logo
- Glas javnosti (http://www.glas-javnosti.rs)

Moj brat Nedeljko

- Stanovala sam u Zmaj Jovinoj 9 kad su Nemci ušli u Beograd 1941. godine. Kod mene je bio fotoaparat, pozajmljen od drugarice, i ja sam pošla da ga vratim. Bio je onaj veliki, starinski. Ostala su mi bila još dva neispucana snimka i rešim da ih potrošim slikajući ruševine hotela „Srpski kralj“, koji je bio na uglu Uzun Mirkove i Pariske ulice, gde je sada restoran „Park“. Kako je bomba ukoso pogodila hotel, na ogoljenim zidovima videla se tek poneka slika. Bilo je oko tri sata popodne, nigde nikog na ulici. Odjednom, čujem iza leđa bat čizama. Vojničkih. Prilazi mi nemački vojnik i više potvrđuje nego što me pita jesam li ja slikala. Hteo je da mi uzme fotoaparat. Ja ga zamolim da to ne čini, jer nije moj. Na kraju je napravio kompromis, samo me je primorao da ga otvorim i pustim da u njega uđe svetlost. Tada nisam znala da su pored svake od ruševina Nemci postavljali dežurnog koji je čuvao ostatke. Rekao mi je: „Sreća vaša što sam ja Bečlija, pa sam popustljiv, inače da je bio neki esesovac... teško vama...“. Završila bih na Banjici, u logoru, sigurno. Ali, da je čuo da sam Čabrinovićeva, ne bih se tek tako izvukla - priča baka Dušanka od milošte zvana Cica, devojačko Čabrinović, sestra po ocu jednog od atentatora na austrijskog nadvojvodu Franca Ferdinanda, Nedeljka Čabrinovića.

Baka Dušanka nije ni bila rođena kada je njen brat Nedeljko preminuo od tuberkuloze u zatvoru u Terezinu u Češkoj. Imao je tada 20 godina. Pošto je uhapšen sa 18, nisu mogli da ga osude na smrt, već na robiju, koja mu je i došla glave. Kako kaže, Nedeljko je, iz prvog braka njegovog oca, imao još četvoro braće i sestara. On je bio najstariji. Majka mu je, posle njegovog hapšenja, takođe završila u zatvoru u Sarajevu, gde je i umrla. Oca su internirali u Bosansku krajinu. Ubrzo se oženio udovicom, a iz tog braka rođeni su ćerka Dušanka i sin, koji je umro dok je bio mali. I otac je, 1930. godine, od posledica mučenja umro u zatvoru u Sarajevu, pa ih je majka iste godine preselila u Beograd.[ antrfile ]

- Niko i ne zna da postojim. Do sada sam ćutala. Ali neću više, nije me strah - priča osamdesetosmogodišnja starica. - Da nas majka nije dovela u Beograd, ustaše bi nas... Znate šta bi uradili? Sestre od tetke kad su našli, jedna je imala plikove od gašenja cigara po telu, drugoj su dole nabili cepanicu... - priseća se baka Dušanka svih strahota koje su se desile njenoj porodici. Preživela je tri bombardovanja, a hteli su, priča, da je streljaju i partizani i Nemci.

- Odveli su na streljanje jednog mladića iz moje zgrade jer je navodno bio kurir Draže Mihailovića. Jedva 18 godina je imao. Pitam te agente koji su došli po njega kako su za samo pet minuta utvrdili da je to istina. Malo je falilo pa i mene da odvedu, ali kad su videli malo dete u mom naručju, valjda ni njima nije bilo svejedno - kazuje baka Dušanka.

Prema njenim rečima, 1962. godine u „Intereksportu“, čije je sedište bilo na Trgu Republike, dobila je otkaz jer je pisala ćirilicom. Ali su je kasnije vratili u drugo odeljenje. Nije, kaže, bilo zanemarljivo to što je sestra atentatora.

- Primirim se malo, i onda opet promovišem ćirilicu. Večito sam bila bundžija i ratoborna. Zato sam završila sa malom penzijom. Dobijala sam pomoć kao Nedeljkova sestra, od stare Jugoslavije, kad je bio Karađorđević, jer je kralj Aleksandar bio simpatizer atentatora. Ipak je to bio nacionalni pokret da se oslobode Srbi - priča, dok osmeh titra na usnama.

Baka Dušanka kaže da zna da jedna ulica na Banovom brdu nosi ime brata koga nikada nije upoznala. Ali niko se nije ni setio da s njom kontaktira i možda je pozove na postavljanje ploče.

- Pisala sam Narodnoj kancelariji predsednika Republike i tražila novčanu pomoć od 10.000 dinara mesečno, jer živim sama, a plaćam lekove. Posle toga dolaze mi na vrata iz Kancelarije, doneli mi kilogram brašna, šećera i tako. Ma to neka daju Tadiću ili Dinkiću, meni ne treba! To me uvredilo, znate kako! Sram ih bilo!

Prema baka Dušankinim rečima, Vladimira Dedijera, koji je mnogo pisao o vidovdanskom atentatu 1914. godine na Franca Ferdinanda, prestolonaslednika Austrougarske, upoznala je sasvim slučajno.

- Srela sam ga u bakalnici. Učinilo mi se prvo da je reč o Miladinu Šakiću, mužu pevačice Olivere Katarine. On je mene prepoznao, rekao mi da zna ko sam. Čak mi je ponudio pomoć, ali sam se zahvalila - objašnjava baka Dušanka i priča kako je prema njenim saznanjima tekao atentat.

- Trifko Grabež je bio prvi na koga je trebalo da naiđe kolona sa prestolonaslednikom. Međutim nije, pa je posle njega čekao moj brat. Kad je bombu aktivirao i bacio, to je Franc Ferdinand uočio, rukom je odbacio bombu pod auto svog ađutanta, koji je bio sledeći u koloni i tu je eksplodirala. Nastao je opšti metež. Nedeljko je imao cijankalij, popio ga, u pokušaju da pobegne skočio je u Miljacku. Dok su se šuckori, tako su se tada zvali turski policajci, spuštali stepenicama, on ih je iz vode izazivao: „Ajde, dođite!“, vikao im je, ubeđen da će od dejstva tablete umreti. Bolje bi bilo da je odmah umro! Navodno je tada prestolonaslednik rekao: „Umesto cvećem, vi mene dočekujete bombama!“. Pošto je hteo da promeni dogovorenu trasu i obiđe one koji su završili u bolnici, ranjeni delovima bombe, odjednom se ukazala prilika i Gavrilu Principu, koji je jednim metkom ubio njega, a drugim, što je bilo neplanirano, njegovu ženu Sofiju - priča baka Dušanka. - Nedeljko nije bio neki đak, nije hteo da uči, išao je u tipografsku školu. Sestra koja se rodila odmah posle njega je, recimo, bila lekar. Sve je pomrlo! Strašno...


Pročitajte više na:
http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-18-04-2008/moj-brat-nedeljko