petak 26. jul 2013.
RSS

Članice EU, posebno one "stare", žele da se oslobode zavisnosti od Amerike i NATO saveza, kako bi EU prerasla u samostalnog igrača

Partnerski vojnici u prvim borbenim redovima

"Stara Evropa" je više zabrinuta lošim rezultatima "mirovnih misija" u Avganistanu i Iraku nego "vojnim pretnjama na istočnim granicama" bivših sovjetskih republika i zato ne želi da sledi "preporuke" SAD da pooštri svoje stavove i odnose prema Rusiji

Piše: Ljubiša Jović


Sve su jasnije namere Amerike da od NATO koji je izvorno predstavljao odbrambeni savez stvori vojno-politički blok oličen u "svetskom žandarmu" uz obavezno očuvanje američkog liderstva u njemu. Prirodno je da to izaziva zabrinutost, posebno kod "starih" članica Evropske unije koje predstavljaju osvedočene američke saveznike.

Kod evropskih partnera je prisutno vidno razočaranje jer su oni zahvaljujući američkim invazijama, duboko umešani u konflikte širom sveta, i to van zone odgovornosti NATO, gubeći zbog toga mogućnost da samostalno kreiraju svoju spoljnu i ekonomsku politiku prema mnogim zemljama sveta. Međutim, to je očigledna posledica američke strategije, po kojoj njima nije potrebna samostalna i jaka Evropa već razjedinjena i poslušna jer se po tom principu u Evropi i ostvaruje američka hegemonija.

Američki analitičar transatlantskih odnosa, Amerike i Evrope u novom svetskom poretku - R. Kejgan u eseju "O raju i moći" ističe: "Pozicije i psihologija moći i slabosti dobrim delom, mada ne u celosti, objašnjavaju, ono što razdvaja SAD i Evropu. Različito poimanje opasnosti i pretnji i načini njihovog rešavanja smatra američka strana u najvećoj meri i određuje poziciju SAD, koja ima silu i primenjuje je i na relativno slabiju Evropu, koja smatra da su vojna moć i gruba sila manje važne od ekonomske moći i blage sile.

Shvatajući svoju nezavidnu poziciju članice EU, posebno one "stare", žele da se oslobode zavisnosti od Amerike i NATO saveza, kako bi EU prerasla u samostalnog igrača u vojnoj i spoljnopolitičkoj sferi. Međutim, pored dobrih namera, očigledno je da Evropa u ovom periodu nije postigla ni politički ni finansijski konsenzus, ko treba sve to da plati.

"Stara Evropa" je više zabrinuta lošim rezultatima "mirovnih misija" u Avganistanu i Iraku nego "vojnim pretnjama na istočnim granicama" od strane bivših sovjetskih republika i zato ne želi da sledi "preporuke" SAD da pooštri svoje stavove i odnose prema Rusiji.
        
Zbog svoje rezervisanosti prema Rusiji, kao svom strateškom ekonomskom partneru, evropski saveznici Vašingtona, sve češće su u situaciji da ih SAD zbog njihove proameričke orijentisanosti, stavljaju na prvu vatrenu liniju, što ih eksponira kao najdoslednije zastupnike američkih interesa. Posebno je ovo primetno kod istočnoevropskih zemalja - novih članica EU i NATO. Ovi evropski "petokolonaši", svojom lojalnošću prema američkim interesima plaćaju svoju ulaznicu u NATO. Težnja Amerike je da u red ovih zemalja priključi i Ukrajinu i Gruziju.

Ovakva strategija posebno je primetna u slučaju Poljske, koja je blokirala pregovore Rusije - EU o novom strateškom partnerstvu, a ista metodologija pojavila se i u slučaju kada je Estonija uklonila spomenik u Talinu, pokušavajući da izazove što oštriju reakciju Moskve i time je kompromituju uoči novog kruga pregovora o kosovskoj krizi. Očigledna su nastojanja SAD da se uspori razvoj partnerstva između Rusije i EU, koja su po proceni SAD suprotna njenim interesima.

Zbog svih navedenih političkih dešavanja Evropom se širi rasprava o tome šta je zapravo NATO danas, ali i o ovoj značajnoj raspravi unutar EU mediji iz nekih razloga uporno ćute. Na primer, kod nekih članica EU postoji ozbiljna sumnja u NATO ispunjenje izvorne obaveze, koja se odnosi na kolektivnu odbranu. Varšava i Prag su februara meseca, čim su dobili predlog o instaliranju vojnih baza, izjavili da će izneti Amerikancima svoju listu zahteva. Varšava je zatražila dodatne bezbednosne garancije da bi kasnije obznanila da se, ipak, mnogo više boje Rusije nego Irana, o čemu su pisali mnogi evropski mediji.

Poljski ministar odbrane Radoslav Šikorski je pokušao da kritikuje ponudu SAD, ali je vrlo brzo postao bivši ministar jer ga je smenio vlastodržački tandem blizanaca Kačinjski. Vrlo brzo je posumnjala i Češka da bi joj NATO bezrezervno pritekao u pomoć u slučaju napada neke treće zemlje. Tako je šef češke diplomatije Karel Švarcenberg u intervjuu za Fajnenšel tajms Dojčland razvejao u vetar sve nade u NATO pomoć i otvoreno rekao da se garancije hitne i bezuslovne vojne pomoći ne odnose na nove članice alijanse.

Posebna stranica u međusobnim transatlantskim odnosima je instaliranje američkih vojnih baza, naročito na Istoku. Kada je u pitanju Bugarska - ona je pre godinu dana pristala da SAD ustupi četiri svoje vojne baze - dva aerodroma, kamp za obuku i skladište. Međutim, SAD već imaju u Bugarskoj dve vojne baze i jedan poligon. U Bugarskoj se blizu Sofije, formira obaveštajno-komandna struktura SAD za sve baze na ovom prostoru.

U decembru 2005, pre Bugarske, sličan sporazum sa SAD, potpisala je i Rumunija. Po tom Sporazumu u Rumuniji su formirane četiri vojne baze. Uz sve to treba dodati da SAD imaju i nuklearni poligon u Grčkoj, gde su se čuvaju rakete "namenjene" u vremenima blokovske podeljenosti Albaniji, Bugarskoj i Jugoslaviji. Kako je pisala grčka i srpska štampa, poligon je i danas pod punom bojevom gotovošću i može svakog trenutka da primi najsavremenije nuklearno naoružanje.

Uz sve pomenute "promene" koje se događaju u NATO alijansi treba dodati i činjenicu da NATO ne ispunjava ni svoje novododate funkcije. U Briselu se naglašava da je jedan od najvažnijih zadataka bloka - borba protiv terorizma. Međutim, kada je u pitanju albanski terorizam na Balkanu, NATO se ne oglašava. Svojevremeno se komandant Kfora, general Roland Kater, pravdao da "nema saznanja i dokaze" da na Kosovu postoji prisustvo OVK, organizacije koju su i SAD proglasile za terorističku.

Kasnije je u izveštaju američke vlade o terorizmu u svetu 2006. godine potvrđeno da terorizam na Kosovu okrenut prema susedima i ostalim zemljama sveta nije vezan samo za OVK. U tom izveštaju se iznosi da ekstremisti na Kosovu nastavljaju da čine nasilje, a potvrđuje se i terorističko delovanje Albanske nacionalne armije. Posebno je istaknuto da teroristi s velikom međunarodnom reputacijom zbog loše kontrolisanih granica nesmetano ulaze na Kosovo.

Takođe, pokazalo se da mogu bez problema i da izlaze sa Kosova jer su "etnički Albanci iz bivše Jugoslavije" planirali napad na "Fort Diks" u Nju Džersiju. Osim toga, jedan od članova terorističke grupe optužene za pripremanje terorističkih napada na teritoriji Crne Gore, označenih kao pripadnici OVK, bio je nedavno uhapšen u SAD, čiji je inače i državljanin.

Sve pomenuto pokazuje pravu ulogu Amerike u kreiranju "zajedničke" borbe protiv terorizma. Srbija kao novoprimljeni član "Partnerstva za mir" trebalo bi da se zajedno sa SAD i ostalim članicama, bori protiv opštesvetskog zla. Međutim, ta zajednička borba protiv terorizma vodiće se izgleda samo u Avganistanu i Iraku, a ne i na Kosmetu i jugu Srbije.

NATO SE ŠIRI NA TIHI OKEAN

Lideri NATO su na samitu u Rigi novembra prošle godine razmatrali među brojnim temama i to kako da privuku u svoje redove Novi Zeland, Japan, Australiju i Južnu Koreju. Zamisao je bila jednostavna, isticali su zagovornici ovog plana, prvenstveno SAD i Velika Britanija: Azijsko-pacifičke demokratije već pomažu trupama i novcem vojno angažovanje u Avganistanu. Zato izgradnja političke i vojne saradnje koja bi ih vezala za NATO samo može da pojača bezbednost u svetu - ističu i danas promoteri ovog plana.
              

U NATO SAVEZU 26 DRŽAVA

Severnoatlantski savez je međunarodna odbrambeno-bezbednosna organizacija, osnovana 4. aprila 1949. u Vašingtonu. Ima politički i vojni deo. Glavna odredba ugovora između država članica je tačka 5. Deo tog dela ugovora glasi: "Članice se slažu da će oružani napad protiv jedne ili više članica u Evropi ili Severnoj Americi smatrati napadom na sve članice". NATO su osnovali: Belgija, Kanada, Danska, Francuska, Island, Italija, Luksemburg, Holandija, Norveška, Portugalija, Velika Britanija i SAD. Grčka i Turska se NATO pridružuju 1952. Nemačka 1955, a Španija 1982. Posle pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskog Saveza rukovodstvo NATO donosi istorijsku odluku da u članstvo primi i neke države dojučerašnjeg Istočnog bloka, pa su 1999. u članstvo alijanse primljene Češka, Poljska i Mađarska. NATO je nastavio da se širi, pa je 2004. na samitu u Istanbulu primljeno čak sedam evropskih država: Bugarska, Estonija, Letonija, Litvanija, Rumunija, Slovačka i Slovenija. Početkom 1994. NATO je formirao program Partnerstvo za mir, u kojem je pedesetak država, i to je svojevrsna priprema tih zemalja za prijem u alijansu.