petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Zašto se samo Srbima sudi

Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu uputila je otvoreno pismo ministru policije Draganu Jočiću, direktoru Bezbednosno-informativne agencije Radetu Bulatoviću i tužiocu za ratne zločine dr Vladimiru Vukčeviću povodom predmeta pred sudovima u Srbiji, za podizanje optužnica samo protiv Srba.

Poštovana gospodo, Vlada RS Krajine u progonstvu je uputila pismo Javnom tužiocu za ratne zločine Republike Srbije 26. septembra 2007. godine, pod br. 470/07, skrenuvši mu pažnju da je prošlo 12 godina od separatističkih ratova u SFR Jugoslaviji, koje su organizovali republički rukovodioci u Sloveniji, Hrvatskoj i deo rukovodilaca muslimanske i katoličke veroispovesti u Bosni i Hercegovini.

Vlada je, tom prilikom, podsetila javnog tužioca da je to bio zločin protiv mira i da je on najteži jer je uzrok svim kasnijim zločinima. Javnom tužiocu je napisano da je hrvatska vojska obavila nad srpskim civilima davno planirani zločin genocida i etničko čišćenje, uz prethodno protivustavno ukidanje Srbima državotvornog statusa, čime je Hrvatska od dvonacionalne pretvorena u jednonacionalu državu. Hrvatska je prognala između 500.000 i 800.000 Srba i oduzela im celokupnu nepokretnu i pokretnu imovinu, novac u bankama i prava iz radnog odnosa - penzije, invalidnine, socijalnu pomoć, stanarska prava, itd.

Vlada je podsetila javnog tužioca o deset teških zločina hrvatske vojske i policije protiv Srba, upozoravajući da se protiv naredbodavaca i izvršilaca tih zločina ne vode sudski postupci - ni u Tribunalu u Hagu, ni pred sudovima u Republici Srbiji, a kad se to čini pred hrvatskim sudovima, onda se izvršioci planski štite, a naredbodavci se, tokom procesa, nikad ne spominju.

Poštovana gospodo,

Dozvolite da vas podsetim na neprijatnu stvarnost što se tiče rada istražnih i sudskih organa u Republici Srbiji. Reč je o činjenici da se pred sudskim organima podižu optužnice isključivo protiv Srba za individualne zločine u separatističkim ratovima od 1990. do 1995, a da nije podignuta nijedna optužnica protiv naredbodavaca i izvršilaca planiranih zločina nad Srbima protiv hrvatskih izvršilaca i naredbodavaca, mada su zločini nad Srbima, kako sam spomenuo, planirani na najvišem državnom vrhu Republike Hrvatske. S obzirom na to da su sudovi Republike Srbije nadležni za zločine protiv mira, zločine genocida, ratne zločine i etnička čišćenja nad Srbima na celoj teritoriji SFR Jugoslavije, podsećam vas na obavezu da preduzmete sve da počne procesuiranje naredbodavaca i zločinaca u hrvatskim redovima. Svoju nadležnost za zločine u bivšoj Hrvatskoj, srpsko pravosuđe je potvrdilo presudom srpskim izvršiocima zločina nad hrvatskim zarobljenicima na „Ovčari“ kod Vukovara, pa ovim procesom pravosuđe Republike Srbije ne bi trebalo da završi svoj rad.

Moram da vas podsetim da Vlada Republike Srbije, uključujući sva ministarstva i ustanove, već godinama ne žele nikakvu saradnju s vladom i Skupštinom Republike Srpske Krajine, pa zato ovom pismu dajem karakter otvorenog.

Da li ukinuti nagradu „vukovac“?

U krugovima prosvetnih radnika, još više među roditeljima školske dece, već duže vreme vodi se rasprava oko nagrade „vukovac“. Postoje ozbiljne sumnje u opravdanost te prakse. Kao pobornik ukidanja nagrade „vukovac“ nabrojaću najvažnije elemente. Polazište onih koji su inicirali nagradu „vukovac“ bilo je da se oda priznanje onim talentovanim i vrednim učenicima koji su završili osnovnu odnosno srednju školu sa najvišom ocenom iz svih predmeta.

Na prvi pogled to se činilo logičnim i opravdanim. Međutim, u praksi je ta ideja ubrzo izazvala brojne poremećaje koji su odudarali od prvobitne zamisli. Pokazalo se da je zanemarljiv broj učenika koji su bez posebnih napora dobijali najvišu ocenu iz svih predmeta u svim razredima. U većini slučajeva potencijalni „vukovci“ sa naporom nastoje da dobiju najvišu ocenu i iz jednog ili dva predmeta koji im „ne leže“. I tu nastaje ozbiljan problem: kod takvih učenika stvara se višegodišnje stresna situacija, u čemu i roditelji imaju velikog udela, vršeći pritisak na dete da se izbori za najvišu ocenu i u predmetima za koje su manje zainteresovani.

Pored toga, nagradom „vukovac“ se degradiraju ostali odlični učenici, među kojima ima i onih koji su u pojedinim predmetima često čak daleko bolji od „vukovaca“. Na taj način „vukovci“ automatski ili po pravilu, zauzimaju mesta u srednjim školama ili na fakultetu gde bi trebalo da bude mesta i za učenike koji su u školovanju imali naglašeno znanje i interesovanje za predmet koji će studirati. Takođe, pokazalo se da ni svi „vukovci“ u Srbiji nisu na istom nivou znanja.

Najzad, nikome u životu neće biti podjednako važna znanja iz svih predmeta. Da ovde ne pominjemo poznate primere iz istorije, da su i neki svetski priznati naučnici u školi imali slabe ocene upravo u predmetu ili u predmetima u čijoj oblasti su kasnije postali naučnici. Otuda sam mišljenja da bi bilo prirodno podsticati sklonosti učenika za pojedine predmete, a ne stavljati ih u položaj da se protivno svojim sklonostima, po svaku cenu, i po cenu stresa, bore za najvišu ocenu u svim predmetima.Četvorka ili trojka, su u takvim slučajevima dovoljna ocena.Takmičenja koja već postoje za razne predmete, matematiku, srpski jezik, fiziku... su pravi podsticaj za razvoj sklonosti učenika.

I prosvetni radnici su u iskušenju da odličnom učeniku poklone jednu ili dve odlične ocene da mu ne bi onemogućili status „vukovca“ što urušava sistem vrednosti ocenjivanja u školi. U ekstremnim slučajevima dolazi i do mita.

Ovo pitanje je danas još aktuelnije u svetlu razmišljanja šta i kako treba promeniti u našem školskom sistemu da naši učenici ne budu po znanju vrednovani na poslednja mesta u Evropi. Zar su naša deca manje inteligentna od finske dece.

Verujem da je krajnje vreme da Ministarstvo prosvete u saradnji sa pedagoškim ustanovama pokrene inicijativu da se razmotre pozitivna i negativna iskustva sa ocenom „vukovac“. Lično verujem da bi i većina prosvetnih radnika bila za ukidanje ove prakse. 

Kosmet određuje predsednika Srbije?

Spekulacije, koje i nisu samo spekulacije, da izbor Borisa Tadića može da zavisi od toga da li će pre izbora Amerika proglasiti nezavisnost Kosmeta - jer tu nezavisnost proglašava Amerika, a ne Šiptari - jesu nepodnošljivo omalovažavanje zdrave pameti srpskog naroda.

Ceo svet već odavno zna da će Amerika svojom slonovskom snagom izdejstvovati bar formalnu i nelegalnu nezavisnost Kosova, što ne znači i de fakto nezavisnost. A srpskom narodu se sa Zapada protura dezinformacija da bi odlaganje proglašenja nezavisnosti Kosova za nekoliko nedelja ili meseci omogućilo pobedu Borisa Tadića kao političara najblaže rečeno naklonjenom Zapadu. Kao da odavno nije jasno da je izrazito prozapadna orijentacija Demokratske partije u istoj ravni sa činjenicom da su Amerika i Evropska unija neprijatelji Srbije, što su pokazali bombardovanjem naše zemlje, a sada otimanjem od Srbije Kosmeta. Zalaganje Borisa Tadića za obavezno prijateljstvo Srbije, Amerike i Evropske unije i za članstvo u NATO u takvim uslovima je besmisleno, nemoguće.

Srbija je sa olakšanjem dočekala pobedu demokratskih snaga u Srbiji - ma koliko je ona ostvarena nepoželjnim spregama, ali narod nije očekivao da ćemo se pokoravati zahtevima Amerike i Zapadne Evrope. Otuda je za Demokratsku stranku Srbije, kao najuticajniju političku partiju demokratske orijentacije, danas istorijska prekretnica da preispita neke elemente svoje politike, posebno o odnosu prema Americi i Evropskoj uniji. Zahtev za partnerski, ravnopravni odnos i međusobno poštovanje bio bi minimum, veoma poželjan.

Da Amerika nije stavila svoju slonovsku šapu na Kosmet, Srbija bi i te kako imala interes da uđe u Evropsku uniju kao jedna od najstarijih evropskih zemalja. Sa velikom američkom antiruskom vojnom bazom na Kosmetu i šiptarskom vladom u kojoj bi sedeli kriminalci i zločinci, perspektiva Srbije za Evropsku uniju je besmislica. I to će se neizbežno odraziti na rezultate predsedničkih izbora bilo kada oni organizovani. Otuda su predsednički izbori uvertira za referendum o Evropskoj uniji i ideji ulaska u NATO, odnosno za neutralnu Srbiju, jer nam je Rusija predaleko.

Naš najveći problem je u stvari to što danas nemamo takvu ličnost koju bi većina građana Srbije rado izglasala za predsednika Republike, ukoliko se u poslednjem trenutku u demokratskom taboru bar ne nagoveste značajne istinske demokratske promene. Već i sama činjenica da se najavljuju kandidature Čede Jovanovića i Velimira Ilića - mada sigurno ne treba te dve ličnosti izjednačavati u širem kontekstu - potvrđuje rečenu ocenu.

Nikoljdan zamenio Titovdanom

Mnogi bivši pravoverni srpski komunisti i dosledni ateisti u poslednjih dvadesetak godina setili su se da je život postojao i pre 1945. godine i da su od svojih predaka nasledili i krsno ime. Malo-pomalo i oni su počeli da ga slave, vraćajući se tako porodičnoj tradiciji.

No, ima i druačijih primera. Kako se može saznati iz napisa u našim novinama od pre nekoliko dana, D. K. iz jednog sela na Rudniku krenuo je u suprotnom smeru. On se još pre petnaest godina odrekao svog krsnog imena, Nikoljdana, pa umesto njega sada slavi „Sveti Avnoj“, koji naziva Titovdan. Ne shvatajući šta je krsno ime uopšte, koje se, kako je Vuk Karadžić zapisao, „ne mijenja, nego ostaje od koljena na koljeno“, ovaj zakasneli obožavalac Josipa Broza sa Rudnika, zapravo, ismeva jedinstveni srpski običaj, izvrgavajući ruglu u isto vreme i svoje bliže i dalje pretke koji su slavili Svetog Nikolu. NJegova stvar, reći će neko, ali je ipak zabrinjavajuće što se niko od rođaka i prijatelja nije potrudio da mu objasni koliko je njegov „Titovdan“ neumesan i uvredljiv za sve Srbe koji poštuju i slave krsno ime svoje porodice. No, i ponašanje sveštenika SPC u „stvaranju nove slave“ nije savim jasno. Izgleda da nemaju šta da kažu o ovakvom svetogrđu. Ili možda njihov glas, kao i u doba titoumlja, teško dopire do javnosti?