petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Dogodine u Gračanici

Ahtisarijev poguban plan je propao i uskoro nas očekuju novi otvoreni, istinski pregovori na bazi prava i pravde protiv sile. Jer, američki zvaničnici su već rekli da će, ako pregovori ne urode plodom, priznati nezavisnost Kosova i Metohije. SAD su mentori kosovskih Albanaca i, ako ih navedu na ovu „glupost“ jednostranog priznanja, što Srbija nikada neće prihvatiti, bila bi to opasnost za ceo Balkan. Ova odluka ne samo da bi bila protiv Beograda i Srbije, nego i UN. A zar SAD nisu deo njih? Uostalom, Putin i Rusija imaju neki plan za tu situaciju. Pravda i pravo su na strani Moskve, zato su mišljenja Rusije „trojci“ jača čak i ako ste u manjini, te su dobre šanse da se pobedi na kraju. Važeća Rezolucija 1244 je rezolucija SB i ona jasno kaže da Kosmet mora biti pod upravom UN koje se obavezale da poštuju suverenitet Srbije nad njim. Opet, ako se rešenje o statusu vrati na SB i UN, tu je i pravo ruskog veta što bi za Albance bila šteta. Zato, Albanci, vreme je da prihvatite prave pregovore i da više ne nasedate na zapadne „fore“, trošite novac zbog lažnih obećanja. U srpskom narodu postoji poslovica koja glasi: „Obećanje ludom radovanje“, niste ludi, ali ste zaneseni i opijeni nezavisnošću pod nazivom „Kosovo - Republika“. Što se pre „otreznite“ od nerealnih zahteva, i znajte samo na relaciji Beograd - Priština rešavaće se vaša sudbina. Prihvatite pregovore i sve što proizilazi iz njih jer to što Albancima Srbija nudi - najviši stepen autonomije (samo ne i državu, jer već imate jednu državu - Albaniju) ne postoji nigde u svetu. Imate jača prava nego Srbi u Bosni ili što imate u Makedoniji, Grčkoj, Crnoj Gori...

Iluzija o „nadgledanoj nezavisnosti Kosmeta“, scenario viđen već osam godina - to je vreme progona Srba i drugih nealbanaca. Ono što su programirali Musolini i Hitler, to sada hoće da završi „demokratski“ Zapad. Zašto se toliko Zapadu i Americi žuri ili su opsednuti Kosmetom - što potvrđuje i poseta ministra Vuka Jeremića Vašingtonu: „Konstruktivan dijalog sa SAD, razlike jedino oko Kosova i Metohije“ - kaže naš ministar, a šta to praktično znači - nazire se. Otimaju nam Kosmet, a hoće „konstruktivni dijalog“, slično misli i ambasador Majkl Polt u izjavama prilikom odlaska iz Beograda. Sa Srbijom lepo, a otvoreno pomažu Albance, gde to može? Tobože nisu važne granice, a teže da ih prekrajaju - u stilu i Kosovo i Srbija u EU - umesto da priznaju Srbiju sa Kosova i Metohije i rešili bi probleme na Balkanu. A put do Unije ne vredi Srbiji bez Kosova i Metohije.

Ono što je za Jevreje Jerusalim, to je za Srbe Kosmet, Gračanica... Da se duh nacionalnog bića može i mora sačuvati, primer su nam Jevreji, koji su večno „svoji“ u dijaspori, milenijumima, bez svoje otadžbine. A najveći broj Srba u rasejanju biće zauvek rasejan i iščeznuće kao u: Sent Andreji, Kninskoj Krajini, Dubrovniku, Dalmaciji, zapadnoj Hercegovini, Lici, Kordunu, Baniji, Mostaru, Sarajevu, Drvaru, zapadnoj Slavoniji, Aradu, Temišvaru, Budimu, Segedinu, Pečuju, Komoranu, Vidinu... Šta se to sa nama, zapravo, zbiva?

Zašto Srbi olako napuštaju svoje teritorije i vekovna ognjišta? Odgovor na ovo suštinsko pitanje svojevremeno nam je dao Jovan Rašković: „Seobe je još teže objasniti, ali njihovo postojanje govori da Srbi nemaju visok osećaj tla. Srbima se lako odlučuje da ga napusti, iako je to često činio silom prilika“.

I na samom kraju nezarasle srpske rane - Kosovo. Početkom 20. veka Srba je na Kosovu bilo 52 odsto od ukupnog življa, dok je Šiptara, Turaka, Roma i ostalih bilo 48 odsto. Započete seobe posle Kosovske bitke ili pod Arsenijem Čarnojevićem, intenziviraju se posle Drugog svetskog rata (u Brozovo vreme) kada je sa Kosova iseljeno 400.000 Srba, a iz Albanije useljeno nekoliko stotina hiljada Albanaca. Demografske slike propadanja Srba na sopstvenoj zemlji izgledala je ovako: 1961. godine srpski živalj je činio 23,6 odsto ukupnog stanovništva, 1971. godine smanjio se na 18,3 odsto, 1981. godine na 13,2 odsto, a po proceni 1991. godine Srbi na Kosmetu je ostalo jedva osam odsto. Danas... deset odsto. Stotine onih koji su odlučili da svoj život ostave zauvek na ognjištima svojih dedova i pradedova.

Dok traju pregovori koji ne treba da budu ograničeni i dok su još snage Kfora, mora se neprestano sve činiti na povratku Srba, Roma i ostalih prognanih. Kosmetom se ne sme više trgovati. Ovo je poruka svakog našeg zabrinutog građanina Srbije i vlastima se poručuje - Kosovo i Metohija mora se sačuvati. Imamo primer Kipra, koji je već 30 godina okupiran, a Grčka, koja je članica EU, to nikad nije priznala. I dođi će dan kada će se njima vratiti. I ako bi neko jednostrano priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije, dođi će dan kada će nam se ono vratiti. Zato se Srbi moraju ponašati kao Jevreji, da nikada ne zaborave da je Kosmet njihov.
Jevrejske pouke za kraj - Srbine, znaj: „Ove godine, ovde, dogodine u Jerusalimu“. Za Srbe na Kosmetu u Gračanici - i da nam je to u navici.

Dokle će nas ponižavati

Ne idem više tom ulicom. Ne pitajte zbog čega. Ta, nekad najlepša zgrada u kojoj je bio smešten Vojnotehnički institut, leglo najvećih izuma iz vojnih nauka, pretvorena je u kuću strave i užasa. Psi lutalice šetaju oko te mermerne zgrade. Prljavština. Tek poneki nezainteresovan vojnik gleda vas belo. Pitate ga šta je sada tu. Ćuti, a i ne zna. Tako i treba da podsetimo ove koji su od kapetana postajali pukovnici kako je nekad bilo teško stići do tog časnog čina. Kao i do stana i pristojnijeg života. Bila sam inženjer elektrotehnike, a moj šef čuveni projektant pukovnik Stanisavljević, istovremeno i profesor na Mašinskom fakultetu. Stanovao je u staroj zgradi i umro na rukama svoje stare žene poreklom Čehinje, koja nije mogla da shvati kako nikoga ne interesuje njen bolesni muž. Bio je pre Drugog svetskog rata glavni inženjer u Kragujevcu u fabrici municije. Projektovao čuveni mitraljez.

Dokle će nas tako ponižavati? Kakva smo mi to bili „crvena Miloševićeva banda“? Pa ovu zemlju smo podigli na noge. Sloveniji vratili veliki deo otet od Austrije, Hrvatskoj Istru, Crnu Goru spasavali bede i gladi, kao i Kosovo i Metohiju i Makedoniju, iz uniformi prešli u radničke mantile i oruk u udarništvo. Ko je taj što misli da neće ostariti? Ima li roditelje i „ono malo duše“? Uništavaju nam iluzije, ponos, dostojanstvo radom i ljubavlju prema zemlji stečene. To je teže od dugovanja i novaca i svakodnevnih priča da će nas se otarasiti. Mi smo se već i sebe otarasili, ali naša deca će doći sebi, kao i ovi mladi penzioneri.

Znamo, obezbedili ste se za tri starosti, a mi nismo osim dve plate pred odlazak u penziju imali ništa za starost osim onih, ne komunista već komunjara čija deca sada vladaju. Oni su i akcije unovčili, a na staž od 35 i 40 godina stečen radom i subotom i nedeljom i na terenima i sa bojnim otrovima bačen je pod noge. Neće moći! Priberite se i vratite nam dugove i sve ono što nam je otišlo za uživanje pojedinaca kojih je u naše vreme bilo veoma malo. Nismo imali tako „dobre učitelje“.

Da nije strašno, bilo bi prokleto. I biće.

Protiv laži i neistine mora se boriti

U poslednjih 17 godina, protiv Srbije i Srba Zapad sprovodi besomučna propagandu sa ciljem da se Srbi ocrne kao narod i svrstaju u ološ kojeg treba u celini uništiti i izbrisati iz istorije naroda. U toj i takvoj propagandi ne biraju se sredstva ni metode, već se obilato kombinuju laži i neistine.

Nažalost, naša javnost sve to gleda mirno, kao i da se to ne odnosi na nas i ne samo to, već sa tim i takvima sarađuje, pod izgovorom „dobrih susedskih odnosa“ i „međunarodne saradnje“. Srbija kao država i njene institucije vode organizovanu i adekvatnu antipropagandu, kojom bi blagovereno i efikasno razobličavali sve laži i neistine, koje su usmerene protiv naše zemlje i njene politike, nacije, vere i kulture. Postavlja se pitanje ko smo i kakvi smo kad možemo tako ogromne laži i izmišljotine gledati, slušati i čitati. Svetska javnost uglavnom veruje u informacije koje dobija preko javnih sredstava informisanja, pa se tako i lažne vesti prihvataju kao istina, pa je jasno da se mora formirati kriva slika o Srbima i Srbiji. Poznato je da više puta ponavljana neistina, postaje istina koju ljudski um bez primedbe prihvata i na njoj zasniva ocenu o tome narodu i događajima. Srpska državnost i kultura datira stolećima i uvek je zauzimala značajno mesto u Evropi i svetu. U tom pogledu nije bitna veličina zemlje. Srpskog čoveka krasi prirodna humanost, dobroćudnost i velika hrabrost, pa smo kao takvi predstavljali elitni narod i naciju, bili smo stvaraoci i dobročinitelji. Danas nam to ruše i žele u korenu uništiti SAD, Nemačka i Vatikan, a mi - ćutimo, trpimo i mirno gledamo svoju međunarodnu katastrofu. Postavlja se pitanje zašto u takvoj intenzivnoj kampanji širenja laži i neistina ćute najodgovorniji državnici i političari, književnici i pisci (sem izuzetaka), doktori nauka i akademici. Šta to znači - jesmo li izgubili sve svoje pozitivne vrline i ponos srpskog čoveka? Da li nas je zvanična politika i politikanstvo pojedinih funkcionera zastrašilo i gurnulo u aut, da smo postali pasivni i ućutkani?

Ovih dana pročitao sam knjigu Emila Vlajkija „Demonizacija Srba - zapadni imperijalizam, njegovi zločini, sluge i laži?“. Knjiga je zasnovana na neoborivim činjenicama, pisac je uložio veliki trud i upornost da prikupi verodostojne podatke iz zvanične dokumentacije, sve je to znalački uklopio u izvrsnu knjigu, koja kroz istinu razobličava sve laži i neistine koje je plasirala u svet zapadna propaganda o Srbiji i Srbima.

Smatram da bi ovu knjigu treba da pročitaju i prostudiraju svi odrasli građani Srbije, bez obzira na nacionalnost, versku i stranačku pripadnost. Istu knjigu bi morali proučiti državni funkcioneri, čelnici stranaka, članovi nevladinih organizacija, doktori nauka i akademici. Verujem da bi svi tada imali pravu i istu ocenu o Srebrenici, Račku, „hladnjačama“, „logorima smrti i silovanja“ i „masovnim grobnicama“. Na kraju, apelujem da se bez oklevanja krene u otvorenu borbu protiv laži i neistine i u svetsku javnost da prodre istina, koja potvrđuje da Srbi nisu genocidan narod i da su osnovni krivci za rat u bivšoj Jugoslaviji SAD, EU, UN, Nemačka i Vatikan. U tu borbu treba da se uključe, pored državnih institucija, svi građani od uma i pera, novinari, istoričari, pisci, doktori nauka i akademici.