logo
- Glas javnosti (http://www.glas-javnosti.rs)

Motiv su mi nove stvari

Za glumca Svetozara Cvetkovića s pravom se može reći da je umetnik, a zaposleni u pozorištu Atelje 212, u koje je došao još u vreme Mire Trailović i ostao mu veran, reći će da se ne zna da li je bolji glumac ili upravnik. Poznavanje lepote različitosti jezika u bivšoj Jugoslaviji Cvetkoviću je omogućilo da igra i na slovenačkom i makedonskom jeziku, ali i na ruskom, nemačkom, engleskom, francuskom, italijanskom i da uz to s lakoćom pozajmi svoje glumačko ime i talenat u bezmalo 70 što filmskih što televizijskih naslova.

Čovek za koga važi pravilo da radi ono što voli i da to čini najbolje sarađivao je sa vrsnim rediteljima, osvajao nagrade na mnogim festivalima uverljivo dokazujući da nije pogrešio kada je umesto lekarskog, kao otac, odabrao glumački poziv. Ležerno nosi odmerenost koja deluje kao urođena crta ličnosti, a ovih dana u svoj CV upisao je to da je veoma uspešan menadžer, budući da je film „Turneja“ reditelja Gorana Markovića, čiji je jedan od producenata, postao domaći kandidat za Oskara.

- Ta činjenica otvara nova vrata koja znače jedan veliki posao koji traže naša promocija i prezentacija tamo. Za to nema mnogo vremena, a to znači i mogo rada i sredstava u narednih nekoliko meseci, koliko će trajati ta kampanja.

Šta je to što jednog uspešnog glumca u Srbiji natera da se bavi i filmskom produkcijom?[ antrfile ]

- Postoje dva razloga što sam krenuo u nešto što se zove produkcija, toliko naslova u kojima sam učestvovao ustanovili su moj poseban odnos prema filmu, a sa druge strane, tu je želja da radim nešto što je moje, a ne nešto što mi neko drugi nudi. U tom smislu su dva filma koja sam radio sa Mišom Radivojevićem bila dobro iskustvo, a u želji da radimo sledeće projekte, shvatili smo da nemamo dovoljnu podršku nekih drugih producenata ili države, koja bi trebalo da stane iza toga. Tako smo se odlučili da ja, pošto sam verziraniji u menadžerskom poslu, krenem u tu avanturu produkcije filma. Iz toga su nastali „Buđenje iz mrtvih“ i „Odbačen“. I tačno je da ranije nisam bio toliko eksponiran kao producent zato što su ta prva dva filma imala jak autorski pečat. Produkcijski posao oko „Turneje“ bio je mnogo veći i zahtevao je mnogo više ljudi i Tihomir Stanić i ja smo radili produkciju. Zajednički smo uspeli da napravimo konstrukciju i uvučemo još više ljudi, te obezbedimo podršku Saveta Evrope i sve neophodne elemente za snimanje i realizaciju filma. Pre svega, iz želje da Goranu Markoviću, jednom velikom autoru, obezbedimo uslove da realizuje jedan takav film. Uz to, Tihomir je igrao i glavnu ulogu, a ja jednu manju. Mislim da smo napravili nešto što će sasvim sigurno ostaviti dubokog traga u domaćoj kinematografiji. Zadovoljstvo mi je da sva tri film iza kojih sam stao kao producent imaju već sada svoje mesto među domaćim filmovima. Drugi razlog je praktičan jer mi pomenuti posao producenta nije nepoznat teren. Za poslednjih 12 godina kao upravnik pozorišta bavim se produkcijom, a produkcija je produkcija, bilo filmska, bilo pozorišna. Motiv su mi, dakle, nove stvari.

Dakle, posao producenta i upravnika jednog pozorišta je sličan?

- Posao upravnika jednog pozorišta definisao sam kao jedinstvo suprotnosti. Biti na čelu institucije je jedna vrsta ropstva pravilima bez kojih ona na može da funkcioniše. To znači kretanje u okviru određenih granica koje nameću ta pravila, a umetnost traži odsustvo svih granica. Sa ovim Goranovim filmom postoji dodatni motiv: napraviti nešto što će zbilja ostaviti traga u vremenu u kome živimo. Pozorište je umetnost trenutka i nasuprot toj lepoti zaborava koje nosi pozorište kao pandan stoji lepota trajanja koje može da ostvari film ako se nešto kvalitetno napravi.

Ne može se reći ni da ste kao glumac ostali nezapaženi. Šta od svojih uloga vi najviše vrednujete?

- Imam nekoliko filmova koje sam snimio i koje ovde niko ne može da vidi jer pripadaju kinematografijama drugih država. Među njima su filmovi Stoleta Popova, koje sam snimao u Makedoniji, „Tetoviranje“ i „Srećna nova ‘49“. Što se tiče naših filmova, volim filmove Žike Pavlovića i one koje sam radio i Mišom Radivojevićem, ali i „Vreme čuda“, zbog kojih bi čovek mogao da kaže: imalo je smisla što sam se nečim bavio. Imam želju da sa Stoletom Popovim napravim film koji on već 25 godina pokušava da snimi, a motiv je i da to zajednički realizujemo, ali i jedan autobiografski film koji Miša Radivojević želi da snimi.

Ipak, kritičari su ocenili da ste u domaćoj kinematografiji uspostavili standarde tumačenja otuđenog čoveka?

- To je proizvod samo toga što posmatram svet oko sebe i posmatram svoje prijatelje, mada bih teško mogao da dešifrujem svoje uloge do te mere da bih moga da to merim na taj način, verovatno da je jedan broj tih uloga ostavio utisak i da su ljudi imali dovoljno razloga da vas upamte ne samo dok vas gledaju, nego i posle toga.


Pročitajte više na:
http://www.glas-javnosti.rs/clanak/nedelja/glas-javnosti-21-09-2008/motiv-su-mi-nove-stvari