petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Pitanje je šta da se radi

Sredinom 19. veka slavni ruski pisac, književni kritičar, revolucionar i ideolog seljačke revolucije i utopijskog socijalizma Nikolaj Gavrilovič Černiševski (1828-1889) napisao je roman „Šta da se radi?“. U tom kritičkom romanu, koji je napisao u progonstvu u Sibiru, elaborirao je ideju o novoj vladi koja će stvarati novo područje nauke o moralu kao uslov pravednijem socijalnom društvu. Čitalac ovih redova može (opravdano) da se pita kakve sad veze ima zanesenjak Černiševski iz pretprošlog veka s predsedničkim izborima u Srbiji 2008. godine? A u ovom napisu reč je upravo o našim predsedničkim izborima. Zaista nema mnogo veze osim što privlači naslov romana Černiševskog za naše nedoumice, što je i on (utopijski) zamišljao pravednije socijalno društvo, što i on vapi za izgubljenim moralom i što je svaki suvisliji odgovor i kod nas danas na pitanje „Šta da se radi?“ čista utopija. Zašto smo onda izvukli iz istorije pomenuto utopijsko pitanje iz naslova? Odgovor je prozaično jasan.

Izbori za predsednika Republike u ovom trenutku su nepravi izbori. Nepravi zato što nisu pravi, tj. istiniti. A nisu pravi i istiniti što nijedan predsednički kandidat ne namerava da ostvari ono što na mitinzima obećava. To nam potvrđuje iskustvo. Sporedni kandidati (autsajderi), Velja Ilić, Čeda Jovanović i Milutin Mrkonjić - da pomenemo samo njih - znaju da ne mogu pobediti, ali imaju svoju jasnu računicu. NJihov cilj je da okrnje radikalski fond glasača, da povećaju svoj politički rejting u okolnostima kada mnogi birači, nezadovoljni politikom glavnih aktera Borisava Tadića i Tomislava Nikolića, iz protesta daju glas „trećoj“ strani, bez obzira na to što nemaju nikakve simpatije ni za tu „srednjačku“ stranu. A onda će u drugim krugu nastati vašarska trgovina: Velja Ilić ( to jest Vojislav Koštunica) i Čeda Jovanović će ucenjivati Borisa Tadića, a Milutin Mrkonjić Tomislava Nikolića. Dakle, ni govora o iskrenoj politici  sa jasnim programom za dobrobit naroda Srbije.

Kada je reč o radikalima koji svojom ultranacionalističkom politikom i prošlošću sigurno nisu perspektiva Srbije, nema kalkulacija. Radikali imaju svoj utvrđeni fond disciplinovanih birača, i tu nema pitanja i odgovora. Maja Gojković je ostala zagonetka koja zasada verovatno neće ugroziti svog bivšeg šefa. Ali za glasače svih ostalih kandidata se postavlja veliko pitanje: Šta da se radi? Oni koji shvataju da ne mogu da glasaju za radikale, nemaju nikakav pravi izbor. Ili će glasati za Borisa Tadića kao manje loš izbor ili neće uopšte glasati, što praktično znači da bi time glasali za radikale. Što manje glasova za Tadića, to je sigurnija pobeda Tomislava Nikolića. U tome je suština klasičnog, Černiševljevog pitanja „Šta da se radi?“
Proizilazi da jedino što dobronamerni glasači - ne računajući na verne glasače Demokratske stranke - kojima je stalo do zemlje Srbije, mogu da urade je da na skupovima Borisa Tadića, kao u nevolji jedinog pobednika na izborima, otvoreno mu kažu šta zameraju politici Demokratske stranke, kao na primer, loše organizovana privatizacija, neefikasna borba protiv korupcije i kriminala, neodgovarajuća socijalna politika, udvorički odnos prema Evropskoj uniji i Americi - osvedočenim neprijateljima Srbije - i posebno neiskren i pogrešan odnos prema budućnosti Kosmeta - u Evropsku uniju i bez Kosmeta.Takvo uslovljavanje birača, čemu bi javna glasila mogla mnogo da doprinesu, moglo bi možda, eventualno, verovatno, po svoj prilici, po mom mišljenju, i verujem i po mišljenju većine birača... moglo da utiče na korigovanje politike Demokratske stranke i politike sadašnje i najverovatnije i istog budućeg predsednika Republike.

Šta drugo da se radi kad ništa drugo ne može da se uradi?

Šta je „Ruski talas“

Povodom teksta pod naslovom „Votka naiskap, pa zalogaj krastavca“, objavljenog 5. januara 2008. godine u vašim cenjenim novinama - na osnovu Zakona o javnom informisanju - molimo vas da objavite naš demanti, s ciljem da u obostranom interesu ispravimo neke netačnosti navedene u članku. Glas javnosti su novine koje, nesumnjivo, dobronamerno pišu o Rusiji, ruskom narodu generalno, i našoj dijaspori u Srbiji. Stoga, samo prazničnoj atmosferi i neiskustvu mladog novinara možemo da pripišemo to što objavljen članak odiše, nažalost, rasprostranjenim - verujemo ne i malicioznim - predrasudama o Rusima, i uz to je pun netačnih, a važnih „podataka“.

„Ruski talas“ predstavlja udruženje građana osnovano radi očuvanja identiteta ruske dijaspore u Srbiji, promovisanja ruske kulture, ali i negovanja prijateljstva između ruskog i srpskog naroda. Među delatnosti udruženja, između ostalog, spada i organizovanje kulturnih i edukativnih manifestacija za odrasle i rad sa decom u okviru kulturno-kreativnog centra. Članovi udruženja su Rusi i Srbi, a među njima i novinar koji je napisao tekst. Tim pre je neobično da je u članku naveo da se radi o udruženju Ruskinja udatih u Srbiji, kao i onih koje su „iz različitih pobuda dospele u Srbiju“!

Što se same proslave tiče, pošto je za pripadnike ruske dijaspore to bila jedna od ne tako čestih prilika da govore na maternjem jeziku, a da se oni koji ne govore tečno ruski jezik ne bi osećali neprijatno, prilikom „podele u ekipe“ tj. dodeljivanja mesta, vodilo se računa o znanju ruskog jezika. Otuda je novinar sedeo u preovlađujuće srpskom društvu, pa se nije ni našao u „ekipi“ tzv. pravih Rusa „koji su se“, kako je napisao, „odmah dohvatili votke i počeli da je ispijaju tradicionalno ruski, naiskap, a zatim zalogaj krastavca ili malo hleba“. Pošto su hrana i piće imali sasvim sporednu ulogu, tek da se gosti posluže dok prate program, a manifestacija se odvijala u Ruskom domu - kulturnoj ustanovi najvišeg ranga, nije bilo ni govora o ispijanju bilo čega naiskap od strane gostiju bilo koje nacionalnosti, a krastavaca čak nije ni bilo na trpezi!

Na kraju, imenom spomenuti članovi „Ruskog talasa“ striktno demantuju da su gospodinu S. Jelovcu dali navedene izjave u vezi sa gastronomskim običajima i načinom pijenja votke, navodno, karakterističnim za Rusiju i druge prostore bivšeg SSSR-a. Naprosto, bili su zauzeti organizovanjem manifestacije i animacijom gostuju, a pošto je S. Jelovac član udruženja, a ne samo gost, nije bilo vremena da mu se posveti veća pažnja. Možda je i to doprinelo greškama do kojih je došlo.

Zahvaljujemo se redakciji Glasa javnosti što je propratila ovu našu manifestaciju i nadamo se budućoj, sigurno još plodnijoj, saradnji.

 

Srbiji potrebni sloga i jedinstvo

Mnogo miroljubivih i progresivnih ljudi ovih dana razmišlja zašto američka administracija uporno ometa proces pregovora između pregovaračkih timova Srbije i kosovskih Albanaca i insistira na nezavisnosti Kosova. Amerika i NATO pakt brane svoje interese na teritoriji naše južne pokrajine, na kojoj su izgradili svoje tri baze i to u Uroševcu, Gnjilanu i Dragašu, od kojih je baza kod Uroševca najveća u Evropi.

Očigledno je da Amerika i NATO ne brane interese kosovskih Albanaca jer je uzurpirala najplodniji deo kosovske žitnice i tamo ugradili ogromne količine betona i gvožđa, odnosno instalirali mračno i zastrašujuće naoružanje kojim prete čovečanstvu pod geslom ljudskih prava i sloboda. U posed zemljišta na kome su izgrađene ove baze Ameriku i NATO uveo je Havijer Solana, koji je komandovao NATO snagama koje su stravično bombardovale celu teritoriju Srbije i nanele nemerljiv zločin srpskom narodu.

Sada ponovo Solana hoće da komanduje Srbijom i Kosovom, on koji nema ni morala, ni obraza, a mi se moramo tome svim sredstvima suprotstaviti, moramo zatražiti pomoć svih progresivnih ljudi na svetu, svih progresivnih zemalja na čelu sa Rusijom.
Svetu moramo objasniti da bi bilo tragično zaustaviti započete demokratske procese i već izvršene promene, objasniti da je srpsko pravosuđe osudilo više od stotinu ljudi za ratne zločine i genocid, da se vode brojni procesi protiv svih koji su se u nesretnim ratovima ogrešili o međunarodna pravila ratovanja, da ovaj narod ne može i ne sme više biti talac politike prethodnog režima, da ovaj narod brani legitimno pravo na celovitost svoje teritorije i nepromenjivost svojih istorijski priznatih granica. Stipe Mesić se ovih dana izjašnjava za priznavanje nezavisnosti Kosova, a više od deset godina zaboravlja na obaveze o povratku više od 300.000 proteranih Srba na njihova vekovna ognjišta. Mesić, koji spada u najuži tim grobara bivše Jugoslavije, umesto da istorijski bude primereno kažnjen, on priprema teren da nađe novo zlatno uhlebljenje u Federaciji BiH. Moraju ljudi koji se bave ozdravljenjem zemalja iz sastava bivše velike zemlje imati na umu zasluge gospodina Mesića, odnosno moraju potražiti rešenje u profilu političara koji će ovu federaciju izvesti na put da samostalno bira rukovodstvo iz svojih redova.

Treba, takođe, istorijski žigosati sve one koji obezvređuju napore sadašnjeg rukovodstva Srbije u borbi za očuvanje naših granica, u borbi za očuvanje srpske kolevke Kosova i Metohije. Sada, više nego ikada, Srbiji treba sloga i jedinstvo.

Zaboravljeni događaji

Već duže vreme, političari, sredstva informisanja, pa i mnogi građani (iako žive u bedi), govore samo o Kosovu i verbalno se bore za petnaest odsto teritorije, ali ne za građane Srbije. Niko ne pominje Šumadiju, južnu Srbiju i ostale delove srpske teritorije, gde je oko milion nezaposlenih, a sigurno više od milion zaposlenih i penzionera živi u bedi.

Slažem se da se treba boriti za srpski narod na Kosovu i Metohiji. Ali, ko treba da brine o 85 odsto teritorije i oko sedam miliona građana Srbije?

Neki, kao gospodin Simić i Dželetović, pozivaju u rat na Kosovu. Međutim, ne kažu da će oni biti na čelu vojske. Neka ginu nedužni mladići, a oni će gledati televiziju u kabinetima i piti viski. Drugi traže da se organizuju velike demonstracije, a ne kažu da će oni to organizovati.

Treći kažu: „Rusi su nam prijatelji, Rusi su nam rod!“ Putinu treba podići spomenike, dati nazive ulicama, proglasiti ga za počasnog građanina!? (Prema našim propisima, nazive ulica ne dobijaju živi, bez obzira na zasluge, nego posle smrti).

Isti zaboravljaju događaje iz nedavne prošlosti. Zar nismo Ruse prve doveli na Kosovo 1999. godine. Zašto nisu ostali da brane srpski narod, nego su brzo napustili Kosovo i ostavili samo zapadnu vojsku.

Da su 1992. godine, stavili veto u Savetu bezbednosti, ne bi nam bile uvedene sankcije.

Ima više istorijskih događaja kada nas Rusi nisu podržali, ali da pomenem samo Solunski front i bombardovanje 1999. godine. Rusi su 1917. godine napustili Solunski front, a ostali su da nam pomažu Francuzi, Englezi, Grci i Italijani. Za vreme NATO bombardovanja 1999. godine nisu nas branili i skoro da su ćutali. Nisam siguran da će se aktivno uključiti u odbranu 15 odsto srpske teritorije, ako Kosovo proglasi nezavisnost i ako ih Zapad podrži.

U načelu i ja cenim Ruse i Rusiju, ali oni gledaju svoje interese i neće zbog nas zaratiti sa celim Zapadom.