petak 26. jul 2013.
RSS

Azbuka socijalnih autora

Po ruskom autoru.

Pre nekoliko iljada godina Egipćani su smatrali jednu svoju afrikansku rasu kao sposobnu za viši čovečanski razvitak. Evropljane su slikali kao bele, išarene divljački po telu (tetovirane) i odevene zverinjskom kožom. Evropljani posle nekoliko iljada godina tako isto, smatraju samo svoje stanje kao "civilizaciju" i samo svoju rasu, kao sposobnu za civilizaciju. S toga gledišta oni su proglasili u americi, kad su prvi put tamo došli, sve narode za divljake, ma da su mnoi od tadašnjih amerikanskih naroda svojom civilizacijom u mnogim odnošajima stojali više no Španjolci, koji su ih pokorili. Do pre nekoliko godina oni nisu priznavali da je crno pleme sposobno za civilizaciju dok ih zajedničko učenje crnaca i belaca u amerikanskim školama ne uveri da je njihovo mišljenje bilo sa svim pogrešno. Pa i danas oni smatraju svu civilizaciju u Indiji, Kitaju, Japanu i raznim indijskim ostrovima, gde se njihove naseobine nalaze, kao nešto daleko niže od "evropske civilizacije". Oni smatraju i same one narode kao nešto niže od "Evropejca". Samo svoje društvene forme, Evropejci smatraju, kao uzor čovečanskog stvora, a svoje pojmove i osećanja, kao prave čavečanske pojmove i osećanja.

Sa ovog uzanog gledišta evropski naučenjak obično počinje da izučava nauku o društvu i zakone ljudske civilizacije. Razume se on nije mogao ništa drugo da pronađe tim putem nego zakone svoje, evropske civilizacije. Ali po neznanju on je to proglasio kao "prirodne zakone" o društvu. Da uzmemo za primer političnu ekonomiku, za koju obično evropski naučinjaci vele, da je najtačnija od sviju društvenih nauka. Ekonomika vazda uzimlje da je suvremeni Evropljanin, sa njegovom težnjom: da radi što manje a da uživa što više; da kupi što jevtinije, a da proda što skuplje - pravi, prirodni čovek i da čovek takav do veka mora ostati. Ona nikad ne zamišlja da čovek može biti sa svim drugči i da su ljudi odista bivali i živeli na zemlji, koji ni su znali za tu "prirodnu" težnju čovekovu i za to društveno načelo. Izlazeći od te predpostavke, da je čovečanski rod sa svojim mislima i osećanjima nepomičan, ekonomika je gradila svoje teorije pa ih je nazivali "ekonomski zakoni", a ti zakoni nisu bili ništa drugo, no spoljašnje pojavljivanje čovekove radnje, koja zavisi od izvesnog pravca u mišljenju i osećanju, koje vlada u izvesnom društvu.

Sa istog uzanog gledišta Evropljani su proglašavali, da su neke društvene forme, prave, savršene, civilizovane, čovečanske; a druge na protiv, da su ili varvarske i divljačke ili proizvod čovekovog uobraženja, u kojima ne mogu živeti ljudi sa svojom čovečanskom prirodom, već se zahtevaju neki idealni stvorovi, neki "anđeli". Oni tvrde, oslanjajući se jedino na svoje uzano iskustvo, da su samo postojeće evropske društvene forme sposobne da osnuju sreću i blagostanje ljudsko na zemlji, a da sve ostale ni su ni za što.

Ali kad se prouče različite ljudske civilizacije koje su nekada na zemlji postojale, a tako isto i one, koje danas postoje, pokazuje se sa svim jasno, kako je pogrešno, uzano, sićušno gledište evropljana, koji svoju civilizaciju, svoje pojmove i osećanja uzimlju kao uzor čovečanskog savršenstva. U isto vreme pokazuje se, kako se formama društvenim u evropi u opšte pridaje mnogo veća va-nost za ljudsko blagostanje, no što je one imaju.

Mnogi narodi proživeli su na zemlji i dostizali vrlo visoki stepen civilizacije u najrazličitijim društvenim formama, pa su sve te društvene forme i sve te civilizacije propale. Samo istorijski pisani spomenici, narodne priče, a poglavito ostaci njihove ogromne kulture: razvaline ogromnih varoša, kanali i druge građevine za veštačko sušenje i valiranje polja, hramovi, piramide, oružje, posuđe i t. d. pokazuje da je nekada u ravnim krajevima zemlje cvetao bujni život, da je tamo bila plodovita, rajska zemlja i mnogobrojno, bogato stanovništvo, gde je sada neplodna pustinja. Bilo je na zemlji društava komunističkih, koja su dostigla visoki stupanj civilizacije kao god i društava gde je bila utvrđena privatna svojina i pravo nasleđa. Pa su i jedna i druga propala. Bilo je društava gde je narod pod despotskim i kastinskim strojem državnim dostizao visok stupanj blagostanja kao god i sa demokratskom jednakošću, izbornom vladom i prestavništvom narodnim - pa su sve te državne forme propadale.

Iz ovoga propadanja različitih forama vidi se da nikakva društvena forma sama po sebi, ne daje dovoljno jemstva za narodno blagostanje i za čvrst neprekidni narodni razvitak.

Forma ili oblik društveni, to je organizovana, uređena društvena snaga, sklopljena od snage pojedinaca. Ova snaga može biti upotrebljena na zlo i na dobro, prema tome: kakve misli i osećanja imaju oni ljudi, koji vladaju tom društvenom snagom; ili ako su to ljudi izbranici narodni: kake misli i osećaji vladaju u narodu i na što on želi da se društvena snaga upotrebi.

Grčki narod u Atini želio je da se društvena snaga upotrebljuje na ulepšavanji varoši, da se daju pozorišne prestave i da se narod izdržava zato što bezposličari; rimski legijoni i rimski "plepe" birali vladare koji će podizati narodu cirkove i davati mu leba bez rada. Da je narod imao druge pojmove i "izborna vlada" upotrebljavala bi sa svim na drugu celj društvenu snagu kojom je raspolagala. Niko ne sumnja da bi današnja država u Evropi, kod sve njihove rđave organizacije mogle da upotrebe društvenu snagu neizmerno korisnije po narod; upravo mogle bi da istrebe sirotinju i tiraniju i da spreme narode za savršenije društvene forme - samo kad bi to hteli oni, kojima je društvena snaga u vlasti.

Još se očevidnije vidi ništavilo društvene forme, kad oni nisu proizvod pravih čovečanskih misli i osećanja, u sitnijim ustanovama, s kojima ljudi imaju svaki čas posla: medžlis u Turskoj, to je sud izbrani narodom, pa opet sud u Srbiji koga vlada postavlja, kod sviju njegovih mana, neizmerno je pravičniji od medžlista - a ona je forma bez svake sumnje savršenija. Ovo se neda ničim drugim objasniti već da su pojmovi o poštenju i pravici no kod članova turskog medžlisa. Porota za štamparske prestupe postoji u Madžarskoj kao i u Engleskoj - pa kakva je grdna razlika u suđenju jedne i druge porote! Ili, uzmimo za primer ustavnu vladu i agitaciju za izbore u Engleskoj i Austrougarskoj i t. d.

Misli i osećanja pokreću ljude da rade u ovom ili onom pravcu, oni stvaraju ovake ili onake društvene forme i upotrebljavaju te forme ili na sreću celog naroda ili na razoravanje naorda i uživanje pojedinaca. Forme jedne iste po obliku mogu služiti za jednu i za drugu celj. Po tome ako oćemo da izučavamo zakone narodnog, da izučavamo uzroke razvitka i propadanja različitih civilizacija; valja da proniknemo mnogo dublje u narodni život no što su spoljašnje forme narodnog života; valja da pronađemo onaj uzrok, koji te forme stvara i koji njima upravlja t. j. valja da izučimo čoveku samog njegove misli i pobude, koje ga kreću da radi u jednom ili drugom pravcu - da radi na sreću i napredak.

Izučiti one misli i osećanja čovekova, koja pobuđuju čoveka da se razvija i usavršava i da rasprostire civilizaciju oko sebe, to znači izučiti osnov društvene nauke. To i jeste azbuka društvenih nauka, o čemu ćemo da govorimo.

(Nastaviće se)