logo
- Glas javnosti (http://www.glas-javnosti.rs)

Ustale Srbija i Srpska

„Priznajte Republiku Srpsku Krajinu“ pred „čelom“ Skupštine najveći je transparent.

„Gracias Espana“, „Smrt fašizmu, sloboda narodu!“, „Ne damo Kosovo“, „Kosovo je srce Srbije“—gleda Srbija, a gleda i svet, šta Srbi pišu i poručuju.

A tamo, s leva, od Glavne pošte taba kolona. Vijore se trobojke.

- Ubi, zakolji da Šiptar ne postoji - ori se Takovska.

- Ceo dan smo ovde. Idemo u rat - veli jedan dvadesetpetogodišnjak, dok ispija „jelen“ pivo.

- I recite tamo, pitajte ljude, ‘oće li da idemo u rat. Ajmo - povika drug.

„ Za naaaaaše, naaaaše, naaaaaaaaaše Kosovo i Metohiju!!!!!“, zaori se sa bine.

- Naaaaaaaaaaaaaaaše!!!!! Uraaaaaaaaaaaa!!!! - dočeka masa.

- „Bože pravde, ti što spase.... „, jezivo odjeknu Beogradom srpska himna.

Tu je i Lekić Milorad, još ‘99. pobeg’o od Šiptara iz Prizrena. Malo priča, malo himnu peva.

- Sve, što je tamo ostalo... Sve je upropašćeno. Nisam siguran da ćemo povratiti naše Kosovo - snuždi se čika Milorad.

- Nema nade. Nada postoji uvek, ali - uzdahnu.

Na sve strane pivo, pivo, pivo i samo pivo. „vajfert“, „nikšićko“, „jelen“, „lav“... Nema onih „fašističkih“.

Pored, „Bože spasi, Bože brani srpske zemlje, srpski rod...“, drži tri prsta na srcu najgrlatiji mladić.

Zapališe se baklje međ’ Srbima.

- Srbija, Srbija.... - viču sa skela obližnjeg zdanja momci.

Eto i ogromne trobojke razvučene preko Trga Nikole Pašića. Stigli i gimnazijalci iz Novog Pazara.

- Ima svetu da pokažemo da je Kosovo bilo, jeste i ostaće naše. I da pokažemo Šiptarima da Sandžak nikad neće dobiti, jer smo mi Srbija!!! - viču u jedan glas Milena, Lala i Đorđe.

- U mamu im šiptarsku - ote se Đorđu.

- Ko ne skače, taj je Šiptar!!! Ko ne skače, taj je Šiptar - zatalasa se masa, zatrese se Trg.

- Čije je Kosovoooo!!!, povika premijer Koštunica sa bine.

- Naše!!! Srpsko!!!, ču se do Londona, Rima, Pariza, Vašingtona...[ antrfile ]

- Ima li koga da nije sa Kosova!!! Ima li!!! - još jače će premijer.

- Nemaaaaaaaaaaaaaaa - zatrese se Beograd.

- A ima li ko ko kaže da nije njegovo Kosovo - opet će Koštunica.

- Nemaaaaaaaaaaaaaaa - ode u svet.

- Doš‘o sam ovde da krenemo! Ili će da rešavamo da priznamo Kosovo ili da pođemo u rat, trećeg nema!!!, povika Miljan Bulatović, apsolvent Rudarsko-geološkog fakulteta iz zlatiborskog sela Sirogojno.

- Ma, bre doš‘o da pije. Ne laži, došo si da ločeš - oda ga drug.

- Ima na tri mora da izađemo - treći će iz grupe.

- I ono od 1912. ima da povratimo - dodade jedan iz grupice „naoružane“ pivom, ali i ponekim sokom.

A gore, na onim skelama, pocepa platnenu reno „lagunu“ jedan Srbenda. Proviriše tri prsta.

- Srbija, Srbija!!!, zaori se otud. Planuše opet baklje.

Tu je i gospođa Radmila Bermanac iz Beograda, koja „mora da bude uz svoj narod“.

- Očekujem da će, ipak, pravda pobediti. I da će i te velike sile stići - kaže gospođa.

- Kad-tad vratićemo Kosovo. Kad-tad ja ću se vratiti kući. Jer Kosovo je naše - priča „obučen“ u srpsku trobojku Bojan Stanisavljević, kome je pravi dom Prizren, a „privremeno“ je u Beogradu, skoro desetak godina.

A malo dalje, još jedan transparent: „Alban no pasaran“ piše iznad mrtvačke lobanje.

- Dok smo na ulicama, ništa nije izgubljeno - reče i Marija iz Lipljana, koja je, takođe, „privremeno“ u prestonici Srbije.

- Rat! Rat! Rat! - zaori se iz grla učenika srednje Ekonomske škole.

- Nikad nećemo dati Kosovo. Samo neka nam kažu da krenemo i krećemo! - doda.

- Naša generacija će ga vratiti. Samo slogom i jedinstvom - povika deda Milovan Novaković iz Valjeva i nakrivi još malo šajkaču.

Veli doš‘o je zbog šiptarskog separatizma. I neće nikad odustati.

- Vratićemo Kosovo! Vratićemo!!! - uzviknuše srednjoškolci iz Bora.

- Kosovo je naše. Naše!!!! Naše!!!!

Onda, pred put ka Hramu Svetog Save: „Vostani Serbie“, odzvanjalo je u neuobičajenom miru centra grada. Stotine hiljada Srba, mirno krenuše ulicama prestonice...
- Morem plovi jedna mala barka.... - zapevaše navijači niz Beogradsku ulicu.

„Vidovdan“ odjeknu iz jednog stana. Jeza. Zasta kolona. Hiljade ruku sa po tri prsta podigoše se uvis. Navrnu i po koja suza.

- Pomozi Bože - začu se.

Zatim puče pogled - „Mek“ na Slaviji u plamenu. A dole, međ’ narodom - Velja! I odnekud zastava Brazila. Grle, ljube ministra. Po tri puta, srpski, u ime Oca i Sina i Svetoga duha.

- Veljo, Srbine! Veljo, gde ti je bager - ne puštaju ministra.

Onda - stampedo! Seti se policija da interveniše. Razli se suzavac. Krenu rulja. Gaze na sve strane. Srce u petama. Jedva živu glavu izvukosmo. Pa, onda - ajd’ okolo. A i tamo prpa.

- Sad svi Srbi na američku ambasadu - viče predvodnik grupice, ne bi mu dale ni dvadeset leta.

- Svaki Turčin zna, svaka mula zna, da je Obilić, srpski sin, zaklao Murata - ori se Tiršovom.

A gore, pred Hramom, hiljade i hiljade sveća gori. Za spas srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Mitropolit Amfilohije služi moleban. Poluglasno se čuje „Oče naš„.

Stižu i oni od „Meka“. Al’ dostojanstveno. Mirno. Pale sveće. Krste se.

- Sama reč „Mek“, „Mekdonalds“ to je, to je tako američko, da smo morali da ga zapalimo - priča, posle molitve jedan dečko iz Srebrenice. Boga pitaj da l’ je i punoletan.

- E, zapalili smo ti mi sve! Sve! Gori u Kneza Miloša i američka ambasada. Razbili smo i Rajfajzen banku. A i neke prodavnice - usput. Al’ nas je murija najurila. Zajeban onaj suzavac - dodaje drug iz Bratunca.

U povratku - sveće poređane duž Tiršove ulice. Ali, gore i kontejneri. A tu nastrada i Miškovićeva „Pekabeta“. Samo srča osta od izloga. Zasviraše kola hitne pomoći. Bež’ kud koji.

Pa, ‘ajde nekim sporednim ulicama u redakciju. Usput - srče „do kolena“. Polupana zgrada Privredne komore, butici, pekare. Preživele samo one koje su se setile da stave zastave i transparente „Živela Srbija“, na svoje izloge.

Osta Beograd još da se bori „Za Kosovo“... Do sitnih sati...


Pročitajte više na:
http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-22-02-2008/ustale-srbija-i-srpska