petak 26. jul 2013.
RSS

Kakva je uloga Srbije prema severnoatlantskom savezu?

Prijatelji ili osvajači

Zemlje istočne Evrope žurile su u NATO jer su se plašile zagrljaja Rusije, a nadale su se i brzom ekonomskom preporodu. NATO je za njih predstavljao prečicu za brže integrisanje u Evropu, bržu demokratizaciju. Međutim, pokazalo se da Rusija nema nikakvih imperijalnih pretenzija

Piše: Vinko Đurić


Usijanje odnosa među članicama NATO alijanse s početka 2005, kada je na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti tadašnji nemački ministar odbrane Peter Štruk pročitao izlaganje opravdano odsutnog Gerharda Šredera, dovedeno je u podnošljivije relacije što se tiče Amerike. Naime, posle dolaska na vlast Angele Merkel u Nemačkoj i Nikole Sarkozija u Francuskoj Buš je dobio mnogo bolje partnere, koji su blagonakloniji politici SAD od svojih prethodnika.

Tako da se odnedavno politika Amerike bazirana na principima slogana "Nemačku ignorisati, Francusku kažnjavati, a Rusiju hvaliti" promenila u korenu. Nemačka i Francuska su kooperativnije, a Rusija postaje ravnopravni takmac koji sa Kinom polako zauzima međunarodne pozicije, koje su do sada pripadale isključivo Vašingtonu. U takvoj situaciji Amerika u "ratu" protiv Rusije sve češće koristi i istura u prve borbene redove zemlje takozvane, "nove Evrope", novoprimljene članice NATO saveza i one koje čekaju na prijem.

U takvoj situaciji postavlja se pitanje kakva je uloga Srbije prema NATO savezu. U Srbiji odbojnost prema Severnoatlantskom savezu (NATO) postoji od 1949. godine, kada je ovaj savez osnovan kao vojna sila najmoćnijih kapitalističkih zemalja, koje su se na sve načine borile protiv socijalizma, za koji se tadašnja Jugoslavija odlučila po završetku Drugog svetskog rata. Ta odbojnost je čak porasla posle raspada Varšavskog ugovora i raspada Sovjetskog Saveza jer je tokom jugoslovenske krize, oružanih sukoba u Sloveniji, a naročito u Hrvatskoj i Bosni, NATO smatran neprijateljem i osvajačem, koji pomaže onima koji razbijaju Jugoslaviju i žele da okupiraju Srbiju.

Kulminacija narodnog gneva i opštenarodne odbojnosti prema NATO savezu u Srbiji nastala je tokom 78 dana bombarderskih akcija 19 zemalja članica NATO. Američka podrška albanskom separatizmu i progonu nealbanskog stanovništva, koji se sa Kosova i Metohije proširio na jug Srbije i Makedoniju, nije doprineo popularnosti Severnoatlantskog saveza u Srbiji, ali ni stabilnosti na Balkanu, već je, naprotiv, doveo do trajne napetosti i pretnje miru na jugu Evrope.

Svemu iznetom treba dodati da građani Srbije ne mogu da zaborave 1.002 poginula vojnika, 114 policajaca i 2.300 civila, od toga 700 dece mlađe od 15 godina, dok je 5.000 građana Srbije osakaćeno bombama NATO agresora. Međutim, prema podacima Majkla Mandelbauma, člana elitnog političkog konsultantskog tela Saveta za spoljne poslove, na Kosmetu je do bombardovanja u građanskom ratu bilo 2.500 mrtvih, a tokom 11 nedelja bombardovanja poginulo je oko 10.000 ljudi, dok je 1,4 miliona raseljeno.    

Tokom bombarderskih akcija NATO snaga na Srbiju srušena su 147 zdravstvena objekta, avioni F-18 ispuštajući halon, sredstvo za zaštitu od požara na letilici, uništili su ozon iznad Balkana. Bombardovanjem "Azotare" u Pančevu ovaj grad je dobio 40.000 tona azotnog otpada izuzetne toksičnosti, što predstavlja pravi uzrok naglog skoka obolelih od raka u ovom gradu. Na Kosmetu je upotrebljeno 30 tona ozračene municije, koja pri rasprskavanju ubacuje u atmosferu milijardu čestica osiromašenog uranijuma, a svaka udahnuta čestica izaziva rak pluća.

Sramno bombardovanje izvedeno je radi "in vivo" eksperimenta nad žiteljima SR Jugoslavije sprovedenog vođenjem uranijumskog, elektromagnetnog i dioksinog rata protiv jedne suverene evropske zemlje. Posledice dejstva bombi i municije sa osiromašenim uranijumom, uz pogubne efekte elektromagnetnih bombi na mozak stanovništva, kao i posledice hemijskog dejstva dioksina na čovekov organizam s pravom se mogu ubrojati u genocid prema Srbiji koji će proizvoditi negativne genetske posledice narednih nekoliko vekova.

Ovo je samo mali spisak svega onoga što nijedan građanin, a kamoli političar u Srbiji ne bi smeo da zaboravi. Sasvim sigurno je da su ovi razlozi svojevremeno naveli i poslanike iz Srbije u Skupštini zajednice SCG da ne dozvole da se u predlogu Strategije odbrane tadašnje SCG nađe ime NATO saveza. Međutim, ulaskom Srbije u Partnerstvo za mir sve se, po svoj prilici, zaboravilo.

Na drugoj strani zemlje Istočne Evrope žurile su u NATO jer su se plašile ponovnog zagrljaja Rusije, a nadale su se i brzom ekonomskom preporodu. NATO je za njih predstavljao prečicu za brže integrisanje u Evropu i leve i desne snage u ovim zemljama smatrale su da će se uz pomoć evroatlantskih integracija brže demokratizovati prilike u njihovim zemljama. Međutim, pokazalo se da Rusija nema nikakvih imperijalnih pretenzija, već da se vraća svojim vekovnim aspiracijama svoje državotvornosti.

Od nekog spektakularnog ekonomskog preporoda u zemljama koje su iz istočnog prekoračile u zapadni blok, nije bilo ni govora, čak se primećuje da snage koje su izvele povezivanje sa evroatlantskim integracijama polako gube kredibilitet i poverenje svojih birača, u prvom redu zbog zaoštrenih problema vezanih za ispunjenje obaveza prema Briselu, što se vidi u padu proizvodnje, rastu nezaposlenosti i uskraćivanju socijalnih povlastica u tim zemljama.

Takođe, treba reći da se demokratizacija tih zemalja obavlja uz obavezni monitoring novih zapadnih saveznika, koji kroz institucije država kojima pomažu protežiraju svoje interese, koji su često suprotni nacionalnim interesima zemalja kojima se pomaže, a često su i u suprotnosti sa interesima partnera iz NATO, što izaziva konfuziju u političkim i ekonomskim odnosima unutar zemalja u tranziciji.

Ako sumiramo sve posledice koje je proizveo NATO posle pada Berlinskog zida, od bombarderskih akcija u Bosni i SR Jugoslaviji do ulaska u Avganistan, uz ekonomska opterećenja NATO troškovima zemalja u tranziciji i remećenjem međunarodne saradnje akcijama tipa razmeštanje antiraketnog štita, onda se ništa drugo ne može reći nego da je NATO ozbiljan remetilački faktor u svetu, koji ne preza ni da otpočne ratne operacije radi realizacije američkih interesa.

HRVATSKI VOJNICI U OPASNOSTI

Hrvatski vojnici u Avganistanu više nisu sigurni od talibanskih pobunjenika i njihovih simpatizera ni na mirnijem severu zemlje u pokrajini Kunduz, gde su do sada napadi na međunarodne vojne snage ISAF-a bili prava retkost. U podne 19. maja, u pokrajini Kunduz, gde su raspoređene međunarodne vojne snage, tokom patroliranja Avganistanske narodne vojske, u čiji sastav je bio uključen i hrvatski Operativni tim za vezu, eksplodirala je improvizovana naprava, postavljena uz put kojim se kretala kolona. U eksploziji niko od šestorice pripadnika hrvatskog tima ni avganistanske vojske nije poginuo niti je bio ranjen. Ali samo nekoliko kilometara dalje, istoga dana, bombaš samoubica ubio je trojicu vojnika ISAF-a i pet avganistanskih civila, a osam je bilo ranjeno, što pokazuje da će i sever Avganistana postati sličan južnom delu oko Kandahara, gde su sukobi najkrvaviji i iz dana u dan sve opasniji, kako zbog mesta i načina napada, tako i po sve većem broju poginulih i ranjenih.
"Nacional" (Zagreb) 22. maj 2007.