petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Šta znači kompromis

Šiptarski secesionisti uporno ponavljaju da je njihov zahtev za nezavisnost Kosmeta kompromis. Simptomatično je, međutim, da nikada nijedan kosmetski funkcioner nije javno objasnio na šta se taj kompromi odnosi. Istina, ni naši pregovarači, bar koliko se iz sredstava javnog informisanja zna, nikada Šiptarima nisu postavili direktno pitanje u odnosu na šta je taj njihov kompromis. Da li se kompromis odnosi na davanje relativne samouprave jednom ili drugom broju srpskih opština na Kosmetu ili je, naravno, reč o nečemu što je izvan američkog Ahtisarijevog plana? Takvo pitanje ne postavljaju Albancima ni naši novinari. Nije razumljivo zašto. Nije, valjda, zato da nam Zapad ne bi prebacio da priželjkujemno rat sa Albancima.
Šiptari o tom pitanju mudro ćute, ali umesto njih, o tome govore njihova braća u Tirani. Nedavno je jedan zvaničnik Albanije objasnio: ako Srbija ne pristane na nezavisnost Kosmetu, Albanci će se okrenuti svom glavnom cilju-ujedinjenju svih Albanaca koji žive na Balkanu tj. na Kosmetu, na području Kosovske Mitrovice, u Srbiji u Preševskoj dolini, Albaniji, u zapadnoj Makedoniji, Grčkoj, u Crnoj Gori.
Ovih dana je predsednik Srpskog pokreta otpora na KIM, Momčilo Trajković, komentarišući izjavu Hašima Tačija datoj SINI, to isto rekao:“Nezavisno Kosovo i Metohija je zaista kompromis pretnji velikom Albanijom i krizom koju bi izazvao pokušaj sprovođenja u delo takvog plana“. Razumljivo je što kosovski Albanci ne objašnjavaju šta znači njihov kompromis. Ali je nerazumljivo da g. Trajković ne kaže otvoreno da je ta šiptarska pretnja farsa, apsolutno nerealan i nemoguć plan koji ne može da predstavlja kompromis. Takav plan Šiptari ne mogu ni da pokušaju da ostvare jer im Amerikanci ne bi dozvolili. Jer, ako bi se „kompromis“ sastojao samo u zahtevu za prisvajanje i Preševske doline, to bi sa tačke gledišta i interesa Amerike i zapadne Evrope bilo razumljivo, jer bi ih i angloamerikanci i većina u Evropskoj uniji, oni koji su antisrpski nastrojeni, podržali. Ali, u pitanju je plan prisvajanja teritorije Grčke, Makedonije i Crne Gore. Zar bi i jedan poslanik Evropske unije i američki kongresmen glasao za otimanje teritorije od Grčke pa i prijateljske Crne Gore i Makedonije? To spada u naučnu fantastiku. Uostalom, angloamerikanci i zapadni Evropljani su se suprotstavili objedinjavanju svih teritorija na prostoru bivše Jugoslavije na kojima žive Srbi, braneći svoje i interese svojih prijatelja, hrvatskih proustaša, slovenačkih i makedonskih secesionista, agresivnih muslimana u Bosni i Hercegovini i svojih vazala, Milovih Crnogoraca. Agresivna, neoimperijalistička Amerika, ma koliko bila zaluđena osvajanjem sveta, ipak ima kočnice.
Zanimljivo bi bilo šta bi albanski pregovarači, i njihovi prijatelji na pregovorima, gospoda Vizner i Išinger, rekli ako bi naš pregovarački tim Albancima postavio sledeće pitanje: „Pa, dobro, pošto mi ne pristajemo na vaš takozvani kompromis, da li ćete pokušati da ostvarite onaj vaš drugi, glavni cilj koji ne predstavlja kompromis - stvaranje velike Albanije sa objedinjavanjem svih Albanaca na Balkanu?“
Takvo razjašnjenje „kompromisa“ sa jasnim predočavanjem šta bi šiptarsko odustajanje od „kompromisa“ značilo za Balkan, Evropu i svet, za budućnost Evropske unije, moralo bi da natera angloamerikance i Evropsku uniju da odustanu od plana stvaranja NATO države na Kosmetu i Metohiji. Jer, izbijanje velike krize na Balkanu i u svetu nikome ne odgovara. Ovakav nastup bio bi, verujem, plodotvorniji nego rastezanje najvišeg stepena autonomije Kosmeta.
Šiptarski „kompromis“ je notorna politička budalaština.

Sada je tužilaštvo na potezu

Ubiti premijera jedne zemlje je istorija koja baca ljagu na sve građane te države. Zato se javljam povodom intervjua Nenada Vukasovića, branioca Zvezdana Jovanovića. Istinu čuvaju sudije Nata Mesarović, Radmila Dragičević-Dačić i Milomir Lukić, a ponajviše Dragoljub Mićunović i Žarko Korać, koji su raspolagali sa dosovskim novcem iz inostranstva, koji o tome nikada, barem zbog svoje saveti, srpskog i svog pokoljenja, javno nisu progovorili. Šta oni to kriju, šta je tadašnji ministar unutrašnjih poslova u svojim pisanima prećutao, a šta nije rekao? Paradoksalno je da se ljudi osude na 40 godina robije, a da ne smeju da progovore, kažu pravu istinu. Mislim na Milorada Ulemeka i Zvezdana Jovanovića. Postoji strašan i veliki razlog zašto oni u robijanju ćute. Tema je delikatna, ali vrlo problematična i usložnjena. Zato bih počeo od nekoliko bitnih činjenica, gde ne mogu nikoga unapred osuditi, niti mu šta prigovoriti, ali da sam u bilo kojoj poziciji nabrojanih ličnosti, po cenu bilo čega, radi Srbije i njenih budućih pokoljenja, ne bi hprećutao. Znam da su bila teška vremena... A život premijera je nestao zauvek...
Prvo, u DOS-u nije bilo jedinstva. Zbog čega? Ne zbog puta kojim će ići Srbija, jer ona pod tutorstvom to nije sama mogla odrediti, nego zbog - novca. Ne zna se koliki je taj novac jedinstvenom DOS-u podeljen, kojim ljudima, strankama? Kada bi se to znalo, onda bi imali reper ključnog parametra gde bi shvatili ko je to bio u sukobu sa pokojnim premijerom, šta je isti, ili mnogo njih, drugačije želeo suprotno od njegove vizije viđenja Srbije u budućnosti.
Drugo, kada bi o ovoj prvoj stvari progovorili oni koji treba da progovore, onda bi morali da raščistimo zašto se Vizbaden, kada ne postoji nijedan element koji bi javno povezao Nemačku sa ubistvom Zorana Đinđića, izgubio interesovanje, u smislu „trljajte glavu dalje sami, nas se više ovo ne tiče“, i koga drugog krije u „igri?“
Treće, tek u medija smo saznali za izvesnog gospodina Monktona iz Britanske obaveštajne službe i da je sve verzije „priznavanja“ isti čitao za Zvezdana Jovanovića, te da je taj čovek dao nalog kako bi trebalo da izgleda konačna verzija „priznanja“ ubistva premijera. Znači, umešane su strane obaveštajne službe, kao i naše, a onda to vrlo komplikuje stvar jer što one urade, skroje i sakriju, istorija sto godina ne može razjasniti!
Četvrto, bogatstvo preostalih dosovsih kadrova u vlasti, njihovo procenjeno ukupno imovinsko stanje u zemlji i inostranstvu, kao i nasledstvo premijera, koje je prenešeno na porodicu, ali se ne zna šta je u tom nasledstvu?
Tako svi ovi elementi vraćaju veru u sigurnost, pravosuđe, politiku, političare, ako bi se efikasno, stručno i pravno izveli do kraja, gde bi dobili željenu formulu i motiv atentata, kao i naručioce i izvršioce istog.   

Zapostavljena proizvodnja zdravog voća

Kupci na pijaci najčešće traže neprskano voće.
Takvo, zdravo voće još se gaji u planinskim selima oko Svođa, Kruševice i Vlasotinca. Bilo bi dobro da država stvori uslove da se rasparčana zemlja ujedini nekom komasacijom, potom da se stvore voćnjaci i njive za uzgoj jagoda, malina, rasada krušaka i jabuka, ali od sorti koje su već pokazale svoju vrednost.
Treba se samo podsetiti da još ima starih sorti jabuka: svetilike, petrovke, budimke, lozjarke i drugih, kao i krušaka: vodunci, kakavci, žutci, ječmenke, karamanci i druge. U nekim selima, poput Kruševice, Crne Bare, Gunjetine, Predanče, Javorja i drugih, postoje još stoletne divlje kruške i jabuke, koje danas mogu poslužiti i za izradu prirodnog sirćeta.
Koliko li propadaju naše šljive.
Sve je to plod nemara i nepostojanja nove vizije razvoja za 21. vek. U brdskoplaninskom delu, u selima Kruševica, Ravni Del, Crnatovo, Dobrović, postoje dobri uslovi za uzgajanje oraha, lešnika i malina. O tome treba razmisliti, jer u propalim fabrikama tekstilne, drvne i metalne industrije neće biti spasa za sadašnje i buduće radnike u ovom kraju. Da bi se to počelo, moraju da postoje dobri projekti, finansije i dobri stručnjaci.
Nažalost, ima primera da mladi poljoprivredni inžinjeri, elektrotehnički, mašinski inžinjeri, pravnici i ekonomisti, umesto da dobiju posao, idu u pečalbu i budu zidari i ciglari. Potrebno je mladim kadrovima pružiti šansu, obezbediti sve od posla do stanova na jugu Srbije.    

Godina dana tajnovitosti

Protekla je godina otkako su predsednik Srbije Boris Tadić i američki državni sekretar Kondoliza Rajs potpisali u Vašingtonu Sporazum o statusu američkih snaga, poznat kao SOFA sporazum (7. septembar). Sporazum nije dostavljen Narodnoj skupštini na ratifikaciju, nije postavljen na zvanične sajtove predsednika Republike, vlade ni drugih nadležnih državnih organa, niti je njegova sadržina na drugi način predstavljena javnosti. Štaviše, javni mediji, koji su se zvanično obraćali državnim institucijama tražeći tekst Sporazuma radi informisanja javnosti, ostali su uskraćeni za pozitivan odgovor bez valjanog razloga. Treba li podsećati da su međunarodni sporazumi javni, da postaju izvor prava po ratifikaciji, a da su zemlje koje su sa SAD zaključile ovakve sporazume iste i objavile.
Godinu dana posle, postavlja se isto pitanje kao i ubrzo nakon potpisivanja - koji je razlog tajnovitosti SOFA sporazuma Srbije sa SAD? Mali značaj dokumenta svakako nije razlog neobjavljivanja. SOFA sporazum čini celinu sa Sporazumom o tranzitu trupa NATO koji su 18. jula 2005. godine u Beogradu potpisali ministar inostranih poslova Vuk Drašković i generalni sekretar NATO Jap de Hop Shefer, a ta dva sporazuma praktično menjaju međunarodni položaj zemlje. Nezainteresovanost javnosti za sadržinu Sporazuma još manje bi moglo biti opravdanje za neobjavljivanje. Jer, prava i tretman koji se Sporazumom garantuju pripadnicima američkih snaga na teritoriji Srbije (kada prolaze ili se zadržavaju) predstavljaju obaveze ne samo za državne organe već i za građane Srbije. Iz toga sledi zaključak da građani Srbije imaju i prava i veliki interes da znaju sadržinu Sporazuma. Na kraju, zašto medijima ne ponuditi tekst Sporazuma, pa neka redakcije same procene da li će se i šta iz Sporazuma objavljivati. Dosadašnje prikrivanje sadržine Sporazuma ne samo da predstavlja kršenje osnovnog prava građana na dostupnost informacija od javnog interesa već miriše na uobraženje vlasti da mogu dušebrižnički, od slučaja do slučaja, da sude šta je dobro, a šta loše za javnost. Jasno je da takav odnos nema nikakvog oslonca u principima demokratije i evropskim standardima.
Ako je u pitanju zaboravnost ili administrativna aljkavost, evo godišnjice kao podsećanje na neizvršenu obavezu. Ako je za odlaganje objavljivanja koncesionog sporazuma za autoput Horgoš - Požega razlog bio da se izbegne tužba investitora za obeštećenje, u slučaju objavljivanja SOFA sporazuma, takve opasnosti nema.

Zloupotreba muzike

Moderna veselja regruta uglavnom počinju pesmom „Vojsko moja, ne zovi me sada, ostavi me da momkujem još godinu dana“. Sve se češće komponuju, na prečac i po svaku cenu, specijalne pesme koje nemaju ozbiljnu vrednost. Ali, uz srceparajuće reči pare lete na sve strane. Pesme su namenske i komercijalne.
To je takozvana novokopmponovana narodna muzika, uz šaljive turbo-folk stihove. Primer: „Cveta cveće, listaju bandere“, „Lažeš kao pas, gledaš me kao zver, stvarno nije fer“.
I brojne druge, sve hit do hita, a narod se pita - da li nas je pesma održala, pesmi hvala!? Ili je ozbiljna zloupotreba muzike u pitanju. Pre će biti ovo drugo.