petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Nuklearne elektrane - da ili ne

Izjava potpredsednika Vlade Srbije Božidara Đelića da bi trebalo razmišljati o ukidanju zabrane gradnje nuklearki uvedene 1989. godine, otvorilo je diskusiju o tome da li treba ići na izgradnju nuklearnih elektrana paralelno sa izgradnjom TE na ugalj, pošto u okruženju Srbije u prečniku od 100 km nalazi se već izgrađeno 10 nuklearki i imaju tri prednosti: najjeftinije su, izazivaju najmanje ekoloških problema i ima najviše sirovina.

Stručnjaci iz Instituta za nuklearne nauke u Vinči ističu da je izgradnja nuklearnih elektrana neminovnost, stručnjaci zaposleni u EPS-u su za izgradnju elektrana na ugalj i hidroenergiju. Lepo je to što tehnički stručnjaci sada razmišljaju o donošenju strategije dugoročnog razvoja elektroprivrede Srbije. Međutim, ne razmišljaju kako rešiti nisku energetsku i ekonomsku efikasnost korišćenja postojećih elektroenergetskih kapaciteta, stimulisati potrošače priključene na mrežu niskog napona da racionalno koriste električnu energiju, uskladiti nerealno niske vrednosti osnovnih sredstava sa tržišnim vrednostima i uskladiti nivo cena električne energije sa revalorizovanim vrednostima osnovnih sredstava.

Niska energetska i ekonomska efikasnost EPS-a posledica su delovanja više faktora, među koje treba istaći: loš tarifni sistem za prodaju električne energije baziran na tarifnim stavovima za knjh određenim prema blokovima obima mesečne potrošnje zelene do 350 knjh, plava od 351 do 1.200 knjh i crvena preko 1.200 knjh, sa relativnim odnosima 1,0:1,5:4,0, a ne prema troškovima proizvodnje električne energije za vreme vršnog, punog i niskog opterećenja mreže sistema i određivanja obračunske umesto stvarno korišćene snage postrojenja.

Postojeći tarifni sistem ne stimuliše prilagođavanje potrošača da smanje potrošnju za vreme vršenog opterećenja, kada se angažuju skupe rezerve elektrane, i povećaju potrošnju za vreme niskog opterećena noću, kada rade sa sniženim kapacitetima visokoekonomične TE na lignit.

Određivanjem tarifnih stavova za knjh prema vremenu trajanja vršnog, punog i niskog opterećenja mreže sistema i tarifnih stavova na knj korišćene snage elektrane, stvaraju se uslovi za povećanje energetske i ekonomske efikasnosti EPS. Izgradnja nuklearnih elektrana, koje imaju ravan dijagram proizvodnje, energetski nije moguća sve dok se ne obezbedi nivo noćne potrošnje električne energije, koji bi omogućio rad TE na ugalj na tehničkom minimumu i ravnomernu proizvodnju nuklearnih elektrana.

Srbija danas raspolaže sa značajnim resursima lignita na površinskim kopovima Kolubare, Kostolca i Kosova i neiskorišćenim hidropotencijalom reka, u prvom redu Drine, Morave, Dunava i dr. Privatizacija vlasništva na delovima elektroenergetskog sistema stvara veće štete nego koristi i stvara energetske i ekonomske probleme u sigurnosti snabdevanja i stalnom rastu cena radi profita privatnih vlasnika. 

Razgovor gluvih ljudi u Badenu

Šta se pokazalo posle neuspelih i dodatnih razgovora u austrijskoj banji? Pokazalo se da ni u startu nije trebalo da akcenat bude na pregovorima sa Šiptarima jer je bilo jasno da oni neće pregovarati ni o čemu drugom do o nezavisnosti. Ako je naša zemlja već morala da pristane na pregovore sa Šiptarima da ne bi bila optužena da odbija pregovore, naša delegacija je morala sve vreme da u stvari pregovara sa sa Amerikom, a ne sa Ahtisarijem i Šiptarima. Hašim Tači je nekoliko puta izjavio da, „i kad bismo pregovarali još 100 godina, mi nikada ne bismo odustali od nezavisnosti“. Zašto mu nismo poverovali?

Tužno je bilo ponižavanje kad su naši političari jurili po svetu ubeđujući Ameriku da je nezavisnost Kosmeta nemoguće rešenje. Mesecima smo pokušavali da prikažemo kako se tobože naš položaj poboljšava, da će Amerika i Evropska unija možda promeniti svoj stav. Trošili smo i vreme i mnogo novca za uzaludni trud. Iako smo sve vreme bili svesni da o statusu Kosmeta ne pregovaraju Šiptari, već Amerika, i to ne zbog Šiptara već zbog svojih egoističkih, neoimperijalističkih interesa.

Kosmet jeste istorijski i pravno srpska zemlja i prema rezoluciji UN 1244. I nije bilo logike da o statusu Kosmeta pregovaramo sa Šiptarima. Pogotovo od onog momenta kada im je zločinac Bil Klinton obećao nezavisnost i za to dobio svoj spomenik u centru Prištine. „Hvala Ameriko“!

Pregovarati sa Šiptarima u takvim ili bilo kakvim drugim uslovima bilo je onoliko besmisleno kao kad bi istražni sudija pregovarao sa notornim zločincem da li da protiv njega podigne optužnicu. (Protiv Hašima Tačija i Agima Čekua i mnogih drugih OVK zločinaca Srbija je odavno podigla optužnicu), pa ako se ne sporazumeju „kompromisno“, da se obrate „međunarodnoj zajednici“ Amerike da posreduje i odluči.

Svakako da je opravdano što i naša zemlja i Rusija zahtevaju nastavak pregovora. Ali, to ne mogu biti ponovo pregovori sa Šiptarima. Oni su se sami isključili iz pregovora i naša delegacija bi jedino trebalo da bude saglasna sa njima i kaže im: „Slažemo se, ni mi sa vama nećemo više da pregovaramo“.

Logično i neminovno je da budući pregovarači budu s jedne strane Amerika uz tehničku podršku Evropske unije i Rusije i Srbije s druge strane i to ne po evropskim banjama već u Ujedinjenim nacijama. U tim razgovorima naši predstavnici nemaju potrebe da po ko zna koji put detaljno obrazlažu naše stavove, već da se usredsrede na predočavanje šta se može desiti na Balkanu, u Evropi i drugde, uključujući i sudbinu Ujedinjenih nacija i očuvanja mira u svetu ako Amerika ostane na stanovištu da Kosmet treba da dobije nezavisnost.

Bratstvo po oružju i kriminalu između Amerike i Šiptara je jednostrano. Dok Amerika opstaje na obećanju koje je dala Šiptarima o nezavisnosti, njihova ljubav će trajati. Onog momenta, ako bi Amerika promenila stav, Šiptari bi se latili oružja i porušili ne samo preostale srpske manastire, već i Klintonov spomenik. Kako bi Amerika reagovala ne zavisi samo od Amerike.

U predstojećim pregovorima o statusu Kosmeta u Ujedinjenim nacijama neće se razgovarati o decentralizaciji i srpskim opštinama na Kosmetu, već o alternativi - nestanak Ujedinjenih nacija i haos u svetu ili zajednički napor svih zemalja u rešavanju problema u svetu. Trenutni odnos snaga će odlučiti, što sigurno ne znači da bi nasilničko rešenje bilo trajno.

Dokle može ići rusko „njet“

U retkim srpskim medijima, stidljivo i davno, pojavio se napis tajne operacije rasturanja SFRJ „Balkanski gavran“. Suština te operacije, gde je osovina SAD - Vatikan - Nemačka, posle 10 godina Broza, pošto su stvoreni uslovi u avnojevskoj Jugoslaviji, da se ista rasparča po nemačko-hitlerovskom scenariju, već je bila završena 1997. godine, gde su se čekali samo povoljni uslovi da se ista operacionalizuje, a prošlost nam kaže kako je to urađeno.

Zanimljivo je da su unapred definisani „razbijači“ Srbija - sa dve pokrajine, kao konstitutivni element Brozove federacije, gde će se posle brzog priznavanja novih balkanskih i istočnih država pozabaviti i razbijanjem Srbije. To je uzeto iz poznate „Trilaterale“, gde doslovno u tom dokumentu piše: „Demokratijom u zemljama socrealizma možeš dokazati sve! Svaka laž može biti istina, svaki ustav neustav, svaki zakon nezakon. Haos pogoduje našim korporacijama, a osiromašenje tih novih zemalja omogućiće jeftinu kupovinu svega onoga što korporacije zapada požele. Ali, da bi se to ostvarilo, u svakoj balkanskoj državici moramo imati svoje ljude na vlasti. Sve će teći stihijom, mržnja i ratovi će biti kraj socijalizma, a stvorićemo takav sud, gde se zna kome se tamo i koliko dugo mora suditi. On mora biti kao italijanska hobotnica, ali njen drugi centar, posle Haga, treba biti Beograd. Staromodne povelje u UN promeniti, gde sila mora biti iznad prava. Tako će se ostvariti strateški interesi globalističkog poretka, gde će ići sve dozirano do granice mogućeg, ne zatezati toliko uže da ne bi puklo, jer „istorija“ nas uči da na ruskom dvoru lude postanu ponekad vuci... Evropa mora posle svega odigrati ulogu EU, i dati svima nadu i šansu, onoliko koliko su interesi država stare Evrope. Nova Evropa mora biti garant ruskom pokušaju izlaska na topla mora i na svetsku globalističku scenu, gde se neće birati nikakva sredstva da se ista spreči...“

Ovaj citat sam dao da se vidi da SAD - Vatikan - Nemačka nisu pregovarale o statusu Kosmeta kao teritorijalnog dela Srbije, da bi se taj problem rešio. Iza maske diplomatije išlo se da se vidi koliko će i kako Rusi zatezati konopac, pošto ova osovina ima veliku moć u SB UN, gde će se stvoriti status kvo, onoliko koliko strateški to odgovara osovini. SAD smatraju i procenjuju da svaki regionalni nemir ili sukob mogu kontrolisati kao super sila, bez nuklearnog rata sa „ruskim partnerom za mir“, ali koliko su u pravu pokazaće budućnost.

Najveći gubitnici su balkanski narodi, posebno Srbija i kosovski Albanci, jer su ostali u ratnom bubnju, gde Nemačka ne isključuje da slično pitanje otvori i u Vojvodini, a Saudijska Arabija, čak i Sandžak.