petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Anglikanizacija poprima karikaturalnu formu

Nijedan jezik ne može da odoli uticaju stranih, a pogotovu ne prvom i najvažnijem svetskom jeziku - engleskom.

Anglikanizacija kod nas često poprima karikaturalnu formu. Po principu „videla žaba da se konj potkiva...“, kod nas se često nepromišljeno i neprimereno koriste engleske reči koje su se u našoj terminologiji tek nedavno pojavile. Tipično za nas, ove engleske reči najviše vole da koriste baš oni koji od engleskog samo to i znaju! Ima mnogo primera, a za ovu priliku biram samo neke.

Donedavno se kod nas govorilo o predstavniku za štampu ili, po francuskom, o portparolu. Amerikanci odnose sa javnošću zovu PR. Na stranu to što mislim da nije bilo potrebe da se ustaljena terminologija menja, ali glavni problem je u tome što se ova skraćenica kod nas pogrešno koristi. Kod nas PR ne znači „odnosi sa javnošću“, nego postaje oznaka za lice koje se bavi odnosima sa javnošću. Takav se u Americi zove PR menadžer.

Sledeći primer sve više zabrinjava. Do sada smo govorili o kadrovima i kadrovskoj službi, zaposlenima, službenicima i slično, a sada su se odjednom pojavili „ljudski resursi“. Većina ljudi ni ne razume o čemu se tu radi. Čak i u velikoj reklami Kancelarije za Nacionalni investicioni plan Republike Srbije, koja se ovih dana pojavljuje po štampi, stoji da će prioritet imati oni koji „donose nova radna mesta i ulaganje u ljudske resurse“!? Zar nije moglo jednostavnije da se kaže da će prednost imati onaj ko misli da primi više zaposlenih? Možda bi tu formulaciju „ljudski resursi“ bolje razumeli, kao i šta se od njih očekuje? Do sada smo bili kadrovi, zaposleni, i sl, a sada smo postali ljudski resursi! Još malo pa će čuveno upozorenje „dozvoljeno samo za zaposlene“ biti zamenjeno upozorenjem „dozvoljeno samo za ljudske resurse“! Neljudski resursi tu neće imati pristupa!

Slično je i sa rogobatnim prevodom engleskog izraza „sustainable development“ - održivi razvoj. Razvoj je razvoj i nije mu potreban nikakav atribut. No, u nekim brošurama koje nam otvaraju nove vidike, stigli su i izrazi koji su primereni američkoj terminologiji, ali koji kod nas ne znače skoro ništa. Da li bismo za razliku od ovog razvoja, koji je održiv, neki drugi koji nije poželjan zvali „neodrživ razvoj“!? Do sada smo hteli da se razvijamo, a sada hoćemo održivo da se razvijamo. Nismo ni mi ludi pa da se razvijamo neodrživo! Sve koješta!

Odnedavno su i prevodioci dali svoj doprinos sveopštem haosu. Na engleskom se ljubavna veza kaže i „affaire“. No, kod nas afera ni slučajno nema veze sa ljubavlju. Prevodioci, međutim, to izgleda ne znaju.

Pod uticajem engleskog, povratni glagoli se izbacuju, a padeži se menjaju. I više ne kontaktiramo sa nekim, nego ga kontaktiramo, ne pomažemo nekome, nego pomažemo nekoga (ne znam samo kako pristalice ovog engleskog načina izražavanja koriste negativnu formu: odmažemo nekoga?).

O natpisima na prodavnicama i nazivima preduzeća bi se mogao napisati čitav roman. U Novom Sadu postoji jedna autoperionica koja se zove „Autounion and my heart“! Baš asocira na pranje kola! Slično je i sa engleskim skraćenicama za oznaku tehničke robe, blokbasterima (za koje niko ne zna šta znače, ali ih gledaju) i tako dalje.

Uticaj hrvatskog je posebna tema. Neki više nisu ni svesni porekla pojedinih reči. Najviše mi se dopao naslov u jednoj reviji od pre nekoliko meseci: „Šta je jeftinije: plin ili gas“. Meni se čini da im je cena ista. No, potrošnja može da zavisi od toga li u sistemu ima više zraka ili vazduha!

Vera u srpski narod

Najunosnija „profesija“ je biti političar. Manje bi bilo jagme za te pozicije da političari češće snose odgovornost .
Izvinite što delujem prepotentno, ali dajte mi dovoljno vremena i saradnike i naći ću u Srbiji hiljade ljudi, poštenijih, obrazovanijih, kvalifikovanijih od onih koji sede u Skupštini.

No, izgleda da svuda važi pravilo: biti na pravom mestu u pravo vreme, izlaktati se, stati za govornicu, nametnuti se, a posle, šta bude.

Potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić obećava 1.000 evra zarade u „bliskoj budućnosti. Svoje obećanje počinje rečenicom da je „u dubokom nacionalnom interesu da se što pre učlanimo u Evropsku uniju“.

Ipak je to malo plići interes. Prvo se mora srediti u sopstvenom dvorištu mnogo toga, a na tome se uopšte ne radi. Neće Evropa doći da Srbiju oslobodi korupcije, monopolista, neregularnih banaka, lošeg školstva i zdravstva.

Evropa nije mnogo pomogla za prethodnih sedam godina, pa zašto bi ubuduće.
Pogledajte zemlje koje nisu članice, počev od Norveške i Švajcarske. Ne žele da im Nemci i razne korporacije kroje ekonomiju i politiku.

Znam samo da ovakav trend u Srbiji ne može trajati dugo. Evropska unija ga sigurno neće preseći.

Verujem u srpski narod.

Saobraćajni haos

Beograd ima ogroman problem sa saobraćajem. Kako sa lošim konceptom u Generalnom planu, tako i sa pokušajima „rešavanja“ parkiranja u najužem centru. Zbog neodgovornosti onih koji su za takve stvari zaduženi, u Beogradu vlada haos koji, čini se, skoro neće biti rešen.

Pogrešni ljudi na pogrešnim mestima - večita naša tema. Svuda u svetu se rešavanjem te problematike bave urbanisti, naučeni da grad posmatraju integralno i da takve probleme sveobuhvatno rešavaju. Kod nas se u taj posao uglavnom mešaju stručnjaci uskog profila koji probleme posmatraju iz jednog dalekog užeg ugla. Otuda i naša muka.

Profesor Saobraćajnog fakulteta predlaže „spasonosno“ rešenje po kome bi se, u centralnoj zoni, u dvorištima zgrada, na parcelama na kojima su te zgrade, pravili javni parkinzi. Na stranu čudna terminologija, tipa „površine u krugu zgrada“ (šta je to?), postavlja se i još čudnije pitanje da li je zemljište u tom „krugu“ „gradsko ili stambeno“ (!?).

Pravi odgovor je da je svo zemljište u gradu u vlasništvu Republike Srbije, sem onog dela koji je ispod zgrada, a koji je u vlasništvu samih vlasnika zgrada. Zemljište je, usput, i gradsko i stambeno, odnosno može biti bilo koje namene. Pa čiji je, onda, ostali deo površine svake parcele? Taj deo je u režimu korišćenja od strane vlasnika zgrade, oni su korisnici tog zemljišta sa pravima po zakonu i kao takvi su uneti u zemljišne knjige. Građani i treba da smatraju da je normalno da samo oni koriste to zemljište jer im to pravo daje zakon. Drugim rečima, bitna je podela na javno i nejavno zemljište, a parcele o kojima je reč, u pomenutom kontekstu, su nesumnjivo nejavne.

Međutim, profesor ima i nešto drugo u vidu. Ideja je da se na osnovu tuđeg ostvari prihod. Ideja već proverena kod uzurpiranja javnih parkova za izgradnju podzemnih garaža. Nije jasno zašto bi građani nešto što koriste (što je po zakonu i u prometu) davali bilo kome badava. Ali je i jasno da bi građani, koji nemaju automobile, mogli naći interes da svoja dvorišta izdaju gradu za potrebe javnog parkiranja. Grad da uloži u pripremu takvih dvorišta, građani da se odreknu dela svoje privatnosti, a dobit se deli. To bi već ličilo na ozbiljan predlog rešavanja problema.

Pominju se i neki slučajevi uzurpiranja javnih površina od strane građana ili preduzeća. Za to su nadležne inspekcije i kažnjavanje po zakonu. Takve kažnjive stvari nikako ne bi trebalo da budu ishodište ideja za rešavanje problema parkiranja u Beogradu. Takav put je uvek pogrešan.

Uz pomoć NATO Amerika opkoljava Rusiju

Pozivajući Srbiju da se odrekne Kosova i Metohije zarad lepše budućnosti u EU, SAD su pokazale da vode politiku EU. Odnosno, da države EU vode američku politiku. Sa istom dozom lisičije iskrenosti pozivaju i Rusiju za pregovarački sto, ne bi li Rusi zbog svog dobra prihvatili razmeštanje anti raketnog štita u zemljama koje se slučajno graniče sa Rusijom i nezavisnost Kosova i Metohije.

Čista je slučajnost je i to što iranske ili rakete eventualno ispaljene iz Severne Koreje ne mogu dobaciti ni do polovine puta potrebnog da bi pogodile ciljeve u SAD, ali ruske i te kako mogu. Dok su za pregovaračkim stolom u istom stilu fer-pleja i iskrenosti, udaraju u cevanice svog sagovornika, organizovanjem demonstracija u Moskvi (dobar je za to Gari Kasparov), uklanjanjem spomenika palim ruskim borcima u Estoniji, izazivanjem krize u Ukrajini, a sada su i Britance uveli u igru. Opet za dobrobit Rusije, Amerikanci su zemljama učlanjenim u NATO opkolili Rusiju. Samo im još Srbija nedostaje.

Generalna proba srpske poslušnosti održana je 4. jula kada su pod dirigentskom palicom Majkla Polta, za tu priliku ujedinjeni i postrojeni srpski političari saslušali, a neki možda i otpevali američku himnu.
Pošto promena u ruskom stavu nema ni po jednom pitanju, Amerikanci se sada uzdaju u faktor vreme jer sledeće godine Putinu ističe mandat, pa se nadaju da će na njegovo mesto doći neko ko je podobniji za saradnju.

Iz Pandorine kutije koju su Amerikanci otvorili svojim pokušajem da pokore svet, sada duvaju vetrovi hladnog rata, ali ruski medved ih mnogo bolje podnosi od američkog orla lešinara i pilića iz njegovog jata.
Za utehu Amerikancima, postoji nešto u čemu su daleko nadmašili Ruse. Zid koji su podigli prema Meksiku (4.000 km) mnogo je duži od berlinskog (45 km).