Vlada Srbije priprema novi zakon o osnivanju Fonda, koji je već jednom pre tri godine pompezno osnovan, čiji je predsednik Upravnog odbora premijer, a počasni predsednik patrijarh Pavle. Reč je, naravno, o Fondu za pomoć Srbima koji su ostali na Kosovu i Metohiji. Dok jedni tvrde da je Fond jednostavno odumro, drugi da ne znaju da li uopšte funkcioniše, treći ipak barataju ciframa koje su dosad prikupljene pa i potrošene. Ali, na žalost, niko ne zna šta se stvarno dogodilo sa Fondom.
Pokret Snaga Srbije, čiji je lider Bogoljub Karić jedan od osnivača tog prvog fonda u koji je i sam uložio novac, smatra da bi oni koji sede u najvišem zakonodavnom telu Srbije i troše sate i sate TV prenosa na ličnu promociju, mogli da načine makar verbalni „prilog“ istini, i pokrenu javnu debatu o sudbini već postojećeg Fonda. Reč je o 105 miliona dinara prikupljenih para, od kojih je na Kosmet, prema objavljenim podacima, stiglo svega 11,8 miliona dinara?!
Podsećamo da su, pored dr Koštunice i patrijarha Pavla, Fondom upravljali kao predsednik Nadzornog odbora, predsednik SANU, akademik Nikola Hajdin, a u Upravnom, odnosno Nadzornom odboru su mitropolit Amfilohije i vladika Artemije. Najmanje što Srbi na Kosovu i Metohiji imaju pravo da znaju je zašto su ljudi takvog autoriteta, koji su na čelu ovog Fonda, dozvolili da se s pravom sumnja u njihov rad. Da li ovakav način nenamenskog poslovanja predstavlja i njihov lični doprinos borbi protiv kriminala, korupcije i stranačke zloupotrebe para namenjenih humanitarnim akcijama. I, naravno, vlada bi morala da upozna javnost sa sudbinom Fonda, jer poslednji tragovi datiraju iz januara ove godine, kada je 300.000 dinara uplaćeno Udruženju prognanih ili ubijenih sa Kosmeta i 800 evra pomoći date majci osmoro dece iz Gračanice u junu 2007. godine.
U suprotnom, cela ideja o novom Fondu zapravo je marketinški pokušaj da se pred nove izbore i preporuke vlade da Srbi sa Kosova i Metohije ne izađu na parlamentarne izbore u našoj južnoj pokrajini, pokaže kako „neko misli i na Srbe“ koji žive u enklavama i koji čak nisu dobili ni pare koje im je neko humanitarno namenio. U tom kontekstu, ima smisla priča vicepremijera Božidara Đelića da neki koji iz Beograda primaju platu, a rade u severnom delu Kosmeta nezakonito dobijaju duplo, iako im porodice faktički žive u centralnoj Srbiji.  

Ovih dana su poznavaoci Aleksandra Tijanića, generalnog direktora javnog servisa RTS bili iznenađeni, ali i uplašeni. Prosto je neverovatno sa koliko je biranih reči, takta i pomirljivosti ovaj vrsni i britki novinar reagovao na nečuveni ponovljeni način dokazivanja svoje „diktatorske moći“ od dr Nenada Cekića. Čak i jedan Tijanić, koji je već bio postigao džentlmenski sporazum sa predsednikom Skupštine Srbije oko prenosa skupštinskog zasedanja, morao je da oćuti da jedan Cekić „naredi Tijaniću“, da čini ono što je on već ugovorio!
Kakav pad i degradacija intelektualnih i duhovnih vrednosti prosečnog građanina Srbije. I kakva podvala slobodi političkog i građanskog iskazivanja svoje volje, svojeg prva na razliku u mišljenju i svoje slobode izbora šta će na kom mediju da se gleda ili čita! Srbija je dobila svog Gebelsa jer je to nekom išlo u prilog. U ruke Cekića skoncentrisana je moć potrebe jedne vlade i jednog centra moći okupljenog oko nje. I sada je ozbiljno pitanje: da li i ova koaliciona vlada ima iste potrebe. Ako je tako - onda otkriva svoje slabosti i neverovanje u sopstvene mogućnosti. Ali je to i odraz straha od slobode javnog mnjenja i nezavisnosti medija.
Kao „vrhunac demokratije“ nametnuto je javno prenošenje skupštinskog zasedanja, što mnogi smatraju „cirkusom“ kojim se podcenjuje intelekt srpskog naroda, a sve zarad održavanja strogo kontrolisanih medija. Cinično je verovati da su gledaoci onih, koji troše vreme i pamet na besmislenom nadmetanju u Skupštini, domaćice kojima je ručak važniji od vređanja i nadmudrivanja poslanika, ili u onih milion nezaposlenih, upravo krivicom poslanika i vlade jer se ti ljudi, u vreme prenosa, ili bave sivom ekonomijom ili rade poslove nedostojne njihovog znanja i zanimanja.

Ovih dana u Vršcu je pokrenuta inicijativa da se podigne spomen-obeležje nevino stradalim po oslobođenju 1944. godine.
Stari građani Vršca navode da su posle oslobođenja varoši 2.10.1944. godine među prvim streljanim bili gradonačelnik, Mađar, mesni paroh i vinarski veletrgovac, obojica Srbi. Za ovog drugog se govorilo da je „prebogat da bi ostao živ“. Stratište i najveća masovna grobnica bila je na periferiji, broj pokopanih od nekoliko stotina do nekoliko hiljada (približan broj saznaće se kad se jednog dana otvore arhive). Pre pet godina arheolozi su na maloj dubini pronašli ljudske skelete i kreč, što nije sprečilo izgradnju dela industrijskog objekta.
O sudbini iskopanih posmrtnih ostataka ništa se ne zna. I, na kraju, kao u horor filmu, činjenica je da već pet decenija meštani tu dovoze lešine domaćih životinja. Teško je opisati kako se civilizovan čovek oseća posle saznanja o ovakvom odnosu prema mrtvima, a još je teže naći adekvatne reči osude.
U svom ovom mraku, jedino svetlo je inicijativa da se Nemcima i Srbima podigne zajedničko spome-nobeležje, jer su zajedno nedostojno pokopani.
Nadam se da će se, kada se ovaj spomenik podigne, i drugi gradovi setiti svojih sugrađana nevino stradalih u „divljem čišćenju“ 1944. i 1945. godine, uključujući i grad u kome živim - Beograd, u kome je brutalno likvidirano blizu 10.000 „narodnih neprijatelja“, u ogromnoj većini bez suđenja. Masovne egzekucije su vršene na više od trideset lokacija, uključujući i parkove Kalemegdan, Manjež, Tašmajdan, Pionirski park.
Najmanje što grad može da odmah učini u znak pijeteta prema bivšim sugrađanima je podizanje spomen-obeležja na stratištima u vidu krsta, simbola mučeništva. Potom, ukoliko želimo da poštujemo osnovne civilizacijske hrišćanske norme, mora se izvršiti ekshumacija i dostojna sahrana žrtava.