petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Policija hapsi, sudije puštaju

Bar jednom nedeljno čitamo ili čujemo u javnim glasilima da je policija otkrila i uhapsila još jednu kriminalnu grupu koja je oštetila državu... Takve vesti su toliko učestale da se neizbežno postavlja pitanje šta se to desilo u našem društvu da se na svim stranama može da masovno krade.

Prva reakcija građana je dvojaka: alal vera policiji, ali i kako je i zašto moguće da je u Srbiji danas kriminal toliko rasprostranjen i to kriminal „visokog napona“. Stiče se utisak da policija jedva stiže da pohapsi lopove. Nameće se logičan zaključak da naše društvo nije izgradilo efikasan sistem, zakonski i u praksi, koji bi obeshrabrio kradljivce. Čini se da se zakoni i kontrola lako zaobilaze, između ostalog i korupcijom.

Predlog zakona o oduzimanju imovine kriminalaca nikako da se donese, pa je danas „normalno“ da ljudi protiv kojih se vodi postupak za kriminalne radnje lagodno žive u Srbiji ili u inostranstvu, upravljaju svojim fabrikama koje su kupili opljačkanim novcem i izjavljuju, kao bivši savetnik presednika vlade, da ih Srbija više ne interesuje.

Opšte je uverenje da je veliko „rastojanje“ između policije s jedne i tužilaštva i posebno sudstva s druge strane. Policija odradi svoj deo posla ali se slučaj dalje razvodni, otegne, zamuti i godinama se ne zna šta se sa nekim predmetom dešava. Pošto je i teorijski nemoguće da su sve sudije potkupljene - izuzetaka uvek ima - ostaje uverenje da su svima vezane ruke: i tužilaštvu i sudstvu ali i vladi. Zašto?

Veliki je problem što kod nas još ne postoji jedinstveno mišljenje o tome da li je srpski tajkun preko noći stekao enormno bogatstvo „u znoju lica svog“, pošteno radeći ili na kriminalan način.

Najgrublji i aktuelni primer su javne optužbe na račun poslanika Čede Jovanovića o čemu ovih dana raspravlja i Skupština Srbije. U toj priči je posebno zanimljiv jedan detalj. Skupština je odbila inicijativu Jovanovića za osnivanje anketnog odbora o poslovanju kompanije „Delta“. Demokratski blok smatra da je stvar policije i tužilaštva da ispitaju slučaj, a radikali su otvoreno rekli da nije logično da se podrži inicijativa poslanika koji je i sam optužen u javnosti za veliki broj kriminalnih dela.

Da nešto nije u redu svedoči i primer privođenja na informativni razgovor funkcionera Crvene zvezde. Na televiziji se moglo videti kako se generalni sekretar Crvene zvezde sa osmehom uputio u policijsku stanicu kao da ide na kaficu i da proćaska sa policajcima. Sutra ili najkasnije prekosutra će osvanuti novi krupni naslov u štampi o hapšenju još jedne kriminalne grupe...

Građanin ne mora da bude stručnjak ni za policiju, tužilaštvo ili sudstvo, niti za visoku politiku, ekonomiju i trgovinu, pa da ipak shvati Šekspirovu poruku da je „nešto trulo u Kraljevini Dansko

Koga bismo mi to „granatirali“?

Uvek je sve nekako lakše kada se radi preko tuđih leđa. Tako, pre izvesnog vremena, poznati stručnjak za saobraćaj preporučuje rešenje parkiranja korišćenjem dvorišta postojećih kuća. Dakle, u tuđim dvorištima, umesto na parkiralištima koje bi grad planirao.

Tako i g. Trifunović (Glas, 11. decembar) rešenje naše kosmetske muke vidi u „ulasku tenkova i artiljerijskom granatiranju Kosmeta“. Preko leđa upravo onih momaka u srpskim uniformama koji su prikazani na slici uz članak. A ti momci su ono najvrednije u Srbiji i garant naše budućnosti. G. Trifunoviću je još i „dosta pravnog zaj... vanja Srbije“. Ovakve reči se, do sada, nisu pojavljivale u našem listu. Sumnjam da bi mi promakle.

Koga bi mi to „granatirali“? UČK i ANA se teško mogu lokalizovati po planinama, ako ih, uopšte ima u većim grupama od po nekoliko. Šiptarsko stanovništvo valjda ne dolazi u obzir, tako da jedino preostaju baze i punktovi NATO. NJih ima, tu je i ona najveća, američka, pa redom i sve one ostalih članica. Sve je u redu, možemo - ruske flote već plove tamo gde treba.

I tako mi udarimo po NATO, a ovaj će, kako, misli g. Trifunović, podvići rep i otići. E to se neće dogoditi. Ono što će se gotovo sigurno dogoditi je repriza već viđenog, ali repriza za koju će ono već viđeno biti dečja igra. I još gore, dovešćemo sebe u situaciju da smo agresori na teritoriju pod protektoratom UN. Na protektorat koji je u sastavu Srbije, tako da će zamešateljstvo biti kompletno. O životima da i ne govorim.

Pretnja silom nije nikakav argument kako neko može da pomisli. Sila je sredstvo onih koji su tanki u pravu, logici i argumentima. Nama to ne treba, sve pomenuto je na našoj strani. Na strani onih drugih je, izgleda, samo jedan argument - Šiptari više ne mogu da zamisle da žive u Srbiji ili, kako reče Azem Vlasi, ne bi baš voleli da imaju srpske pasoše. A ako treba logiku prava malo „potpomoći“ još nekim „dodatnim“ elementima, to se onda radi mnogo elegantnije. Nešto se uradi, tobož u tajnosti, stigne do onog do koga treba, pa se posle energično negira... Ali to g. Trifunović, imajući u vidu njegovu struku, daleko bolje zna od svih nas ostalih. Što na umu, to na drumu, sasvim provereno, nije logika pametnih i promišljenih.   

Doći ću da bezbolno odsečemo grane sekvoje

Andrija Gavrilović, 78-godišnji šumarski tehničar iz Ivanjice, pre 27 godina posadio je u dvorištu svoje kuće drvo sekvoje. Međutim, ispostavilo se da drvo nekome smeta i da treba da ga poseče, zbog čega liju suze Andrija i njegovi ukućani. Velika ljubav koju su osećali prema drvetu vidi se i po tome što je sekvoja izrasla u lepo drvo, pošto je biljka osetila ljubav domaćina i ljubavlju im uzvratila. Rešenje je jednostavno.

Treba saseći niže grane i pustiti drvo da raste. Pošto sekvoja raste u visinu godinama, kuće će biti sve dalje od krošnje koja nikome neće smetati. Pošto sekvoja raste u visinu preko sto metara, lišće će biti u „nebesima“, a zgrade ispod sekvoje postajaće sve manje ugrožene. S godinama će debljati i stablo i ukoliko ono pređe prečnik od 15 metara i dodirne zgradu tada će samo drvo predstavljati neprocenjivu vrednost u odnosu na zgradu, pa će opština naći načina da taj problem reši. Ali, šta će biti kroz nekoliko hiljada godina, o tome bolje da ne pričamo.

Sasvim je sigurno da drvo ne treba poseći, već samo saseći niže grane. Pre toga drvo obavezno treba pomilovati i pomaziti kako bi imalo osećaj da mu se ne želi učiniti zlo i kako bi uzvratilo rastom u visinu.

Pošto se rekreativno bavim veranjem po drveću, u cilju očuvanja zdravlja i poznajem ćud drveća, lično ću doći u Ivanjicu da bezbolno odsečemo donje grane prelepe sekvoje, kako bi buduće generacije uživale u ljubavi koju će im uzvratiti. Pre mog dolaska neka zaljubljenici prelepe sekvoje pokažu ovo pismo predsedniku opštine i dobiju saglasnost i iza toga neka mi se jave na adresu.

Pomozimo starijim doktorima

Tranzicija je bolna i teška, svi će se složiti. Međutim, praksa koja je dugo ustoličena u društvu nije mimoišla ni vojsku Srbije i njeno zdravstvo.

Da bi se zaposlio mladi doktor, u bivšem VMC u Nišu, gde se mahom sada leče vojni osiguranici, starije lekare šalju na biro, gde ima veoma osetljivih slučajeva o kojima se ne vodi računa, o čemu treba da vodi računa sanitetski organ niške brigade, jer je ova ustanova u njegovoj nadležnosti. Navešću primer dr Jasmine Vukovljak koja dugo radi kao doktor opšte prakse, a pacijenti nemaju primedbu na njen rad. Naprotiv. Međutim, njoj, kao i drugim starijim doktorima, dat je rok do nove godine da napuste posao, a nisu stekli nijedan uslov za penziju?...

Jasmina je samohrana majka troje dece, koja se još školuju, i koje treba izvesti na put, ali kao da je humanost u tranziciji, koju nazivamo reformom, konkretno vojske, izgubila svaki ljudski smisao, a onda se pitamo zašto imamo preko deset odsto invalida i retardiranih, depresivnih, apatičnih građana...

Ova pojava je postala praksa - koliko se primi novih doktora na posao, koji se mahom zapošljavaju preko sigurnih veza, toliko se otpusti s posla!?...

Narodni poslanici postavljaju ministrima i raznim odborima isključivo pitanja političke konotacije, jer su sebe zbrinuli glasovima navedenih nemoćnih i prepuštenih sudbini vremena, a o slučajevima o kojima je reč niko ni da zucne. Budimo humani i razumni. Ovo je Srbija! Pomozimo doktorki Jasmini da nastavi da radi u profesiji za koju se školovala, jer to joj je jedina mogućnost da svoju decu školuje i izvede ih na siguran put.