petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Psihološki rat protiv Srbije zbog Kosova i Metohije

„Psihološki rat je plansko korišćenje propagande i drugih psiholoških akcija sa primarnim ciljem uticanja na mišljenja, emocije, stavove i ponašanje stranih neprijateljskih grupa da bi se na taj način podržalo ostvarenje sopstvenih nacionalnih interesa.“ (Pentagon).

Cilj psihološkog rata protiv Srbije je nagovoriti građane Srbije da promene svoj stav o Kosmetu kao integralnom delu Srbije kako bi promenili i svoje ponašanje kao birači i na vlast doveli ljude koji bi dali Kosmet. Koje su pretnje i šanse u ovom psihološkom ratu videćemo analizom najčešćih poruka, nagovarača i situacije u kojoj se nalaze građani Srbije.

Poruka: Kosovo je nezavisno od Srbije već osam godina. Kosovo je zauvek izgubljeno. Zemlja je onog ko na njoj živi. Srbija da prva prizna nezavisno Kosovo. (Sugestija: „Kosmet je već izgubljen“/Istina: „Bez odluke Saveta bezbednosti Kosmet može dobiti samo virtuelnu nezavisnost, kao Turci na severu Kipra ili Kurdi na severu Iraka. To je privremeno rešenje kojim Albanci na Kosmetu dobijaju manje nego ponuđenom realnom autonomijom“).

Ne guslajte nam o Kosovu. Predaja Kosova je patriotski čin. Besmisleno je Srbiji nametati da san o Kosovu sanjan već 600 godina, sanja i narednih 500. (Sugestija: „Kosmet nije vredan borbe“. Istina: „Kosmet je u korenu nacionalnog identiteta Srba koji ih definiše kao posebnu naciju“).

Nema alternative za evroatlantske integracije, a uslov za to je predaja Kosova. Pričom o Kosovu skreće se pažnja sa osnovnih životnih problema. Kosovo je prošlost, Evropa je budućnost. Zbog Kosova Srbija će izgubiti i Vojvodinu. Srbija će postati ruska gubernija. Nezavisnost Kosova je uslov stabilnosti u regionu. Odbijanjem nezavisnosti Kosova blokira se rad Saveta bezbednosti. (Sugestija: „Zarad Kosmeta ugrožavaju se vredniji ciljevi“. Istina: „Predajom Kosmeta otpočeo bi proces rasparčavanja Srbije. Nasilnim oduzimanjem Kosmeta zaustavio bi se proces evropske integracije Srbije, obesmislile UN i ugrozio mir u regionu, Evropi i svetu“).

Rusija će oduzimanje Kosmeta iskoristiti kao presedan za realizaciju svojih teritorijalnih pretenzija. Rusiju Kosmet ne interesuje. Rusija će se o Kosmetu nagoditi sa Zapadom. Rusija će pravi stav o Kosmetu saopštiti posle izbora 10. decembra 2007. Niko neće zbog Kosova žrtvovati jedinstvo EU. Međunarodna zajednica će popustiti pod pritiskom SAD. Rusija će ostati usamljena u Savetu bezbednosti. (Sugestija: „Srbija je usamljena u borbi za Kosmet“ (Istina: Rusija svoj stav zasniva na svojim strateškim interesima. Srbija ima podršku i u Evropskoj uniji i u svetu“).

Šta sa dva miliona Albanaca? Albanci će biti većina, a Srbi manjina u Srbiji. Da li biste prihvatili Albanca za predsednika Srbije. (Sugestija: „Albanci svojim natalitetom ugrožavaju Srbe“ (Istina: „Srbiji treba svako njeno dete i svako je mogući predsednik Srbije“).

Pretnje: Poruke su efikasne jer nose sugestije koje se naslanjaju na već prisutne zebnje i nedoumice građana Srbije, sadrže gotove zaključke i međusobno se dopunjuju. Šansa. Poruke su snažne. Nagovarači pretnje. Jedan broj domaćih nagovarača bio je deo pokreta za demokratski preobražaj Srbije. To im daje verodostojnost, što je od velikog uticaja na efikasnost nagovaranja. Poruke stranih nagovarača često su upozoravajuće, a neretko i preteće, što u srpskom narodu budi sećanje na patnje kroz koje je prošao tokom decenijske blokade i tromesečnog bombardovanja i izaziva strah koji podstiče prihvatanje tih poruka.

Pretnja je nizak životni standard. „Miloševićeva era neefikasnog upravljanja ekonomijom (Podela odgovornosti!? ), produženi period ekonomskih sankcija i uništavanje infrastrukture i industrije Jugoslavije tokom Nato bombardovanja 1999. ostavili su ekonomiju zemlje na polovini nivoa iz 1990.“ (CIA). Posledice su: u siromaštvu 490.000, nezaposleno 870.559, bez stana 500.000. građana itd. „Niži nivoi potreba se moraju zadovoljiti pre nego što se aktiviraju potrebe viših nivoa.“ (Abraham Maslov). Šansa. Nagovarač žuri pa pojačava pritisak, što izaziva otpor građana Srbije prema porukama nagovarača.

Državni nameti uništili privredu

Poštovani Ustavni sude Srbije, obraćam se kao građanin Srbije s molbom da preduzmete mere da se u Ustavu Srbije izvrše dopune, jer ovaj temeljni zakon države nanosi veliku štetu najsiromašinijem narodu i ekonomskom progresu Srbije.

Ako je Ustav temelj na kojem počiva Srbija, onda je najvažniji deo njegove nadgradnje privreda (od koje svi zavisimo), poljoprivreda, nauka i pronalazaštvo. Sve ovo što sam naveo Ustav ne pominje, a da bih bio što jasniji navodim japanski primer. Davne 1984. godine kragujevačku „Zastavu“ posetio je tvorac japanskog privrednog čuda, gospodin Čigua Šinge, pa je tada rekao: „Kod nas u ustavu utvrđena je raspodela dohotka između države i privrede, gde državi pripada 33 odsto zaposlenima u privredi, takođe 33 odsto, a još 33 odsto ostaje preduzećima za poslovanje i razvoj. Ovde je sve jasno: sva tri delioca profita moraju maksimalno da rade za uspešnost privrede jer im samo tako njihovih 33 odsto mogu doneti veću dobit. Zato u Japanu ne postoji potreba za štrajkovima, jer je Ustav to rešio“. E, u Ustavu Srbije (i u svim ustavima iz prošlosti) nije tako, jer nijednim svojim članom sadašnji Ustav nije zaštitio privredu od enormnih državnih nameta. Umesto 33 odsto (kao u bogatom Japanu), država od naše propale privrede uzima, čak 74 odsto od njenog dohotka, a ovo je nedavno izjavio bivši ministar privrede Dinkić. Ovi enormni nameti potpuno su uništili privredu, a da za to niko nije odgovarao. Pošto se dohodak privrede iz godine u godinu smanjivao, direktori se nisu bunili zbog toga jer su od tog malog ostatka dohotka pravljeni u privredi sve veći rasponi u platama u korist direktora, a na štetu radnika, pa kada je privreda propala direktori su kupovali, i sada kupuju svoja bivša preduzeća. Mi, i sada imamo slučaj da su plate dvojici naših direktora preko 400.000 dinara, ali se ne iznosi kolike su najmanje plate. Zato je veoma važno da se država što pre Ustavom ograniči u zahvatanju iz privrednog dohotka.

U sadašnjem Ustavu, u članu 5 stoji „da je dozvoljeno formiranje partija“. To je u redu, ali nedostaje ovo: „Oni koji formiraju partije moraju biti provereni pred državnom komisijom psihotestom i testom inteligencije“. Ako bi se u Ustav unele navedene dopune, imali bismo jaku privredu i samo dva-tri kandidata za predsednika Srbije, a ne devet.

EU sledi Miloševićevu politiku

Činjenica da Evropska unija ima potpuno suprotan stav od nekadašnje Evropske zajednice prema raspadu druge Jugoslavije i kasnijem periodu nije dovoljno poznata široj javnosti, a još manje je korišćena kao naš značajan argument prema politici EU. Na osnovu zaključaka Batinterove komisije, koje je usvojila Evropska zajednica početkom 90-ih godina, pravo naroda na samooopredeljenje je moguće samo u granicama između jugoslovenskih republika, koje se zato ne mogu menjati. Sa gledišta Evropske unije, pravo na samoopredeljenje naroda preneto je ne samo na albansku nacionalnu manjinu (to pravo nema nijedna nacionalna manjina u svetu), nego je pri tom uključena i mogućnost promena državnih granica srpske države bez njene saglasnosti.

Na taj način EU je prihvatila nekadašnje stanovište Slobodana Miloševića i jugoslovenske (srpske) vlade da je primarno pravo (srpskog) naroda na samoopredeljenje i izvan granica Srbije, što mu omogućuje da živi u istoj državi, a što povlači promenu međurepubličkih granica („pravo nekog naroda da izađe iz Jugoslavije ne može biti veće od prava naroda koji želi da ostane u njoj“). Pošto drugi jugoslovenski političari i narodi koji su želeli da se otcepe nisu prihvatili ovo Miloševićevo gledište, ono je bilo jedan od uzroka građanskog rata (mada ne jedini, separatizam je bio drugi uzrok).

Iako države Evropske unije misle kao što su mislile dok su bile članice Evropske zajednice da je Milošević bio glavni krivac za građanski rat i posebno odgovoran za „nacionalnu katastrofu“ kosmetskih Albanaca, to im nije nimalo smetalo da prihvate njegovo gledište o odnosu prava naroda na samoopredeljenje i nepromenljivost granica. Ali, istovremeno postoji velika razlika u tom pogledu, kao što je ostala i suštinska sličnost između stavova Evropske zajednice i Evropske unije. I nekad i sad srpski narod je ta strana u sukobu koja je trpela i koja podnosi negativne posledice rešavanja odnosa između ova dva često suprotstavljena prava.

Nije, dakle, najbitnije to da li se iste pravne i političke norme menjaju ili ostaju iste, da li se prihvataju ili odbacuju. Bitno je jedino to da se onemoguće vitalni interesi srpskog naroda i države. Važno je samo da se spreči nekada povezivanje Srba u zajedničku državu, kao što je jedino značajno sada da se omogući otcepljenje južne srpske pokrajine i stvori druga albanska država na Balkanu.

Nekada su se Evropa i Amerika borile protiv stvaranja „velike Srbije“, a sada nastoje svim sredstvima da, najčešće ilegalnim, omoguće stvaranje „velike Albanije“. Jer, više je nego jasno da je formiranje kosmetske države samo prelazna faza u stvaranju „velike Albanije“, odnosno perspektiva ujedinjenja svih delova teritorija susednih država - Crne Gore, Makedonije i Grčke, na kojim Albanci žive u većini.

Sve to u krajnjoj liniji znači da se Evropska unija i SAD služe često političkim i pravnim normama ne zato da bi ih primenjivali nego da bi ih kršili ako to odgovara njihovim interesima i često pogrešnim shvatanjima. Najbolji dokazi za to su ilegalno bombardovanje NATO pakta 1999. godine bez saglasnosti Ujedinjenih nacija i sadašnje nastojanje EU da priznaju kosmetsku državu bez saglasnosti Saveta bezbednosti.

Ujdurma do kraja

Tekstovi „Bošnjaci uništili dokaze o Srebrenici“ i „Reč bezopasno oružje“, objavljen u Glasu javnosti 8. januara, vezani za suđenje u prvom redu Srbima u Haškom tribunalu, mene podsećaju na davnašnju izjavu gospodina dr Vojislava Šešelja:

„Ja sam najbolji pravnik na zemaljskoj kugli“. Kad je Šešelj kao poslanik Narodne skupštine Srbije izgovorio tu prostoproširenu rečenicu, pomislio sam za njega da je hrvalisavac i lažov.

Međutim, dugujem mu veliko izvinjenje. Jer, predsednik Srpske radikalne stranke, kao i uvek, izgovorio je istinu. S tim u vezi predlažem toj elokventnoj gromadi da načini svojevrsnu ujdurmu. Pošto haško suđenje njemu i njegovim kolegama u robijaškom ruhu označava pravi galimatijas, zbog više nego tanke optužnice, ovaj intelektualac gorostas trebalo bi da je kontra njega.

Uopšte nisam ćaknut. Za haške pravosudne delatnike ne znam kako stoji stvar. Istini za volju, predsednik sudskog veća, pred kojim odgovara ovaj novi Obilić, čini mi se da je „dečko koji obećava“. Recimo, predstavlja suštu suprotnost Karli del Ponte.