petak 26. jul 2013.
RSS

Ko i zašto podstiče širenje NATO alijanse, a ko se protivi

Zašto svi žure u NATO?

Hitnost priključivanja bivših socijalističkih zemalja u zapadnu vojnu alijansu podstiče se svim sredstvima iz SAD jer je njihov strateški cilj da se stigne sa vojnim arsenalima pred granicu Rusije kako bi se, u najpogodnijem trenutku sa pretnjom silom što bezbolnije, podelila na azijski, evropski i sibirski deo. Ovaj sibirski, najvredniji deo "ruskog kolača", trebao bi u toj podeli da pripadne Americi, koja je, prema njenim stratezima, od Boga data da upravlja svetom
Piše: Prof. dr Zoran Milošević

Nova politička napetost u Ukrajini započela je prelascima pojedinih deputata ukrajinskog parlamenta (Vrhovna rada) iz jednog političkog bloka u drugi, napetost je uvećana odlukom predsednika Juščenka da raspiše vanredne parlamentarne izbore, da bi kriza kulminirala 24. maja, kada je Juščenko razrešio dužnosti državnog tužioca Svjatoslava Piskuna. Situaciju je dodatno zakomplikovao Piskunov nasilni ulazak u kancelariju uz pomoć specijalne policijske jedinice "Berkut". Ovaj čin je predsednik proglasio za pokušaj državnog udara i na meti se našao i ministar unutrašnjih poslova Vasilije Cuška. Cela stvar se može potpuno zakomplikovati ako predsednik Juščenko uvede vanredno stanje.

U čitavoj ukrajinskoj neveseloj političkoj zbrci mnogo šta bi bilo razjašnjeno i dovedeno u normalne tokove da se, između ostalog, proameričkom bloku, na čijem je čelu predsednik Viktor Juščenko, ekspresno ne žuri u NATO savez. Prilikom svoje posete Poljskoj 10. i 11. maja, predsednik Juščenko je nastupajući na Varšavskom univerzitetu najavio da će Ukrajina obavezno ući u NATO. Ali je u isto vreme i prećutao da je baš to pitanje bilo razlog da njegovu "narandžastu" koaliciju napusti Socijalistička partija Ukrajine. Ona je sada partner Partije regiona premijera Janukoviča, a Juščenkov savez napustila je i Privredna stranka sadašnjeg potpredsednika ukrajinske vlade Mikole Azarova.

Zbog toga su propredsedničke snage u Ukrajini u ubedljivoj manjini. Ispostavilo se da je "blagodatna" perspektiva ulaska Ukrajine u NATO poprimila oblik duha iz ćupa koji nudi mnogo više nevolja nego dobrih usluga. A upravo je pitanje ulaska Ukrajine u zapadnu vojnu alijansu bilo pitanje razdora na predsedničkim i parlamentarnim izborima i 2004. kao i 2006. U zemlji sa skoro pedeset miliona stanovnika, koja je trebalo da bude glavni stožer stabilnosti Evrope zbog svog položaja, pitanje pridruživanja NATO-u uzdrmalo je ne samo domaću već i evropsku političku scenu.

Na drugoj strani i gruzijski parlament je početkom marta usvojio Deklaraciju o hitnom članstvu republike u NATO uz obrazloženje da će Gruzija samo na taj način moći da obezbedi teritorijalni integritet - da vrati Abhaziju, Južnu Osetiju i smiri Adžariju, a posebno je zanimljivo da to NATO ne može da garantuje niti mu to stoji u opisu izvornih zadataka i ciljeva.

Hitnost priključivanja bivših socijalističkih zemalja u zapadnu vojnu alijansu podstiče se svim sredstvima iz SAD jer je njihov strateški cilj, koji nema cenu, da se stigne sa vojnim arsenalima pred granicu Rusije kako bi se, u najpogodnijem trenutku sa pretnjom silom, što bezbolnije podelila Rusija na azijski, evropski i sibirski deo. Ovaj sibirski, najvredniji deo "ruskog kolača" trebalo bi u toj podeli da pripadne Americi koja je, prema njenim stratezima, od Boga data da upravlja svetom.

Međutim, ima i onih zemalja i političara koji predlažu i konkretne mere vojnog karaktera da bi se odbranili od sve agresivnijih poteza SAD. Početkom aprila predsednik Venecuele Ugo Čavez protresao je američke strateške kabinete svojom inicijativom o formiranju neke vrste južnoameričkog NATO-a koji bi štitio latinoameričke zemlje od "agresivnog severnog suseda". Argumentaciju za ovaj svoj predlog Čavez je pronašao u ponašanju SAD za vreme foklandske krize od pre četvrt veka. Podsećajući da je Vašington tada, umesto da u skladu sa Sveameričkim sporazumom o uzajamnoj pomoći podrži Argentinu, stao je na stranu Velike Britanije.

Na kraju, teško je reći koliki će udeo Boga biti u celoj ovoj neveseloj priči ali za ovozemaljske političare iz Ukrajine, Gruzije i svih ostalih zemalja koje čekaju pred vratima NATO pakta, mnogo bi bilo korisnije i bezbednije da se više okrenu nesvrstavanju i neutralnosti nego sve agresivnijoj zapadnoj vojnoj alijansi.

NATO - NEPROMIŠLJEN POTEZ

-Svakako da bi odnosi između Rusije i Srbije bili narušeni ukoliko naši političari nastave da potenciraju ulazak u NATO. Imajući u vidu širenje ove vojne alijanse na istok i svojevrsno opkoljavanje Rusije, očigledno je da takve poteze NATO-a zvanična Moskva ne doživljava kao prijateljske. Iz svega sledi zaključak da se ne može očekivati da nas Rusi podrže u bilo čemu, pa i u vezi sa konačnim statuom Kosova - istakao je istoričar Slavensko Terzić u intervjuu "Pravdi".

PUTINOV DŽOKER

Na samitu G8 7. juna predsednik Rusije Vladimir Putin predložio je predsedniku SAD Džordžu Bušu da bi SAD i Rusija mogle zajedno da upotrebljavaju radarski sistem u Azerbejdžanu i tako razviju raketni štit koji bi pokrivao celu Evropu.
U prvim reakcijama na ovaj ruski predlog sekretar NATO Jap de Hop Shefer je istakao činjenicu da bi radarski sistem u Azerbejdžanu bio preblizak kritičnim državama. Potpredsednik češke vlade za evropske integracije Aleksandar Vonda bio je takođe rezervisan prema Putinovom predlogu ističući da Azerbejdžan ne može da zameni srednjeevropske baze američkog štita za odbranu Evrope ali može da ga dopuni.
Sasvim je sigurno da će stvari oko ovog ruskog predloga biti mnogo jasnije posle direktnog susreta Buša i Putina početkom jula na ranču američkog predsednika. Međutim, mora se reći da je ovim predlogom Putin iznenadio američke partnere i ponovo istakao konstruktivnu inicijativu Rusije koja vodi ka saradnji, a ne zaoštravanju odnosa sa SAD. Na drugoj strani ovaj ruski predlog isteraće na čistac prave namere SAD da u Republici Češkoj postavi radare, a u Poljskoj rakete presretače.