logo
- Glas javnosti (http://www.glas-javnosti.rs)

Sve više sam „Ogijev tata“

Rade Radivojević je kompozitor u čijem se opusu, sticajem okolnosti, našla pesma sa najnežnijim tekstom ikad napisana na srpskom jeziku. Bile su to reči: „Ne idi od mene, zlato moje, zlaćano, milo moje, mileno“ i posle toga Radivojeviću više niko nije verovao da može da izađe iz tog klišea, ali to ovom kompozitoru nije bio problem. Tako je, osim što je zaslužan za repertoar mnogih pevača poput Maje Odžaklijevske ili Ekstra Nene, uspešno napravio pesme koje su LJubiši Stojanoviču Luisu omogućile da izrazi svoj južnjački temperament. Najmlađa generacija muzičkih fanova voli da ga opiše kao Ogijevog tatu. Bilo kako bilo, tek u slučaju Radivojevića ona narodna da „iver ne pada daleko od klada“ je i više nego istinita, budući da je Radetov sin Ognjan četvrta generacija u ovoj familiji koja se bavi muzikom. Ovih dana pred njim je zadatak da na dostojan način obeleži 40 godina profesionalnog bavljenja muzikom.

- Za početak izaći će dupli ili trodupli album i on će biti povod za koncert. Biće to verovatno u Centru „Sava“ sa tridesetak izvođača, velikim Revijskim orkestrom, sa manjim ansamblom sa trubačima iz Vranja, tamburašima iz Novog Sada i Horom RTS. Neće to biti presek ili hronološki izbor već potpuri najpopularnijih, najslušanijih i onih kompozicija kojima sam ja najzadovoljniji.

Radetovi prvi trajni snimci za Radio Beograd datiraju iz ‘68. godine, ali se ceo život bavio muzikom.[ antrfile ]

- Oduvek sam zapravo komponovao i kao mali išao u muzičke škole gde sam više voleo da sedim i „izmišljam“ nešto, nego da vežbam program koji mi je zadat. Tako da je moja ideja da se bavim komponovanjem bila prisutna od malena. Naravno da sam zamišljao da ću biti kompozitor klasične muzike, tek kasnije, kada me je šezdesetih udario talas „bitlsomanije“, okrenuo sam se pop muzici.

Deda Josif se takođe bavio muzikom. Bio je zanatlija, ali je imao dva orkestra 0 trubački, takozvanu „pleh bandu“, i tamburaški.

- Cela moja porodica je oduvek bila muzikalna. Još od dede u kući je muzika uvek bila van svake kategorije. Otac Srboljub je bio profesor muzike i bio sam okružen instrumentima od najranijeg detinjstva. Sa pet godina sam počeo da sviram violinu. Živeli smo svuda po Srbiji jer je otac kao prosvetni radnik često menjao mesta službovanja, te sam učio muziku u više muzičkih škola. Moje odrastanje je vezano za Niš, tu sam završio srednju muzički školu, osnovao prvo bend koji je imao jugoslovenske razmere. Bili je to grupa „Daltoni“. Odatle je i moje opredeljenje da se bavim zabavnom i pop muzikom. Sa sedam godina sam nastupao na raznim priredbama, tako da se pitanje nikada nije postavljalo, tata je pripremao horove, a ja sam nekako uvek imao tačku.

Zato Rade i podražava teoriju da nije loše što su deca lekara lekari, a deca advokata još bolji u tom poslu.

- Čak i moja mlađa sestra Ružica završila je Muzičku akademiju i profesor je u „Biničkom“, a njen sin je prva godina srednje muzičke „Kosta Manojlović“ u Zemunu, svira violinu i veoma je talentovan. Eto tako, naša porodica nastavlja da se bavi muzikom i dalje.

Sin Ognjan Radivojević je svetsku slavu stekao kao vođa Bregovićevog orkestra.

- Bio sam na turneji u Rusiji kada su mi supruga Mirjana i sestra javile da su upisale Ogija u muzičku školu. Imao je pet godina i bio je talentovan, ali mu je sve izgledalo dosadno. Naravno, to je iziskivalo određenu požrtvovanost moje žene koja je narednih šest godina redovno vodila Ognjana na časove i vraćala ga kući. Tako je on sa 17 godina upisao Akademiju. Kasnije je sa neverovatnom lakoćom dostizao u muzici ono što je hteo i menjao interesovanja, bio je pijanista u Džez orkestru, studirao kompoziciju, bio je dirigent, vodio Bregovićev bend. Iznenađivao me je svaki put. Tako i kada je počeo da peva. Supruga i ja prvi put smo ga čuli u nekom klubu u Zemunu, pevao je Rej Čarlsa i Stivija Vondera. I bilo je super, samo ja to nisam očekivao. Sada smo kao kolege - on meni kada mu zatražim aranžman, a ja njemu kada zatraži pesmu. Kada snima, zove me da budem sa druge strane stakla dok peva. Ponosan sam na njega.

Sa kompozicijom „LJubim te pesmama“, koju je pevala Ekstra Nena, bio je poslednji predstavnik bivše Jugoslavije na Evroviziji u švedskom gradu Malmeu 1992. godine.

- Zvučaću kao zagriženi staromodni kompozitor koji sada sve što je aktuelno izvrgavam kritici, ali činjenica je da od momenta kada je Evrovizija prihvatila da se peva na matricu i odustala od žive svirke prestala da bude to što treba. I San Remo pokazuje da sam možda u pravu, oni sve rade uživo pa su opet moderni i u trendu. Evrovizija je sada veći akcenat počela da stavlja na vizuelni efekat. A sa širenjem na istok i povećavanjem broja takmičara pevanje je bacila u drugi plan, a ovaj sadašnji sistem glasanja omogućava zemljama SSSR i bivše Jugoslavije da se nametnu. Evrovizija kao produžena ruka nekih političke klanova i dominacija je postala zgodno oruđe za pridobijanje malih zemalja koje su nacionalno neiživljene.

Posle Malmea, našoj zemlji je uveden embargo, a država koja je prestala da postoji izgubila je i pravo da se takmiči u pomenutoj muzičkoj ligi.

- Mi smo se poslednjim avionom vratili u Beograd, fudbalska reprezentacija koja je trebala da ode na Evropsko prvenstvo nije otišla jer su počele sankcije. Dakle, bila je to poslednja manifestacija na kojoj je naše zemlja imala učešće u Evropi. Bili smo prvi na kladionicama, prvi na glasanjima slušalaca, ali na konferencijama za štampu, pošto je rat u Hrvatskoj trajao, najmanje je bilo pitanja koje su se odnosila na muziku. Sećam se da su me pitali imam li koga na ratištu. Sećam se da smo čak imali neku pratnju jer nam je pristigla nekakva pretnja od hrvatske emigracije, ali mi smo se ipak trudili da pristojno predstavimo svoju zemlju.


Pročitajte više na:
http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-09-03-2008/sve-vise-sam-ogijev-tata