petak 26. jul 2013.
RSS

NATO se žuri da u ratove za naftu uvuče i srpsku vojsku

Srpski vojnici u američkim školama

Srbija se bez izjašnjavanja građana našla u društvu onih kojima je velesila "progledala kroz prste", pa će naši oficiri moći da pohađaju američke vojne škole i specijalističke obuke o trošku vojnog budžeta SAD, a sasvim sigurno i da ratuju za potrebe ostvarenja ekonomske bezbednosti SAD

Piše: Dr Mile M. Rakić


Analizirajući samo period od Drugog svetskog rata naovamo svedoci smo, a na šta ukazuju mnogobrojni podaci, da nije bilo ugrožavanja bezbednosti (lične, individualne, nacionalne, regionalne, globalne, a danas i kosmičke bezbednosti) u kojoj najčešće direktno, a ređe indirektno, nije učestvovao NATO na čelu sa SAD. Činjenica je da od svog osnivanja NATO nedvosmisleno i direktno utiče na redizajniranje međunarodne bezbednosti i to gotovo po pravilu u negativnom smislu.

Osnovni cilj osnivanja mu je bila borba protiv SSSR-a i uopšte borba protiv komunizma. Raspad Varšavskog ugovora i raspadom SSSR-a, tipovanih kao glavna pretnja bezbednosti NATO-u shvaćen je od nekih država da izgradnja bezbednosti pod mentorstvom NATO-a je nužnost i jedini preostali model izgradnje nacionalne bezbednosti.

Ovo naročito čudi ako se zna da je cilj osnivanja NATO-a i njegovog bitisanja danas transformisan u borbu za sopstveni opstanak iz najmanje dva razloga od kojih je prvi nestanak protivnika, a drugi je borba za očuvanje sopstvene bezbednosti u situaciji kada na vidiku nema drugog protivnika. Ovi novi i sasvim drugačiji ciljevi sa aspekta bezbednosti ne samo da ne doprinose povećanju stepena opšte bezbednosti članicama NATO-a nego, veoma često i direktno, ugrožavaju njihovu bezbednost, kao i bezbednost ostalih država sveta.

Zbog toga se prosto neizbežna pitanja u vezi modela bezbednosti koji nameće NATO i SAD, odnosno da li NATO i SAD posle Drugog svetskog rata zaista doprinose razvoju bezbednosti među državama i ko u stvari ima koristi od nametanja modela natovskog modela bezbednosti koji očigledno nema isto značenje za sve države.

Sa aspekta uticaja tj. uspostavljanja bezbednosti na prostoru SRJ, NATO je doprineo deprimiranosti, slamanju i potčinjavanju volje za otporom naše političke elite, danonoćnim bombardovanjem, posle koga je ona pristala na Kumanovski sporazum. Potpisivanjem ovog sporazuma došlo je do polarizacije nao pitanju nacionalne bezbednosti, pa i odnosa prema organima bezbednosti (vojsci) u državi jer većina stanovništva ga je doživljavalo kao čin neporaženosti, a urbana elita ga je jedva dočekala jer nije mogla više da trpi da "sedi u skloništima" i "nije mogla da putuje po svetu".
        
Iz tog perioda su ostale zapamćene izjave pojedinih političara da Srbiju treba bombardovati, sve dok valjda Milošević ne podnese ostavku. Ubrzo zatim je došlo i do paljenja zgrade Savezne skupštine od strane modernih nosilaca bezbednosti - demokrata i nestabilnosti stanja bezbednosti u državi. Danas se pred Republiku Srbiju ponovo nameće model natovske bezbednosti ostvarive kroz integraciju naših oružanih snaga u NATO, čime se nastoji zaboraviti nedavno varvarsko bombardovanje i zločinački čin neviđen na ovim prostorima, a naročito cinično tretiranje civilnih žrtava koji za SAD predstavljaju "kolateralnu štetu".

Gotovo neverovatno zvuči da SAD ni danas ne želi da da precizne informacije na kojim prostorima je koristio radioaktivnu municiju ili ključ za dezaktiviranje zaostalih neeksplodiranih razornih projektila zbog čega ginu naši demineri itd. Uostalom, ovo nikoga ne treba da čudi jer SAD i NATO imaju bogatu zbirku "kolateralnih šteta" u Vijetnamu, Avganistanu, Iraku, Kubi...... Istini za volju, veoma vešto od sopstvene javnosti kriju "kolateralnu štetu" koju su imale ili imaju njihove oružane snage u državama u kojima su ratovali ili još ratuju.

Mnogo je činjenica koje nam ukazuju u kom pravcu treba ići bar kad je u pitanju budući razvoj, izgled nacionalne bezbednosti i eventualno članstvo u NATO-u. Najvažnija je činjenice da danas upravo SAD i članice NATO-a imperativno zahtevaju da se od Srbije otme Kosmet kao "suvišan balast" i to što pre jer su SAD očigledno zapale u krizu u Avganistanu i Iraku pa su im tamo potrebni naši "poraženi" vojnici.

Po pitanju ulaska naše vojske u NATO, postoji još jedan uslov koji kod nas nije ispunjen. Tako u NATO smernicama za transformaciju istočnoevropskih armija piše da nema reforme neke vojske dok je njen ugled u javnosti iznad 50 odsto. Računa se da sve dok rejting neke vojske ne padne na oko 20 odsto, ne mogu lako da se izvrše masovne smene i otpuštanja oficira koji su učestvovali u odbrani od NATO agresije, a to znači da zasada ne može biti govora o ulasku naše vojske u NATO.

Koliko je ovaj ulazak u NATO važan za nas, najbolje govori podatak da se i Švajcarska dvoumi da uđe u EU, a o ulasku u NATO i ne pomišlja. Međutim, kako se NATO-u žuri da u ratove, koji se očigledno vode sa ciljem obezbeđenja snabdevanja naftom, što pre uvuku i našu vojsku, prilikom posete predsednika Borisa Tadića Americi potpisan je Ugovor o statusu američkih snaga u Srbiji (SOFA) i partnerstvu naše vojske i Nacionalne garde Ohaja. Nekoliko dana posle, Srbiji je omogućeno da sa još 20 zemalja učestvuje u programima američke vojne obuke.

Mnoge zemlje bile su izostavljene iz ovog programa zbog toga što sa SAD nisu potpisale sporazum koji sprečava izručenje američkih vojnika Međunarodnom krivičnom sudu. Tako se Srbija, bez izjašnjavanja građana, našla u društvu onih kojima je velesila "progledala kroz prste", pa će naši oficiri moći da pohađaju američke vojne škole i specijalističke obuke o trošku vojnog budžeta SAD, a sasvim sigurno i da ratuju za potrebe ostvarenja ekonomske bezbednosti SAD.

Nama ostaje jedino da verujemo da se transformacija celokupnog odbrambeno-bezbednosnog sektora zemlje po NATO zahtevima odvija uz duboku svesnost i razumevanje pitanja bezbednosti Srbije od strane naše političke elite, i uz nadu da se sve to radi sa ciljem "povećanja razumevanja i rešavanja statusa Kosova i Metohije i drugih nerešenih pitanja u koje je uključena međunarodna zajednica".

Moguće je očekivati da ta naša usmerenost i potčinjavanje NATO-u i SAD treba da bude nagrađena barem kroz prestanak podrške albanskom separatizmu i izjava američkih zvaničnika o neminovnosti otimanja Kosmeta, odnosno doprinos ostvarenja bezbednosti za nealbansko stanovništvo i njihov povratak u svoje domove. Da li je saradnja i bezbednosno orijentisanje ka dojučerašnjim agresorima na Srbiju pravilna odluka, uskoro i sasvim sigurno ćemo saznati. No, i odgovor o zabludi orijentisanja ka NATO-u i SAD i izgradnji bezbednosti po njihovom modelu i za njihov račun, takođe bi mogao veoma brzo da usledi.

NE U NATO

- Instaliranje američkih raketa u Slovačkoj i Češkoj je skandalozan akt, "Anakondin zagrljaj". Izrazito sam protiv ulaska Srbije u NATO. Kako da očekujemo od Rusije da nam pomogne u odbrani naših interesa, ako i ovde treba da se instaliraju rakete koje bi gađale Rusku Federaciju. Imamo teško i bolno iskustvo sa NATO. Ne treba da se svetimo, ali to nikada ne smemo da zaboravimo. Već osam godina, svakog proleća, ne prođe nijedan dan a da se ne obeleži godišnjica stradanja, pogibije, uništavanja od bombardovanja NATO - podseća na osmu godišnjicu bombardovanja Sanda Rašković - Ivić.