logo
- Glas javnosti (http://www.glas-javnosti.rs)

Važno je pobeći od svoje biografije

Poznati rok novinar, kritičar i publicista Peca Popović godinama je gradio svoju karijeru, ali i tuđe, brojnim tekstovima koji su izlazili u novinama i magazinima. Veliki broj tih tekstova sabran je u njegovoj knjizi „Rokopisi“, koju su već okarakterisali kao enciklopediju pop kulture. Čovek koji je poznavao Džimija Hendriksa, družio se sa Erikom Kleptonom i imao slučajan susret sa Avom Gardner, ali i sa mnogim drugim koji su obeležili i domaću i svetsku šou-biz scenu, za analitičare popularne muzike na jugoslovenskim prostorima je ostavio neizbrisiv pečat, ne samo kao svedok, već i kao akter, jer je bezmalo 40 godina svojim radom učestvovao u stvaranju i oblikovanju rok scene u SFRJ.
- Ako ste navikli da kasnite, potrudite se da dođete na vreme, ako ste navikli da sve radite ofrlje, potrudite da steknete neke vrline u životu. Život je biološki pokušaj da budete malo bolji nego što biste mogli da budete. Ali zamislite kada bi mi, recimo, to što sam rođen tog dana u toliko sati i toliko minuta i što mi je to, na primer, podznak, bio alibi za bilo šta. Verujem da su najbolji ljudi koji su pobegli od svoje biografije. Kada se rodimo, onda nam obično predvide da ćemo biti balerina ili fudbaler, a ljudi na kraju završe baveći se onim što najbolje prepoznaju u sebi, a sa druge strane, najtužniji su ljudi koji sebe sile da rade nešto da bi u slobodno vreme bili nešto drugo. Tužne biografije su: ponižava vas šef, ponižava vas sistem, da biste otišli u slobodno vreme u svoj podrum, pa pravili makete. Ja sam imao sreće da sam ceo život radio samo ono što sam voleo i što sam želeo. Nijedan dan u životu nisam radio ono što nisam voleo, uvek sam na posao išao srećan i uvek sam dolazio prvi. I zato smatram da nema para koje mogu da plate naše zadovoljstvo da radimo ono što volimo i nema para koje mogu dovoljno da vas potkupe da uživate da radite ono što ne volite. Najsrećniji sam što nikome nisam zavideo što radi neki posao.
Kako je izgledalo biti rok novinar pre 40 godina?
- To su nekad bili poslovi koji nisu imali ime. Pisati o roku 1967. je zanimanje koje nije imalo ime. Nedavno preminuli Nikola Karaklajić je bio prvi disk-džokej u bivšoj Jugoslaviji i to je bilo nešto novo. On je doneo civilizacijski nešto novo, prosvetiteljsko i mi koji smo bili njegovi učenici i u njegovoj blizini, izvirali iz njegovog kaputa, imali smo poslove koji nisu imali imena. Šta mislite kako je bilo objasniti tati i mami da ćete živeti od one buke koju ste voleli da puštate na radiju. Ali od 1961. kada je Beograd postao glavni grad nesvrstanih, posle te konferencije i kada se geopolitička situacija promenila, Nikola Karaklajić je krenuo sa radio-emisijama, Mika Antić je osnovao u Novom Sadu Ritam, prvi muzički časopis. Osvajale su se slobode koje ovde nisu bile poznate.
Još 1978. u NIN-u ste napisali da svaka majka priželjkuje da joj Zdravko Čolić bude zet i one su vas citirale jedno 20 godina?
- Moja dužnost bila je da prepoznam ono što smo svi videli, a niko ne ume da to stavi u kulturni kontekst. Kada su se pojavili momci iz „Ju grupe“ koji su svirali te nepravilne makedonske i kosovske ritmove, niko nije razumeo da je to početak etno-muzike. A je sam znao da je to to. Pravili smo BUM festivale po celoj Jugoslaviji na koje smo dovodili nove rok grupe i koji su se razlikovali od festivala zabavne muzike. Oni su propali i propadaju zato što se nameštaju. Mi smo radili festivale koji nisu bili takvi, predstavljali smo najbolje u državi i pokazivali ljudima kako zvuči budućnost. Tako smo ‘74. doveli „Bijelo dugme“, ‘75. „Smak“, ‘77. „Pekinšku patku“, „Leb i sol“. Doveli smo razne bendove pred, recimo, 50.000 ljudi. Onda je to bio uspeh, nismo imali toliko medija, televizija, ali smo imali ideju. Kad imate ideju, to je kao voda, ona mora negde da izađe. Mi smo znali da radimo nešto važno. Nazivali su to i potkulturom i subkulturom, ali smo mi znali da je to za nas mejnstrim. I sad posle 40 godina mogu da kažem da pripadam glavnom toku kulture jer moje vrednosti koje su izašle iz tog toka su one koje su ostale. Svi režiseri, pisci, sva referentna imena na neki način izašla su iz te muzike. Od Davida Albaharija, do Vlade Bajca, Velikića, do Marka Vidojkovića, koji je izašao kroz pank.
Pratili ste iz prve ruke karijere naših najvećih zvezda. Šta je tajna njihovog uspeha?
- Svi oni koji su uspeli nisu to postigli slučajno. Ti koji su uspeli u bilo kom segmentu, Kusta, Šijan, oni o kojima sam pisao, imali su ozbiljnu količinu talenta. A muka netalentovanih odvratna je, jer oni strašnu energiju ulažu, i angažuju razne pi-ar agencije da bi nešto napravili od sebe. Video sam kako najveći to lako rade, ne mistifikuju svoj talenat.[ antrfile ] Samo netalentovani i prolaznici od svega prave doktorat. Strategiju kako da se obrate javnosti, odakle da ih slikate, strategiju da autorizuju 55 puta svaku reč. Najbolji to rade zato što im je to dužnost. „Imaju zadatak“ da ono što imaju kažu, naslikaju, odsviraju, snime, podele sa drugima. To je njihova potreba. To je prokletstvo pravih umetnika, što moraju da rade u korist svog dara.
Kako je to pomoći tolikim zvezdama da naprave svoje karijere?
- Nisam im ja pomagao. Moja sreća je da sam bio blizu. Nije mi Bog dao talenat ni da sviram ni da pevam već da budem tu. Kad vidite da neko ima veliku molbu, nepristojno je da stavite ruke u džep. Elementarna pristojnost kaže da to treba malo da se pogura, pripomogne, a ne da smetate. Te sedamdesete, kada se najviše stvari događalo, bile su godine velikog dijaloga sa zvaničnom kulturom i iz ovog ugla vidim da sam zastupao stvari koje su imale smisla.


Pročitajte više na:
http://www.glas-javnosti.rs/clanak/nedelja/glas-javnosti-28-12-2008/vazno-je-pobeci-od-svoje-biografije