petak 26. jul 2013.
RSS

Poslednjih decenija interesi Amerike su glavna vodilja svetskih političkih akcija

Koliko košta ulazak u NATO

U političkom smislu, integracija u NATO je gubljenje suvereniteta ne samo nad vojskom, nego i nad teritorijom. I to ne radi ciljeva iza kojih stoji NATO nego ciljeva iza kojih stoji Vašington jer je nemoguće pronaći, na primer u Evropi, francusku ili italijansku bazu van granica tih država

Piše: Mr Stanko Živković


Zanimljivo je da se niko u zemljama koje hitaju u NATO, bar zvanično, nije pojavio sa računicom koliko taj "luksuz" staje svaku zemlju potencijalnog člana najmoćnije vojne organizacije na svetu. Kao prvo, istini za volju, ne postoje javno iskazani nikakvi kriterijumi koji bi omogućili izradu takve procene, niti je ko pokušao da ih razradi. Zato se svi argumenti o pričama o efikasnosti ulaska u NATO često svode samo na uštedu prouzrokovanu smanjenjem broja vojnika i njihove tehnike. Najjednostavnije rečeno, sopstvene nacionalne armije treba da budu rasprodate. Ovakva strategija odmah je na površinu društvenih zbivanja u svakoj od ovih zemalja izbacila problem zbrinjavanja velikog broja bivših vojnika i članova njihovih porodica.

U situacijama kada se brojno stanje pojedinih armija smanjivalo ispod granica sposobnosti da mogu garantovati teritorijalni integritet i suverenitet država, javljalo se pitanje koliko će koštati tuđa zaštita jer, prema izreci starih Grka, "ko ne želi da hrani svoju vojsku, taj će hraniti tuđu". Pa zar silni sporazumi između država i NATO saveza o slobodnom kretanju NATO trupa po njihovim teritorijama i zaštita američkih vojnika od bilo kakve odgovornosti za bilo kakvu pričinjenu štetu ne predstavljaju "guljenje kože" domaćih poreskih obveznika radi nekih tuđih interesa. Kada su finansijski troškvi u pitanju, situaciju dodatno komplikuje i činjenica da svaka članica alijanse ili kandidat za ulazak u nju snosi troškove angažovanja svojih trupa u trećim zemljama.

Druga bitna činjenica vezana za kandidate za prijem u NATO je ta da ulazak u NATO ne ubrzava a i ne garantuje ulazak istih tih zemalja u Evropsku uniju, kao što je bio slučaj ranije, jer je EU zaokupljena svojim problemima jasno naglasila da će pričekati sa nastavkom svog proširivanja.

U političkom smislu, integracija u NATO je gubljenje suvereniteta ne samo nad vojskom, nego i nad teritorijom. I to ne radi ciljeva iza kojih stoji NATO nego ciljeva iza kojih stoji Vašington jer je nemoguće pronaći, na primer u Evropi, francusku ili italijansku bazu van granica tih država.


U sistem svoje transformacije NATO je u poslednje vreme uvrstio i uticaj na prekrajanje evropske istorije, što sasvim sigurno iritira znatan deo evropskih građana i tako izaziva nove podele i razdore među onima od kojih se očekuje saradnja i ukupni prosperitet. To opet uvećava, na posredan i neposredan način, finansijki trošak svakog vida saradnje. Imajući ovo u vidu, Sergej Lavrov, ministar inostranih poslova Rusije, ocenio je da su Evropska unija i NATO popustljivi prema pokušajima nekih zemalja da revidiraju istoriju.

"Pokušaji da se vređa istorija postaju element i instrument spoljne politike određenih država. Nažalost, neke međunarodne organizacije, kao što su NATO i EU, popustljive su prema tim pokušajima" - istakao je Lavrov prilikom polaganja venca na spomen-ploču sa imenima diplomata poginulih u Drugom svetskom ratu povodom Dana pobede.

Ukupno gledano, teško je opravdati sve ovo što NATO čini kroz dva ključna pitanja: prvo bi se odnosilo na daljinu prostornog delovanja, takozvane zone odgovornosti, koja bi mogla da opravda svaku akciju iz ekonomskih, vojnih i političkih razloga i u borbi protiv terorizma šta predstavlja kritičku tačku kada se na pretnju mora reagovati. U neku ruku odgovor na ova pitanja, pred kraj prošle godine, dao je Jap de Hop Shefer.

Prema njegovim rečima, "NATO ne treba da bude svetski žandarm i da mu se uloga svodi na gašenje konfliktnih žarišta širom sveta, jer po svojoj prirodi za to nije tehnički ni ekonomski osposobljen, već mora da brani članice od svetskih pretnji, kao što su terorizam, širenje oružja za masovno uništenje i nepredvidivo dejstvo otpadničkih država". Po svoj prilici je borba protiv "otpadničkih država" glavni cilj novog NATO saveza. Na tom putu "uspešne" transformacije, NATO se prvo našao u građanaskom ratu u Bosni, zatim u bombarderskoj agresiji protiv SR Jugoslavije, tako da se defanzivni savez pretvorio u ofanzivni, da bi intervencijom u Avganistanu u prvoj operaciji van Evrope dobio globalnu dimenziju, a sa preko 50.000 vojnika danas je prisutan na tri kontinenta.

Nažalost, ovoga trenutka mnogo više je dilema od racionalnih rešenja u okviru NATO saveza, jer su poslednjih decenija interesi Amerike glavna vodilja svetskih političkih, ekonomskih i vojnih akcija koje, bar do sada, nisu razrešavale krize već su ih rasplamsavale i dodatno komplikovale, uz cenu koju sve teže plaćaju nove članice ali i zemlje koje čekaju u redu da budu primljene u NATO.

NATO DUBOKU U DŽEPU HRVATA

Prema pisanju hrvatskog "Jutarnjeg lista", hrvatska se obavezala da će do 2012. godini osposobiti oko 4.100 svojih vojnika za učešće u misijama NATO-a, UN i Evropske unije. Prema sadašnjim procenama, u kasu NATO-a Hrvatska će morati godišnje da uplaćuje oko tri miliona evra, i još dodatnih 10 miliona evra godišnje će trošiti na svoje oficire koji će delovati u strukturama atlantskog saveza. Glavni deo troškova odlaziće na hrvatsko učestvovanje u NATO i UN vojnim misijama po svetu, što će od 2011. godine iznositi oko 70 miliona evra godišnje.