petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Kosmet ne sme biti otet

Pregovori o Kosmetu ulaze u ključnu fazu, razne se opcije predlažu, a Srbija mora biti spremna na sve. Nalazimo se između strepnje i nade, a narodna kaže „Nada umire poslednja“. Šta da se nadamo i koji su naši poslednji audi, našeg pregovaračkog tima, ako se Albancima nudi najšira autonomija koje nema nigde u svetu, a oni pregovorima prave štetu! Ne nude ništa, a traže maksimalno, samo državu!

Pominju se i neke druge varijante koje postoje u svetu, kao funkcionisanje „hongkoškog“ modela. Jeste, tamo su sve Kinezi, a na Kosovu i Metohiji Srbi imaju posla sa većinskim Albancima koje Amerikanci zaluđuju nezavisnošću. Takođe, pominje se i model dve Nemačke, što je neosnovano, jer se radi o razgraničenju jednog istog nemačkog naroda, a na Kosmetu je u pitanju međuetnički spor sa tendencijom separatizma koji je javno promovisan kroz albanske pokrete. Mogućnost podele je, takođe, neprihvatljiva, tj. da sever - Kosovska Mitrovica - pripadne Srbiji, a ostatak Albancima, to je loše rešenje i vulgarna prevara po srpski narod i državu. Ipak, izgleda da je cilj svih ovih dugogodišnjih iscrpljujućih pregovora, pretnji, ucena, bilo, u stvari, pravljenje pazara, da naivno prihvatimo podelu Kosmeta, da trampimo Kosovo za RS. Zar da nemamo svoje za svoje!? Trampa je da se da nešto svoje za nešto tuđe. Koja je to trampa - svoje za svoje, pod parolom „bolje išta nego ništa“, pa to i budala zna da je to velika prevara! Pa dokle ta prokleta krčma balkanska?

Zar da iz ovih pregovora frustrirani i zaluđeni Albanci izađu kao pobednici. Odnosno, da nas uz pomoć Amerike i nekih zapadnih država ponize, obezvrede, te tako Albanci postanu „mudri političari“. Ovde se radi o precenjenoj želji Albanca za nezavisnošću, plašeći nas nekakvim pobunama, dok se potcenjuje naša želja da Kosmet ostane u Srbiji.

Možda od svega neše biti ništa. Možda će Srbija, i naši državnici Tadić, Koštunica, Jeremić, Samardžić, zagristi mamac u vidu pridruživanja Srbije Paktu o stabilizaciji, pa će prepustiti Kosmet Albancima. U tom smislu postoje i razmišljanja da se preostali Srbi sa Kosmeta presele na područje Preševa, Bujanovca i Medveđe, a tamošnja albanska populacija pređe na Kosmet. Ali, i to dođe kao nema trampa „svoje za svoje“. Varijante koje nam tuđinci kroje - da uvek damo samo svoje - dokaz je šta o nama misli međunarodna zajednica. Svi osim gospodina Putina i Rusije. Amerika hoće da nam nametne diktat, da nam otmu Kosmet, a RS utope u Federaciju BiH, da primat preduzmu muslimani (Bošnjaci) u BiH, ali ovog puta to neće lako izvesti.

Na svetskoj sceni se pojavila nova supersila - Rusija - u liku njenog predsednika Vladimira Putina, koja je rekla „njet“ američkoj ekspanziji. Amerika hoće da nametne Srbiji diktat, Rusija to sprečava. I to je podrška prava - što Srbiju sa Kosmetom spasava. Gospodine Putin, predsedniče velike Rusije, spasite Srbiju i Kosmet - da ne bude otet! Naša je istina, pravo i pravda. NJihova sila, ali i Rusija je sila vazda bila. 

Čudna ponuda vlade

Na štrajk administrativnih službenika u sudovima, vlada je odgovorila - otpustite 2.000 ljudi i daćemo vam povećanje plate od 30 odsto!

Kakav cinizam od ljudi koji su duplirali ministarstva. Zapravo, poslove koje bi trebalo da obavlja njihovo ministarstvo. U svim tim agencijama, koje rade slične ili „prljave“ poslove umesto ministarstava, kao što je slučaj sa RRA, ona koje deli frekvencije i uništava provereno dobre TV stanice, kao što je bila BK TV, a „tajkunizuje elektronski prostor“ plate su više nego velike u odnosu na one koje primaju ljudi zaposleni u sudovima. A da ne govorimo o broju savetnika ili pomoćnika koliko su ministri sebi obezbedili u ovom „vučenju“ jedva sakupljene vlade?!

Da li je tome potrebno dodati i da su ministarstva odavno „feudi pojedinih stranaka“ u kojima zapošljavaju svoje „stranačke kadrove“. Očekivane promene, upravo iz tog razloga, jer su se neki ministri zamenili, pa je logično bilo da svako bar „očisti“ višak „ranijih partijskih kadrova“ - nisu se dogodile. Čak do toga nije došlo ni u mninistarstvima koja su pokazala slabe rezultate, kao što je ono za poljoprivredu. Ili, koja nam donose novu anatemu Evrope kada je reč o poštovanju ljudskih prava dece ometene u razvoju, kao što su za zdravstvo i socijalni rad.

Zar odista niko ne postoji u ovoj zemlji koji sme da pita potpredsednika vlade, kada kaže da u Bugarska državna administracija ima tri puta manje službenika nego naša, zašto nije krenuo od svog kabineta i od vlade i vladinih agencija?! U demokratskim zemljama, iako to može da bude i farsa, makar iz marketinških razloga upravo se na sopstvenom primeru uverava javnost da je to jedini ili najbolji put reformi i oslobađanja nacije od onog što se zove - neproduktivan rad!

Ovako, uz sve ono što je snašlo ljude u sudovima, uz ponudu da se „oslobode 2000 kolega“, stigla je i optužba - kriminal cveta zato što su nam sudovi neefikasni i zato što su „bolećivi“ prema kriminalcima?! Prosto neverovatno!

I jedino moguće tumačenje je: ili ljudi iz vlade misle da je nacija totalno zaluđena nemaštinom, obmanama kao što je ona da su plate porasle u evrima, kada je evro odavno devalvirao u Srbiji ili je reč o novoj opomeni sudijama da nisu po „ukusu vlasti“. A to je onda tragedija za Srbiju.

Zapravo, vreme je da se sudije već jednom izjasne - da li su oni ti koji su omogućili da sraste organizovani sa političkim i finansijskim kriminalom, ili je po sredi ono drugo - kabadahije su suviše pritegle kajase, pa niko u ovoj zemlji više ne može da primenjuje ne samo zakone, već i Ustav, jer on je važeći kada se lideri triju stranaka iz koalicione vlade dogovore da će ga poštovati !

Srbija polako gubi muzički identitet

U medijima, naročito elektronskim, uporno govore o nekom turbofolku (pri čemu obavezno pominju Cecu i to u vrlo lošem smislu) i o „poruci koju šaljemo svetu slušajući takvu muziku“. Strani bendovi koji ovde sve češće gostuju i veliki broj prodatih karata za te koncerte dobar su znak da se nešto na bolje menja u Srbiji - kažu i vest o tome preći će granice naše države i popraviti joj ugled u svetu.

Autori ovakvih emisija uglavnom nemaju muzičko znanje. Da li je nešto kič ili vredi određuju na sledeći način. Ako pesma u sebi nosi i najmanji trag onog što se zove srpska muzička tradicija, onda je ona šund i neukus i nešto je čega se pametni klone. Sve što se uistinu može nazvati srpskom muzikom za njih je neprihvatljivo i odbojno, ružno i tužno, i uvek iznova imaju potrebu da se na to obruše ne birajući reči. Imaju neograničen prostor u sredstvima obaveštavanja za razliku od onih koji drukčije misle i koji bi i te kako imali šta da kažu i da to argumentima obrazlože, ali koji na takva mesta ne mogu da dođu.

To što koncertima stranih grupa (a sve više i domaćih) prisustvuje puno mladih nije dobar znak. Naprotiv, loš je, najgori mogući. To znači da se u Srbiji polako gasi muzika koja je sve ove decenije bila najsigurnija prepreka za ozbiljniji prodor anglo-američkih žanrova, onda kada su ti isti žanrovi prilično ovladali većim delom Evrope. To znači da Srbija gubi svoj muzički identitet i da u tom smislu ide na neku drugu stranu, nelogičnu i neprirodnu za ove prostore. To znači da su britansko-američki muzičari upisali sada i našu zemlju kao mesto koje su pokorili i na kojem će na lak način dolaziti do puno novca. To na kraju znači kulturni poraz Srbije. I to je ustvari poruka koja će otići u svet.

A sve ovo, pre svega je rezultat višegodišnje i strahovite presije rasrbljenih medija sa kojih dan i noć trešti uvek ista muzika, do te mere da ne samo mladi, nego ni stariji više nemaju mogućnost drugačijeg izbora. Ali zaslugu za to, još veću, ima upravo Ceca i društvo iz Granda, Golda, Zama, koji uporno, već 15 godina, svojim zabavnim i prozabavnim kompozicijama, odvajaju publiku od narodne muzike i prevode je na drugu stranu.

Ceca, Mira Škorić, Viki, Dara, Rada i ostali, kao i autori njihovih pesama, sve otvorenije govore da njihove kompozicije nisu folk nego pop. Ipak, nastupaju u narodnjačkom delu estrade, gde im po pesmama koje izvode nikako nije mesto, a gde su po svaku cenu hteli da ostanu jer je sve ove protekle godine to za njih bilo najisplativije. Bilo, jer je najveći deo publike gledao u taj deo muzičke scene. Ali su zato učinili nemerljivu štetu jer su toj istoj publici vremenom potpuno iskvarili, tačnije prozabavnjačili muzički ukus, odvojili je od narodne muzike i preveli na sasvim drugu stranu. Zahvaljujući tome, a onda i malopre pomenutoj politici muzički rasrbljenih medija, domaći i strani izvođači anglo-američke muzike su toliko ojačali u Srbiji da nikad ranije nisu imali ni izbliza ovoliko publike kao sad. Već godinu i više, oni prave koncerte u sportskim halama i pred 10-20 hiljada ljudi (u Vršcu i pred 60.000) što ranije nije moglo da se desi ili je bila retka i zanemarljiva pojava.

Do pojanje „nove Cece“ i sličnih njoj i posledica koje su proizveli narodna muzika bila je neprikosnovena, a ono što smo zvali zabavnjacima, uglavnom je tavorilo. Strani muzičari nisu dolazili jer ovde nije bilo publike za njih. Mladi su najčešće slušali narodnu muziku i dupke punili sale, hale i stadione.

Ceca i društvo, eliminisali su lepu narodnu pesmu, koja je u Srbiji uvek bila sigurna brana od muzike koje su u osnovi tuđe, bez obzira na to na kom jeziku se pevaju. A onda su mediji eliminisali njih pod izgovorom da su tubrofolk i kič. Tako su domaći i strani akteri anglo-američke muzike ostali praktično sami na radio i TV frekvencijama nesmetano pridobijajući mladu publiku uz sebe. Do te mere da postaje zabrinjavajuće.