okupilo nekoliko stotina huligana, palilo i pljačkalo. Nije li svakom patrioti jasno da je taj dobro izrežirani vandalizam samo kamuflirana sabotaža.
Važno je da se svetu pošalje slika američkog umetnika, a od Srbije će ionako naplatiti štetu i savremenije opremiti ambasade i „Mekdonals“, a srpska će majka oplakivati ugljenisano telo sa večitom sumnjom da oplakuje svoje dete.

Tako iskrivljenom slikom „humanista“ je obezbedio još jedan od mnogo sličnih dokaza, zbog čega će ponovo imati „pravo“ da baca bombe na srpsku decu. Iako aždaja satanistički i ironično koristi cifre kada potcenjivački preduzima odlučujuće poteze, za Srbiju će, kada božur raširi svoj jedinstveni cvet na Gazimestanu, 28. uvek biti Vidovdan; Srbin će uvek poštovati svaku glavu i tačku Svetog jevanđelja, a naročito 17. i plus će u 12.43 uvek biti na oprezu jer veliki Srbin nam zapisa: „Umalo se uže ne preteže“.

Neka svetska aždaja zna da se Srbin ne plaši njenog savremenog proizvoda jer je srpski proizvod stariji, tim mudriji i jači. Srpski su potezi uvek dobronamerni. Srbin ne zabija nož u leđa, ne napada i ne zloupotrebljava sirotinju, ne želi tuđe, ali svoje uvek odbrani. Neka zna da, i pored svojih strateških reformi koje nam „dobronamerno“ nameće, svako Srpče čuva Sveti Sava, te ono i dalje čita „Pilipendu“, čita Jakšića, Šantića i Kočića i narodnog Senjanin-Tadiju i Bolnog Dojčina i Miloša Vojnovića..., i pored toga što mu dobri čika imejlom šalje igrice kauboja.
Na sve ovo motivisao me transparent na mitingu - proizvod narodnog mislioca: „Špijuni nam zemlju rasprodaše - vratićemo što je bilo naše“, a narod je uvek u pravu.

Neregularno uvlačenje pod kožu

Novinari koji bi prvi trebalo da ukazuju na neregularno uređivanje politike pojedinih TV stanica duhovito poručuju nezadovoljnim gledaocima da, ako im se ne sviđa uređivačka politika neke TV stanice, promene kanal. Kakvo genijalno otkriće! Ja to odavno radim kad gledam fudbalske utakmice. Isključim ton. To sa menjanjem kanala je na istoj ravni kao kad bi gđica Kondoliza Rajs ne samo posredno nego i direktno bila glavni urednik programa „neke“ TV stanice u Beogradu i Srbima svakog dana poručivala da su primitivci, agresori i istorijski nostalgičari pa zbog toga ne mogu da shvate da im demokratska Amerika uzima Kosmet za njihovo dobro i za svetlu perspektivu u Evropskoj uniji, a možda i u NATO-u. Ako im se pak Kondolizine poruke ne sviđaju, neka promene kanal. A, ako zaprete bejzbol palicama, neka znaju da će ih demokratska američka međunarodna zajednica izvesti pred demokratski američki Haški tribunal.

Ali, između mafije i ostatka života postoji mnogo sivih, polusivih i sivkastih zona, koje nemaju nikakve veze sa kriminalom i politikom - a ipak smetaju.
Kad bi, na primer, neka ekipa kulturnih insajdera prišla ocenjivanju vrednosti naših televizijskih programa bila bi to srpska verzija Šeherezadinih priča iz „Hiljadu i jedne noći“. Samo primera radi, navešću potpuno benignu, ali i potpuno neinteresantnu, da ne kažem glupu emisiju „48 sati - svadba“. Ako se izuzme šarmantna, ljupka i inteligentna voditeljka, sve ostalo predstavlja nerazumno bacanje para u bunar. Čega ima posebno zanimljivog, poučnog, vaspitnog ili bilo čega drugog u tome kako su se dvoje mladih upoznali, zavoleli i stigli do matičara? Roditelji mlade i mladoženje, njihova bliža i dalja rodbina, drugari i drugarice su zaduženi da nas obaveste da su mladoženja i mlada vredni, pošteni itd.

Ali, takvih srećnih mladih parova ima na svakom ćošku moje ulice i zašto bih ja morao da ulazim u njihov život i oni, posredstvom televizije u moj? Nek im je srećan brak, nek izrađaju bar petoro slatke dečice. Šta ću im ja na svadbi kao gledalac posredstvom televizije? Još manje me interesuje šta će im vlasnik restorana prirediti za svadbeni ručak. Čak me ne interesuje ni koliko će lepa mladina venčanica i lakovane cipelice da staju. I da nije bilo onog mosta od crvene cigle koji je sagradila Marija Terezija koja nije predvidela da će reka ispod tog mosta brzo da klisne negde drugde, ili one poruke na vratima mladinog stana da niko ne uznemirava ukućane do 12 ili 14 sati - kao što se videlo u jednoj od emisija poslednjih dana, preostala bi samo lepa voditeljka. Čisto gubljenje para, mislim i onih mojih 300 dinara koje redovno plaćam RTS-u.
I sad se pitam da li sam ja ili zašto sam ja jedini ovako zadrt, necivilizovan, nekulturan, primitivan i uskih pogleda na život kome se „48 sati - svadba“ ne dopada? Ipak, mislim da šarmantna voditeljka zaslužuje da joj neki drugi bračni par „Pavić“ smisli zanimljiviju emisiju.