petak 26. jul 2013.
RSS

Ub meseca juna

Obećao sam da po mogućnosti na javnost iznesem sadanje stanje "zanatlija" a u jedno i uzrok, po mom mišljenju, rad koga nenaureduju zanati u Srbiji. Zanti kod nas vrlo se polako razvijaju, dok bi na protiv trebalo da brzo napreduju. Zanati su zaštićeni samo "uredbom eskavskom" od 1847 godine i dodatkom od 1849. Da smo se mi pridr-avali iste "uredbe" to vacelo nebi do ovog stanja došlo. A da smo se pre postarali sadašnju uredbu reorganizovati, preustrojiti, a ujedno i nedopustiti da trgovci, sitničari i drugi njima podobni našim proizvodima trguju, onda bi bolje stajali. Uzmite samo za primer krojače, obućare, opančare, sarače, pa kad jošt dodam i bravare, onda na celo ne treba se čuditi što mi zanatlije vrlo traljavo stojimo, jer sitničari smedu sve osim "zeleno" da prodaju, pa kad se nebi brinuli za njega da ne uvene i to bi u svojim dućanima držali. Pa sad možemo i mi njih kriviti kad se to od njih traži, a ne od nas. Razume se da mi zanatlije nemožemo obesiti pred dućan: pantalone, kapute, gunjeve, cipele, opanke, sapun, brave, šarke i po nekoliko komada kajiša, koji svojim vitkim previjanjem bolje mušteriju privlači. Zato valja znati da su isti trgovci bolje razumeli pravac esnafske uredbe od godine 1847. A to nam svedoči dodatak esnafsko uredbe od 26 Februara 1849 godine, tačka 1 i 2, a pod 3, to se posebno nas zanatlija ticalo. Al razume se koji svoje pravo ne traži, neće ga ni naći.

Eto, zato je esnafeka uredba postala za jedne blagodet, a za druge kineski zid, preko koga se sad sa teškom mukom mora prelaziti. Eto dođe vreme da "esnafska uredba" posle 27 života svoga pretrpi ono što je trebala pre 14 godina da pretrpi. Ovde neka niko nemisli da ja smatram da je ona nepotrebna, već da je ona sama svoj vek proživila. Ona je za celo za ondašnje vreme odgovarala svom zadataku, a što smo ja prenebregli i što se ona počela zloupotrebljavati zato smo opet sami krivi. "Vreme sve donosi" tako i mi govorimo, pišemo, hoćemo da imamo dobrih trgovaca, dobrih zanatlija, jednom reči hoćemo sve da je dobro i lepo. Ali "kako"? - to niko nekazuje. Mi čekamo jedan na drugog a za vreme dok mi čekamo drugi pune svoje džepove koristeći se našom nemarnošću i čekanjem. Zato, prema današnjim prilikama valja da se zapitamo za uzrok našem nenapredovanju a da ujedno i naše mišljenje o tome javno iskažemo.

Ja mislim da je glavni uzrok našeg nazadka što smo mi pošli putem stranih "zapadnjačkih zanatlija" što smo počeli sami protivu sebe konkurirati. Mi hoćemo da našom sopstvenom zaradom drugog koristimo, ne misleći da našu sobstvenu snagu nemilice za novac prodajemo, i nerazmišljavajući da ćemo docnije biti robovi tuđeg kapitala. Pa zašto bi docnije tra-ili leka, kad ga sad bez ikakve prepreke možemo naći. Uzmimo samo za primer šta se u Austriji, Nemačkoj, Francuskoj i Engleskoj radnici svojom nemarnošću trpili, pa docnije kad uvideše svoje jade i nevolje pa zaželeše poboljšanje svoga stanja, onda ih nazivahu "palikućama", "komunistima", "socijalistima" i ti bože znaj još kakvim imenima. Oni su tako mnogo pali svojom nemarnošću i neznanjem da "bogati ćifta" sme javno kazati pred svetom: "ja i moj novac, mi smo gospodari, a radnik i njegova snaga, to je moj rob"

Sad braćo zanatlije, kojih se ovo tiče, razmislite o stvari, ujedno nemojte propustiti svoje mišljenje javno iskazati, jer je načelo naše: podela rada i zaštita rada od kapitala.

Za sada mi nije moguće odma o stvari produ-iti iz uzroka što jošt nisam izvesna fakta prikupio, a poglavito što neznam još broj zanata u Srbiji. - (Mi očekujemo da će čestiti radnik Jova dovršiti svoje valjano razlaganje o zanatima i našim zanatlijama. Radujemo se ovakvoj pojavi.

Ureda Jovan Živanović BRAGAR