logo
- Glas javnosti (http://www.glas-javnosti.rs)

Živa i nezaceljena rana

Navršile su se četiri godine od pogroma koje su nad Srbima, njihovom imovinom i svetinjama 17. marta 2004. godine počinili Šiptari na Kosovu i Metohiji.

U dobro organizovanom, sihronizovanom i nezapamćenom talasu nasilja nastradalo je 19 osoba (od toga osam Srba), a povređene su 954 osobe. Iz svojih kuća, koje su odmah opljačkane i spaljene, proterano je oko 4.012 Srba i Roma, sedam srpskih sela potpuno je uništeno. Zapaljena je 561 srpska kuća. Za samo dva dana neviđenog vandalizma u kome je učestvovalo više od 50.000 kosmetskih Šiptara, uništeno je, spaljeno ili demolirano 35 manastira i crkava, među kojima su drevni manastiri Devič, Bogorodica LJeviška, Sveti Arhangeli i većina prizrenskih svetinja.

Srbi živi spaljeni

Nemiri su počeli 17. marta pošto su predstavnici Unmik policije prethodnog dana pronašli tela dva deteta, od trojice utopljenih dečaka šiptarske nacionalnosti u Ibru kod sela Čabra, na severu Kosova i Metohije. Šiptari su olako i bezrazložno za njihovu smrt okrivili Srbe iz susednih sela koji su, navodno, psima naterali decu u nabujalu reku.

Uprkos tvrdnjama pripadnika UN policije da prvi nalazi istrage nisu pokazali krivicu Srba za utapanje trojice dečaka, Šiptari, okupljeni u južnom delu Kosovske Mitrovice, organizovali su protest, krenuvši preko mosta na Ibru u severni deo grada, većinom nastanjen Srbima. Na mostu su se sukobili sa francuskim vojnicima Kfora i protesti su prerasli u pravo divljanje.[ antrfile ]

Od hitaca ispaljenih u južnom dela Mitrovice, kod mosta u severnom delu grada ubijen je Borivoje Spasojević (53). Metkom iz snajperske puške, na terasi svog stana u severnoj Mitrovici, ubrzo je ubijena i Jana Tučev (36). Nasilje se iz Kosovske Mitrovice prelilo, južno, u druge delove Kosmeta - Čaglavicu, Lipljan, Kosovo Polje, Peć...

Kasno popodne divljanje se prenelo i na Prizren, gde su mase Šiptara koje su pristigle autobusima i lokalno stanovništvo krenuli u uništavanje svega srpskog - kuća, imovine, crkava, spomenika kulture...

U zapaljenoj zgradi Bogoslovije izgoreo je Dragan Nedeljković (55) iz Prizrena, a ista sudbina zadesila je i Zlatibora Trajkovića (53) iz Kosova Polja, koji je spaljen ispred bolnice u tom mestu. Otac i sin - Dobrivoje (50) i Borko (22) Stolić, iz sela Drajkovci kod Štrpca, ubijeni su na kućnom pragu. Nenad Vesić (54) iz Lipljana nastradao je od bombe, a Slobodan Perić (52) ubijen je u Gnjilanu.

U nasilju kod Peći zapaljeno je povratničko selo Belo Polje, odakle su Srbi povratnici u poslednjem trenutku evakuisani iz zapaljenog parohijskog doma. Na manastir Visoki Dečani ispaljeno je sedam minobacačkih granata koje, na sreću, nisu pogodile ovo drevno pravoslavno svetilište. Na udaru ekstremnih Šiptara našla su se i mnoga srpska groblja na Kosovu i Metohiji.

U prvom danu nemira na Kosovu i Metohiji, portparol Unmik policije Derek Čepel ocenio je „da je nasilje očigledno bilo unapred planirano“.

Organizatori nisu imenovani

Pogrom je nastavljen i 18. marta, mada nešto manjeg intenziteta u odnosu na prethodni dan.

Napadi većih grupa Šiptara na kosovske Srbe zabeleženi su i u Obiliću, Sredačkoj i Sirinićkoj župi, a velike demonstracije organizovane su u Prištini i Peći, zbog stradanja 11 Šiptara koji su poginuli prethodnog dana u sukobima sa snagama reda. Sve važne saobraćajnice na Kosmetu bile su zatvorene. Na prištinskom aerodromu privremeno su bile otkazane sve linije avio-kompanija zbog bezbednosnih razloga, a administrativni prelazi prema centralnoj Srbiji i Crnoj Gori bili su privremeno zatvoreni.

- Pre četiri godine srpski narod na Kosovu i Metohiji doživeo je veliko stradanje. Za samo dva dana učinjeno je toliko zla, Srbi su doživeli nečuveni i neviđeni pogrom. Za ove četiri godine ništa se nije promenilo - prognani su i dalje u progonstvu, oni u enklavama i dalje su u getima. Jednostavno, Srbi su i dalje bez ikakvih prava, a međunarodna zajednica, umesto da sankcioniše zločince, debelo ih je nagradila, omogućivši im da 17. februara jednostrano proglase nekakvu nezavisnost Kosova i Metohije. Međutim, to je jedan bezakoni čin i novo nasilje koji su urađeni bez pristanka srpskog naroda i Srbije. Mi i dalje živimo u Srbiji i nadam se da će to tako i ostati - izjavio je za Glas javnosti vladika Raško-prizrenski i Kosovsko-metohijski Artemije.

Od 50.000 osumnjičenih za izazivanje nemira, osuđene su samo 134 osobe (!). Ubrzo posle martovskog pogroma pojedini međunarodni predstavnici objasnili su da je reč o navodnom „spontanom izlivu nasilja zbog nerešenog statusa“ Kosova i Metohije što je dovelo do promene dotadašnje politike „standardi pre statusa“ u politiku „status sada, standardi nikada“. Ovakva vrsta objašnjenja pokazala je da su martovski neredi bili pre svega brižljivo smišljen plan, podržan od više zapadnih država, koji je trebalo da ubrza proces rešavanja pitanja Kosova i Metohije u pravcu potpunog otcepljenja od Srbije.

Glavni organizatori nikada nisu imenovani, iako su brojni međunarodni izvori pokazali da je nivo organizacije bio takav da se jasno vidi da je postojao plan za organizovano nasilje koji je samo trebalo da u odgovarajućem trenutku bude aktiviran. U danima nasilja, sve međunarodne i kosmetske institucije su potpuno zakazale, pokazavši potpunu nespremnost da adekvatno odreaguju na nastalu situaciju. Da paradoks bude veći, ovo stradanje dogodilo se u prisustvu gotovo 20.000 pripadnika NATO snaga i misije UN na Kosovu i Metohiji, koji su bili svedoci, često samo nemi posmatrači, onoga što se dešava, bez volje i želje da zaštite ugrožene. Niko od međunarodnih i kosovskih zvaničnika nije (naravno) podneo ostavku, a pojedini komandanti Kfora, i to u onim oblastima gde je uništeno sve srpsko, dobili su čak i ordene zahvalnosti!

Za Srbe na Kosovu i Metohiji martovski pogrom 2004. godine ostaće zauvek živa i nezaceljena rana.


Pročitajte više na:
http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-17-03-2008/ziva-i-nezaceljena-rana