petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Poslednji čin drame

Zavesa je podignuta. Poslednji čin velike Kosmetske drame je počeo. Tri umetnika, vrhunska profesionalca, sofisticirano tačno znaju svoje uloge. Ali, poslednji čin ove drame je jedinstven u istoriji drame samo u tome što su pisci i reditelji ostavili da tobože sama publika, uz pomoć umetnika smisli rasplet drame, iako niko unapred ne zna kako će se ona završiti.

Ovakav uvod ovoj priči odgovara faktičkom stanju uoči predstojećih pregovora o statusu Kosmeta. S jedne strane Amerikanci su rešeni da po svaku cenu, makar i prevarom, stvore - kako su naša javna glasila već otkrila - prvu vojnu (NATO) državu u srcu Evrope, na teritoriji Srbije uz pomoć formalne „mirotvoračke“ uloge Evropske unije.

Koliko su u tome uporni svedoči i pokušaj Amerike da svoj, Ahtisarijev plan šest puta retušira ne bi li ga proturili kroz Savet bezbednosti. Jedan pokušaj retuširanja bio je dovoljan. Ali šest puta to ponavljati svedoči o bahatosti najjače sile na svetu. S druge strane Srbija, uz isto tako nepokolebljivi stav velike Rusije taj plan neće dozvoliti.

Dramski kritičari, novinari, po prvi put u istoriji drame neće moći sa sigurnošću da predvide kraj drame jer su dovoljno iskusni da izjave predstavnika zapadnog dela trojke ne shvataju bukvalno. Na primer, predstavnik Amerike, g. Vizner je „iznenadio“ srpske rukovodioce izjavom da će trojka preturiti svaki kamen dok se ne nađe rešenje „koje će da odgovara svima“. Ali, zašto „svima“?

Zašto ne samo Srbima i Albancima koji su u sporu? Znači li to da će eventualno rešenje morati da bude prihvatljivo i drugim, spoljnim akterima? Na primer, Americi u nameri da na Kosmetu stvori svoju NATO državu? Ili, možda, Amerikanci priželjkuju da kosmetskim rešenjem zadovolje interese Rusije na drugim područjima? Javna glasila nisu zabeležila da je Vizner i u Prištini izjavio da će trojka prihvatiti samo rešenje koje odgovara svima. Jasno je zašto to nije mogao tamo da kaže.

Ovaj zamršeni problem je veliki izazov i za naše novinare koji, naravno, moraju da prenose izjave glavnih aktera pregovora, ali i da ocenjuju iskrenost zapadnog dela trojke, imajući u vidu činjenicu da se suštinski pregovori o statusu de fakto neće voditi između delegacija Srbije i kosovskih Albanaca.
Izjave članova zapadne alijanse iz trojke da će se oni složiti sa dogovorom koji postignu Srbi i Albanci ne mogu da se smeste ni u bajke za decu. Izjava u stvari znači: prihvatićemo samo ono o čemu se budemo dogovorili sa Rusima.Srećom, za takvu igru neće imati partnera u Rusiji.

Učestale izjave kosovskih političara da ni po koju cenu neće razgovarati o statusu samo potvrđuju da su takvu direktivu ponovo dobili od Amerike, ovog puta u četiri oka, jer i sami Albanci izjavljuju da neće preduzeti nijedan korak bez saglasnosti Amerike. Ali, ima šanse da Amerika, pod pritiskom i nekih svojih saveznika na Zapadu, shvati kakav bi lom u svetu nastao ako bi kosovski Albanci jednostrano proglasili nezavisnost, a Amerika uz podršku svojih poltrona tipa Velike Britanije, priznala nezavisno Kosovo.

Smisao ove „literarno“ političke priče je nada „običnih građana“ Srbije da će naši novinari i ubuduće biti krajnje oprezni u ocenama izjava zapadnih predstavnika u trojci jer, pre svega od naših javnih glasila će, prvenstveno zavisiti kako će građani Srbije doživljavati pregovore o statusu Kosmeta i kako će svojim raspoloženjem pokušati da utiču na pravedno rešenje spora. Americi se ne može verovati na reč već samo na delu.

Albanska isključivost ne dozvoljava kompromis o statusu Kosmeta

Posrednička trojka Kontakt grupe posle prvih susreta sa srpskom i albanskom stranom saglasno je izjavila da će prihvatiti svako rešenje - kompromis do kojeg zajednički dođu Beograd i Priština. Sigurno da bi takvo rešenje bilo pozdravljeno od svih onih koji zaista žele da se goruće pitanje Srba i Albanaca, ovog regiona i čitave Evrope na tako najbolje mogući način reši. No, želje su jedno, a stvarnost je nešto sasvim drugo.

Mi, Kosovci, koji smo dugi niz godina živeli na uzavrelim kosovsko-metohijskim prostorima teško možemo verovati da će bilo kakvog kompromisa uopšte i biti. Ne zato što to ne želi srpska strana (koja nudi prava koja ni jedna nacionalna manjina u bilo kojoj državi sveta nema) nego zbog albanske isključivosti, već ko zna po koji put iznete, da o statusu pokrajine nema nikakvih razgovora, a još manje pregovora.

Time se potvrđuje nama znana istina da se Albanci nisu borili za tobož ugrožena ljudska prava i slobode (koje su imali, pogotovu 1981. godine kada su izveli kontrarevoluciju), već za teritoriju tj. državu. Istina, kompromis je moguć, ali samo pod jednim uslovom - ako to bude želela tj. odobrila Amerika.

Samo naivni mogu verovati da će Albanci bilo šta učiniti bez njenog odobrenja i saglasnosti, odnosno da ne bi prihvatili (sa ili bez volje) sve ono što im bude „savetovala“ Amerika. A „veliki brat“ im je obećao, glasno i jasno (Buš u Tirani) da će dobiti nezavisnost. U tome imaju podršku i EU, kojoj neki naši, čak i zvaničnici, („glancajući“ odnose sa njima) trče u susret, kao da su zaboravili značenje i veličinu reči - čast, ponos i nacionalno dostojanstvo. Trenutne priče o podeli Kosova i Metohije predstavljaju pokušaj podmetnutog „kukavičjeg jaja“ na koji Srbija nikada neće nasesti.

Epilog ovih „pregovora“ je, barem nama Kosovcima, unapred poznat (mada bismo voleli da grešimo) kompromisa tj. zajedničkog rešenja srpske i albanske strane neće biti. Kroz UN tj. SB neće proći (zbog ruskog „veta“) rezolucija Amerike i njenih saveznika o priznavanju albanske države, pa će Albanci proglasiti nezavisnost koju će naša država skupštinskom odlukom odmah poništiti.

Albansku nezavisnost će među prvima priznati Amerika i njeni saveznici, pa čak (pod njenim pritiskom) i one države koje se sa time ne slažu.
Takvo unilateralno priznavanje, suprotno postojećem međunarodnom pravu, pravdi, ugovorima, sporazumima, konvencijama, deklaracijama, Rezoluciji SB 1244 i Povelji UN o nepovredivosti državnih granica i teritorijalnog integriteta i suvereniteta njenih članica teško da će doprineti bilo kakvoj stabilizaciji ovog dela Evrope, a sigurno ništa dobroga neće doneti ni srpskoj ni albanskoj strani.
O tim posledicama neka dobro razmisle (a imaju vremena do 10. decembra) novi svetski kartografi, kojima su puna usta demokratije, tobožnje zaštite ljudskih prava i sloboda, što je sve skupa u potpunoj suprotnosti sa onim što u stvarnosti rade.

Ti silnici, koji jedno govore, a drugo rade ljudi se ne stide, a Boga se ne boje. Imaju snagu i moć, ali nemaju pameti i razuma.

 Udruženje raseljenih KiM  „Ognjište“,Podgorica

Dikin i Berdžes umesto Dikan i Verdžes

U sredu, 8. avgusta, u Glasu javnosti izašlo je moje pismo u vezi napada dr Dragoljuba Petrovića na pokojnog Dražu Mihajlovića.
Na žalost, u mom pismu potkrale su se vrlo nezgodne greške, koje će čitaoci verovatno pripisati meni. Naime, agent i prijatelj Čerčilov zvao se Dikin, a ne „Dikan“. Agent koji je posle rata odbegao u SSSR zvao se Berdžes, a ne „Verdžes“. Pretposlednja rečenica u tekstu kod mene je glasila: „Kad nestane Srba, naselićemo Kineze!“ A u tekstu u Glasu napisano je: „Kad nestane Srba, nasledićemo Kineze...“

Radio sam više od 50 godina kao urednik Iskre u Minhenu, čiji sam glavni urednik bio punih osam godina.
Jugo-komunisti nisu nameravali da naslede Kineze, nego da ih ovde nasele. Kao da su to prorekli, danas ima u Srbiji na stotine Kineza... Kad bi se naši mladići ženili Kineskinjama, „bela kuga“ bi bila izlečena.

Kosovci nisu „kosovari“

Kada ćemo mi, Srbi, prestati da se prilagođavamo Albancima i njihovim svesno nametnutim terminima koji nas odvajaju od svog srpskog porekla i matice.

Za Srbe sa Kosova i Metohije, odnosno kosmetske ili kosovske Srbe često se upotrebljava nesrpski zraz „kosovari“. Ovaj izraz nije u skladu sa srpskim jezikom i gramatikom, ali ide naruku Albancima i njihovoj želji da sve što je srpsko na Kosovu i Metohiji albanizuju, a sve stanovnike Kosova i Metohije nazovu jednim imenom - „kosovari“.

Najžalosnije je što, najverovatnije iz nepoznavanja zakonitosti sopstvenog jezika, to prihvataju i pojedini Srbi i time priznaju pripadnost narodu koji ne postoji, a koji Albanci žele da stvore - „kosovarskom“.

Pre nekoliko godina duže vreme sam boravio na Kosovu i Metohiji i samo sam od Albanaca čuo izraz „kosovar“ i „kosovarja“, što je možda u skladu sa njihovim jezikom. Ali na srpskom jeziku stanovnik Kosova je Kosovac, a stanovnica Kosovka.
Albanci svesno proturaju ove izraze koji se slažu jedino sa njihovim nazivom za Kosovo i Metohiju - Kosova.

Sredite vrtiće

Gradske vlasti Beograda ne obraćaju pažnju na najmlađe. Kada treba da podignu cenu boravka dece u obdaništima, nema problema. Sto evra mesečno nije mnogo, ali uslovi u kojima deca provode veći deo vremena su katastrofalni. Leti ne mogu da dišu od paklene vrućine, kao da su pod staklenom baštom. Nijedan vrtić nema klima-uređaje, rashlađuju se kako znaju, deca u gaćicama trče po hodnicima jer je tu najhladnije, tuširaju se u neuslovnim ve-ceima...
Kada zahladni i dođe zima, u kapama i šalovima šćućure se jedan pored drugog jer prozori ne mogu da se zatvore, vrata ne dihtuju, grejanje je slabo...

Odgovor nije lek

Ministarstvo zdravlja ima spreman odgovor pacijentu kako bi se distancirao od pacijenta.Umesto za brošure i plakate koje je pod parolom „Imate pravo“ finansiralo Ministarstvo, pare su mogle da se ulože u kupovinu kvalitetnijih lekova, a ne onih koje dobijamo iz latinoameričkih zemalja Kostarike, Nikaragve, Salvadora.Samo naša vlada dobro zna za sve ove zemlje. Bolje je informisana od geografa. U tim zemljama, takoreći, kontrole nema.Ministarstvo zdravlja svrstalo je analizu štitne žlezde koja košta 1.200 dinara u luksuzne potrebe. Kada se iskomplikuje, lekar prvo pita zašto niste ranije došli.