petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Od ćutanja vajde nema

Srpsko pravosuđe u dužem periodu opterećuju mnogi problemi.
Zaposleni radnici u upravi, zdravstvu, policiji i školstvu koji žive i rade na Kosovu i Metohiji primaju duple mesečne zarade, a zaposleni u pravosuđu koji žive i rade na KiM ne primaju duple zarade, iako svojim životima čuvaju teritoriju države Srbije i sprovode srpski Ustav i srpske zakone shodno Rezoluciji SB 1244. NJihovi životi, kao i životi članova njihovih porodica, ugraoženi su jer im niko ne garantuje slobodu na život, bez obzira na to što su tamo prisutne snage Kfora. Očigledno je da je Vlada Srbije nepravedna prema zaposlenima u pravosuđu koji žive i rade na KiM.

Predsednici sudova u centralnoj Srbiji se nisu zainteresovali da radno angažuju sudije sa Kosova i Metohije koji su morali pod pritiskom šiptarskih terorista da napuste Kosovo i Metohiju i sada žive u centralnoj Srbiji. Te sudije i javni tužioci su spremni da se radno angažuju i tako popune upražnjena sudijska i javno-tužilačka mesta koja godinama nisu popunjena.

U proteklih 10 godina ubijeno je nekoliko sudija, više desetina sudija je preminulo na radnom mestu, više desetina je preživelo infarkt i moždani udar. Vrhovni sud Srbije nije razmotrio ovaj problem, niti je to učinilo Ministarstvo pravde, niti Društvo sudija Srbije. Što se tiče Ministarstva pravde, suvišno je očekivati da razmotri ovaj problem jer je ono deo izvršne, a ne sudske vlasti.

U pravosuđu postoje dva sindikata. Oba sindikata u poslednjih nekoliko meseci protestuju i osnovano trže isplatu toplog obroka i regresa za sve zaposlene u pravosuđu i upravi, povećanje zarada za administraciju, jer trećina zaposlenih u upravi i pravosuđu prima zarade koje su niže od minimalno zagarantovanih. Uskraćivanjem toplog obroka i regresa država svakog radnika ošteti za po 7.200 dinara mesečno.

Juna 2007. godine ubijeni su sudija Zoran Stefanović u Opštinskom sudu u Odžacima, kao i advokat Petar Stevanović. Ubica je kao stranka ušao nesmetano pored pravosudne straže koja ga nije kontrolisala i tom prilikom je uneo pištolj. Do danas još u mnogim sudovima nisu uspostavljene naoružane pravosudne straže.

Početkom avgusta 2007. Milena Ilić-Drecun, sudija Vrhovnog suda Srbije, podnela je ostavku na mesto predsednika sedmočlanog veća Vrhovnog suda Srbije i zahtev za razrešenje sa sudijske funkcije, jer je na taj način želela da sačuva svoj profesionalni i ljudski integritet. Ona je detaljno objasnila razloge zbog kojih je podnela ostavku. Izostavila je reakcije srpskog pravosuđa.

Početkom oktobra 2007. godine, magistar pravnih nauka Gordana Božilović-Petrović, sudija Okružnog suda u Beogradu obaveštava javnost da je smenjena iz Veća za ratne zločine u Okružnom sudu u Beogradu, a postupala je u tri predmeta. Smenjivanju je prethodila negativna kampanja pojedinih nevladinih organizacija, a pre svega Nataše Kandić protiv sudije Gordane Božilović. Svoj udeo u smenjivanju ima i jedna strana ambasada. Kampanja je usledila pošto je sudija izradila i dostavila presudu u predmetu poznatom kao „Škorpioni“. Ta presuda nije bila po volji Nataše Kandić, predsednice FHP. Ona je smenjena samo zato što je sudila na osnovu dokaza, a ne po želji pojedinih nevladinih organizacija i jedne strane ambasade. Poštovala je Ustav, zakon i položenu zakletvu.

Zašto se do sada nije oglasilo Društvo sudija Srbije? Zašto ćuti Vrhovni sud Srbije? Zašto ćuti beogradsko i srpsko pravosuđe? Pitanja je mnogo, a odgovora nema.
Predlažem da Društvo sudija Srbije zajedno sa Društvom javnih tužilaca i Društvom sudija za prekršaje što hitnije održi zajedničku vanrednu skupštinu, na kojoj bi bili prisutni i predsednici VSS, republički javni tužilac, ministar pravde i predsednik Advokatske komore Srbije. Na sednici bi se postavila navedena pitanja, otvorila bi se rasprava i posle toga, nadam se, preduzele odgovarajuće mere.

Gazde će, uskoro, proterati i pijace

Proveo sam ceo radni vek u Belgiji i Nemačkoj i stekao penziju od koje se ovde u Beogradu može živeti bez stresa. Žao mi je što se naš narod toliko muči zbog materijalnog siromaštva, a ono zbog čega vam se javljam su dva pisma koja ste objavili proteklih dana, a ukazuju na antimonopolsko ponašanje grupacije koja pod kontrolom drži najveće trgovinske lance u državi („Tempo“,“Maksi“, Ce market“...).

U Nemačkoj, valjda zato što tamo niko nema potpun monopol na tržištu, najveće trgovinske firme se utrkuju koja će, sve nižim cenama, obaranim kroz povremene kampanje, privući što više kupaca i tako ostvariti profit. Nemci, a i ostali koji tamo rade, zaista vole da odlaze u kompaniju u te megaradnje, uvereni da je u njima sve jeftinije nego u nekim manjim radnjama ili na retkim placevima. Proveravao sam, najveće radnje nude robu po stvarno najnižim cenama. Proveravao sam to i u Beogradu, ali je ovde kod nas uglavnom obrnuto. Mnogo jeftinije čovek može da prođe ako ima vremena i ode u neke manje prodavnice, privatne radnjice ili, jednostavno, prehrambene artikle potraži na Bajlonijevoj ili nekoj drugoj pijaci.

Ovde je u pitanju najverovatnije monopol onih koji drže gro trgovinskih lanaca pod svojom kontrolom, pa ubiraju nadprosečan profit kroz maržu, jer ih niko ne ometa.

Javljam se ne da bih potvrdio ono što čitaoci već otkrivaju vlastitim iskustvom, već da ukažem na jednu drugu stvar, a vezana je za ovu priču - na Zapadu, u poslednje vreme, sve je više novih malih prodavnica, butika i drugih nekih oblika trgovine. Ponegde se ponovo obnavlja život gradskih pijaca koje su bile napuštene pre dve-tri decenije. Na ovim mestima trgovine, međutim, prehrambeni i drugi artikli nisu jeftiniji nego u megašopovima. Ne znam da objasnim zašto je to tako. Ali mi je jasno da će moćni vlasnici takozvane velike trgovine verovatno uskoro pokušati da uguše rad i preostalih sitnih konkurenata u Srbiji, i da ćemo mi ostati i bez većih pijaca. Ako im ove i dalje budu konkurisale, oni će, namećući razne propise, preusmeriti otok preostale robe sa kvantaških placeva u svoje magacine ili u inostranstvo, ili će, izmišljajući razne trikove, potpuno obeshrabriti male trgovce, sitne piljare i ostale.

Samo dekanu sporni „niški“ ispiti

Povodom reagovanja na tekst objavljen u Glasu javnosti 23. oktobra, skrećemo pažnju na sledeće: Dejan Aleksić i njegove kolege polagali su ispite na Filozofskom fakultetu u Nišu na osnovu Predloga Ministarstva prosvete i sporta Republike Srbije od 27. avgust 2001. godine, i to uz saglasnost tadašnjeg dekana Filozofskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici Branislava Milutinovića, i u skladu sa odlukom Naučno-nastavnog veća Filozofskog fakulteta u Nišu od 26. juna 2002. godine. Dakle, ne „na nelegalan način“, koji im, kako dekan Maliković tvrdi, osporava položene ispite u Nišu.

U predlogu Ministarstva prosvete i sporta je navedeno: „Svim apsolventima se garantuje da će u nekom periodu (recimo tri godine) moći da polažu ispite negde u užoj Srbiji-time se izbegava potreba za prebacivanjem studenata četvrte godine sa prava, filozofije i umetnosti“, tako da je nerazumljiva tvrdnja dekana Malikovića da je Aleksić mogao da pristupi ispitima „samo kao student tog fakulteta u Nišu“. Ovakvo tumačenje dekana Malikovića umnogome se razlikuje od onoga koje su imale njegove kolege sa Filozofskog fakulteta u Nišu i njegov prethodnik na funkciji dekana, a koji je Aleksiću i izdao Uverenje da je diplomirao na Fakultetu u Kosovskoj Mitrovici 25. decembra 2003. sa prosečnom ocenom 8,44. Dekanovo odbijanje da Aleksiću izda i diplomu nije u skladu ni sa zaključkom koji je naveden u Izveštaju o ostvarenom Upravnom nadzoru koji Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici dostavljen 19. decembra 2005, a u kome se navodi da studenti „ne bi trebalo da budu oštećeni“ sve dok se sudskim putem ne dokaže da su diplome stekli na nezakonit način.

Sveopšte muljanje

Svakodnevna su nova otpuštanja, armija takvih, uz novodošle radno sposobne ljude i one koji već godinama traže kakav-takav posao, u Srbiji raste. Niko od njih, kako stvari stoje, nema nikakvu perspektivu. Protesti i štrajkovi tu ne pomažu, pomogla bi jedino dobro osmišljena razvojna i socijalna politika, za koju aktuelna vlast nema sluha, ni volje, jer je, kako se na svakom koraku čuje - prezauzeta brigom o sopstvenom bogaćenju. Lakše im je da rasprodaju sve naše potencijale, dok ih još ima, a šta će biti posle, nije ih briga.

Pišem vam ovo s mnogo ogorčenja, jer oboje moje dece, sin i kćerka, iako su završili fakultete (pre tri i pre dve godine) nemaju šansu da dobiju zaposlenje. Do posla dolaze samo deca u bliskom srodstvu s nekim važnim funkcionerima, bogatim porodicama, ili, pretpostavljam, na osnovu mita. Ja novca nemam ni za golo održavanje života, a kamo li za podmićivanje, ili za neki privatni biznis. Ne smem više nikoga ni da pitam dokle će trajati ova bruka koju aktuelni političari zovu tranzicijom. Izgleda da je rok toj pošasti samo omeđen njihovim odlaskom sa vlasti, i dolaskom nekih koji bi imali iskren plan da spasavaju ovaj narod od bede, besposlice i svake druge vrste propadanja. Nažalost, ne vidim nikakve takve snage na političkoj sceni, i ne znam čemu da se nadam. Možda popuštanju viznog režima i odlasku moje dece u beli svet. Ne zamerite mi na ogorčenju.