petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Kontrolisano pustošenje

Povodom izjave generalnog direktora JP „Srbijašume“ u listu Glas javnosti, da kao čelni čovek kompanije „Srbijašume“ ne može niti hoće da naredi bilo kome da čuva šume na administrativnoj granici, izjavljujem:

Dotični gospodin niti može niti želi da sačuva šume ni u centralnoj Srbiji, jer se to ne uklapa u strateške planove, na volšeban način nastale kompanije „Srbijašume“. Duguje nam odgovor ko je i kada prekrstio jedno javno preduzeće, kome je na čuvanje povereno nacionalno dobro od neprocenjive vrednosti, u „kompaniju“. Dobro bi bilo da nam se te stvari pojasne kako bismo znali koga da pitamo za uništavanje preostalih kompleksa bukovih šuma.

Verujemo da ova „kompanija“ ima planska dokumenta koja usvaja nadležno ministarstvo i Uprava za šume, te da je samim tim, kako Erčić navodi „nekontrolisana seča isključena“. Mi upravo i insistiramo na tome da se ne radi o nekontrolisanoj seči, već o kontrolisanom pustošenju koje verifikuju državni organi, što predstavlja nacionalnu ekološku tragediju.

Samim tim što je priznao da je u nekom periodu bilo „nekontrolisane seče“, Erčić podržava naše tvrdnje da šumska mafija postoji, jer naša borba traje preko jedne decenije.

Tvrdnja Erčića da su šumari i inženjeri „puka sirotinja“ ne može da prođe, jer sa jednom platom više njih u Vlasotincu podiže pozamašne kuće, što se ne može sakriti. Za takav vid rada profesora fiskulture u školama ne postoje uslovi, a ni stručnost. To nije predviđeno ni programima rada škola. Ako se on drži programa kao pijan plota, bez obzira na to što ih sam piše, neka to dozvoli i drugima. Činjenica je da ti šumarski planovi ne vide svetlo dana posle usvajanja, a da su glavni terminatori uz šumarsku asistenciju na terenu daleko od tih „strateških planova“.

Što se tiče upućivanja poziva aktivistima NVO da pomognu „Srbijašumama“ kada bude to potrebno, pošto ih nema kada plamte požari, izjavljujem da nam njihovi pozivi nisu potrebni jer nismo na istom zadatku. Nećemo dozvoliti bilo kakve manipulacije našim članstvom, jer imamo svoj program rada koji strogo poštujemo: naša svest koju smo toliko puta dokazali nalaže nam da se uključimo u sve ekološke aktivnosti, pa i u gašenje požara.

Ovo potkrepljujem tvrdnjom da sam sa tri maloletna člana Eko-baze „Jug“ ugasio šumski požar na potezu Stranje pored lokalnog jezera u Vlasotincu. Posle telefonskog poziva koji sam uputio vatrogasnoj jedinici u Vlasotincu, požurio sam sa svojim članovima do požarišta, jer smo kampovali u neposrednoj blizini pored reke. Bosonog, u šortsu, a dečaci samo u kupaćim gaćama, požurili smo ka lokaciji zahvaćenoj vatrom. Ubrzo je stigla i cisterna sa vozačem, te smo natovareni naprtnjačama - pumparicama od preko 20 kilograma krenuli bosonogi ka požaru. U požarište sam ušao gaseći žar ispod bosih nogu i uz pomoć dečaka koji su se vraćali po nove količine vode, i tako smo lokalizovali požar. O svemu postoji zapis, što se može proveriti kod nadležnog organa, a ujedno pitamo g. Erčića da li je i lično gasio neki požar, makar i podmetnut, uz neophodnu zaštitnu opremu?

Teško muškarcima

Smučilo mi se više da slušam i gledam Vesnu Stanojević koja priča o sigurnim kućama i traži da se i iz budžeta izdvoji novac za iste. Mislim da su ugroženiji muškarci od žena koje dobro umeju da se brane. Postoji razno nasilje, fizičko i psihičko koje je još gore. Pogledajte smrtnost muškaraca i žena. Sve same udovice, a muškarci na onom svetu. Nisu svi odapeli od lepog života pored svojih dobrih ženica. Da odete na druženja penzionera, pa da vidite sve same žene kako podvriskuju i skaču, ne znam ko bi njih mogao zlostavljati.

Toliko ima prečih stvari za koje treba da se izdvoji iz budžeta i da se normalno nagrade radnici u sudstvu, gde je plata do 20.000 dinara, da se otvore domovi za stare i da cena bude pristupačna i za niže penzije i niz drugih stvari. Stvarno ugrožene žene i ne dolaze u sigurne kuće, već one kao što je njihova predstavnica. Čast izuzecima, a mislim da ih je malo.

Mnogo se priča o tim sigurnim kućama kao da su svi drugi problemi rešeni, a da ima manje drugih problema manje bi bilo potrebe za sigurnim kućama.

Problemi se rešavaju kao što se i kuća gradi - od temelja, a ne od krova.

Dr Đuriću, nemojte nas više braniti !

Pošto smo nedavno pročitali vaše otvoreno pismo Božidaru Đeliću, u kome tražite da vas primi, kako biste mu objasnili u ime nekog fantomskog sindikata penzionera težak položaj penzionera, da biste ga odobrovoljili da nam udeli neku povišicu, upućujemo vam sledeću otvorenu molbu:

Nemojte nas više štititi jer dobar deo krivice što smo došli do prosjačkog štapa snosite baš vi dr Đuriću. Vaše računice i ubeđivanja bili bi i ovoga puta kontraproduktivni, pa bi penzije bile još jadnije. Sasvim je dovoljno da nas štite dva najveća sindikata penzionera, pa nam vaša pomoć nije potrebna.

Šta to nama Srbima radi Amerika!

Slično malom piletu koje u crtanom filmu uzvikuje „nepravda“, tako i mi Srbi, koji nismo prodali „veru za večeru“ možemo da uzviknemo „nepravda“, u najnovijoj epizodi u kojoj Miroslav Lajčak proganja naš narod! Posle sramotne antisrpske uloge u Crnoj Gori, on sada svojim merama pokušava da utopi Republiku Srpsku u nekakvu unitarnu BiH, da ponovo dođe do nadglasavanja muslimana i Hrvata protiv Srba. Odgovor na taj bezobrazluk je: puna podrška Dodiku, Ivaniću, Špiriću, ostalom rukovodstvu Republike Srpske.

Nepravda koju nam nanosi međunarodna zajednica u liku pomenutog Lajčaka, slično Ahtisariju zbog otimanja Kosmeta, uz Haški tribunal - na kojem se, kao u „prokletoj avliji“ - tako olako izriču presude Srbima na 40 ili 35 godina, a Naseru Oriću, koji je do lakata okrvavio ruke, dodeljuju dve godine!? Neverovatno, ali istinito - retke“presude“ muslimanima ili ponekom Hrvatu, uveravaju nas da je i to međunarodno telo stvoreno isključivo zarad satanizacije Srba.

Što se tiče Amerike: pitam se kako je moguće da se godinama interesi Vašingtona i Srbije ne poklapaju, pa kad na osnovu proste logike odbacimo teorije zavere, dolazimo do zaključka da je antisrpska politika na Balkanu kompenzacija za antimuslimansku politiku Vašingtona na Bliskom istoku.
Pošto nam se tako istorija, kao učiteljica života, ponavlja - u našem narodu opet postoje nedoumice o tome „kom se carstvu prikloniti“. Američkom - ne vredi.