petak 26. jul 2013.
RSS

Vladu je trebalo blokirati!

Odmah posle ubistva trebalo je blokirati zgradu Vlade Srbije tako da niko ne može ni da uđe ni da izađe sve dok se ne uzmu izjave od svih i ne utvrdi gde je ko bio i šta je ko radio. „Strani faktor“ se mešao i u sam tok suđenja za atentat - njegovi ljudi nisu izbijali iz sudnice i pratili su i beležili pomno sve šta se dešavalo. Beba i Čeda su u sudu danima lagali za zlatnu medalju i pokušavali da nam ispiraju mozak, pa su neupućeni mogli steći utisak da su oni bili glavni, a da je Zoran Đinđić, u odnosu na njih, bio običan marginalac. Pravo pitanje je imaju li Popović, Jovanović i Janjušević uopšte morala - uostalom, neka me tuže, ionako se u poslednje vreme tužakaju kao plačipičke

Sve što su „službena lica“ 12. marta 2003. radila ispred zdrade Vlade Srbije i unutar nje - trebalo je raditi. U najmanju ruku, drukčije. Z ovu svoju tvrdnju Milorad Ulemek legija ima i objašnjenje.

 Nije li, na najprecizniji mogući način, moralo da bude utvrđeno ko je sve 12. marta 2003. godine - u momentu ubistva Zorana Đinđića - bio u zgradi Vladi Srbije, gde se ko tačno nalazio u minutima koji su prethodili atentatu i u momentu kada su se začula dva, tri ili više pucnjeva? Ko nema, a ko ima i kakav alibi?

- Trebalo je da bude upravo tako, ali - nije bilo. Po pravilima, čim se to desilo - odmah je trebalo blokirati ceo taj perimetar. Niko nije smeo ni da uđe ni da izađe iz zgrade vlade! Sve dok se ne uzmu izjave od svih! I dok se ne utvrdi ko je gde bio i ko je šta radio. Ali, to nije urađeno jer je taj haos nekome i te kako odgovarao.

 Da li se tu radilo samo o haosu koji je nekome odgovarao? Nije li sve to - pogotovo ako Đinđić zaista nije ubijen iz Gepratove i ako je atentat podmetnut i vama i Zvezdanu Jovanoviću - bilo mnogo, mnogo ozbiljnije i komplikovanije od svakog haosa? Nije li, u tom slučaju, i „haos“ bio deo nečije velike režije?

- Sigurno da je sve to mnogo ozbiljnije od samog haosa. Ali, taj haos i konfuzija koja je nastala od početka su bili idealni za režiju, uništavanje i zametanje tragova. Taj haos je omogućio rezultate istrage kakvima se neki jesu, a neki nisu nadali. U znaku tog prvobitnog haosa su protekli i uviđaj i početak istrage. Zbog toga haosa smo izgubili mnoge dokaze i činjenice, ali smo, sa druge strane, i dobili. Uspeli smo da svetlo da se vidi o čemu se, zapravo, radi.

 Zbog čega i istragu i sud realno nije interesovalo zašto je uoči atentata bilo posečeno nekoliko drveta koja su potencijalnom strelcu iz Nemanjine 9 mogla zaklanjati peti ulaz, ko je prao krv na mestu zločina i pomerao Đinđićevo beživotno telo?

- To su, nažalost, samo „detalji“ koji nisu bili obuhvaćeni ni istragom ni kasnijim sudskim postupkom. I to pokazuje koliko je sudu bilo stalo do otkrivanja istine. Premnogo toga se u toku suđenja pojavljivalo kao „čudno“, ali sve to „čudno“, što je realno kontriralo optužnici, a što je moglo da pokaže da nije baš sve bilo onako kako u optužnici piše, sud je proglašavao za „neosnovano“. Ili je to blokirao, uz obrazloženje da bi vodilo nepotrebnom odugovlačenju postupka.

 Kakve zaključke danas izvlačite iz okolnosti da se dogodilo i moglo dogoditi da niko zvanično o atentatu ne obavesti ni dežurnog istražnog sudiju, ni dežurnog tužioca, a da uviđajni sudija pre ode u Urgentni centar, nego što mu je bilo omogućeno da počne sa svojim jedinim poslom u takvim situacijama? Da li je i to moglo da bude deo režije i zavere o kojima uporno govorite?

- Te okolnosti upućuju na jedan jedini mogući zaključak - da je neko od samog početka svesno poturao klipove u mehanizam koji je morao da počiva samo na jasnoj i gotovo šablonskoj proceduri! Činjenica da je istražni sudija o samom događaju saznao preko televizije - o svemu više nego dovoljno govori.

 Zar je to sve?

- Nipošto. Šta je istražni sudija uopšte tražio u Urgentnom centru? Ko je bila osoba koja mu je rekla da ide tamo? Jer, da li ste nekad čuli da istražni sudija, kada se nešto desi i kad je njegov izlazak na „lice mesta“ zakonska obaveza, prvo ode u bolnicu pa onda na „lice mesta“?!

 Unosite li danas možda i neki dodatni sadržaj i smisao u svoje reči s kraja suđenja za ubistvo premijera - da su Đinđićevi „najbliži saradnici“ - Čeda Jovanović, Vladimir - Beba Popović i Zoran Janjušević - svojim „lažnim iskazima naneli štetu i procesu i utvrđivanju istine“? U čemu su konkretno i čime njih trojica i sa kakvim namerama obmanjivali sud?

- Sama činjenica da je punomomoćnik pozvao za svedoke prvu dvojicu, a ne tužilaštvo dovoljno govori o tome koliko su oni bili bitni svedoci. Oni su pozvani da bi dobili priliku da sami sebe opravdaju pred javnošću. Zato uopšte i nije bilo potrebe da se povodom njih utvrđuju neki novi detalji.

 Ako nemate ništa konkretno, postavlja se pitanje - niste li se upustili u njihovo zakonski i moralno nedopustivo diskreditovanje?

- Ama, kakvo diskreditovanje?! Treba samo pročitati njihove iskaze sa suđenja i odmah će sve biti jasno. Tokom procesa oni su sami sebi pokušali da ispevaju ode. Dok su danima pokušavali da nam ispiraju mozak, neupućeni su mogli steći utisak da su oni bili glavni, a da je Zoran Đinđić, u odnosu na njih, bio običan marginalac! Lagali su svi za zlatnu medalju!

 Šta im je, ako ste u pravu, bio motiv?

- Namera im je bila da još više zamute već zamućeno! Zbog čega, recimo, sud nije dopustio suočavanje između Bebe Popovića i Milana Veruovića koji je tvrdio da je Popović na njega vršio pritisak da zaboravi treći metak?! Zbog čega je bilo blokirano i suočavanje između Čede Jovanovića i Dejana Milenkovića Bagzija koji ga je i te kako kompromitovao u svom iskazu?!

 To su propusti suda, a ne Popovića, Jovanovića i Janjuševića...

- Nemojte opet o diskreditaciji i mom moralu! Pravo pitanje je imaju li ta trojica uopšte morala! Uostalom, neka me tuže! To je ionako jedino što rade u poslednje vreme. Tužakaju se kao plačipičke!

 Imate li nova saznanja i dokaze koji bi potvrđivali vašu optužbu da veće Nate Mesarović nije imalo „dovoljno dobre volje, hrabrosti ili čak i energije“ za traganje za istinom, da se kod Jovana Prijića i u samom sudu redovno „pojavljivao paničan strah“ kad god su optuženi i njihovi branioci „prilazili optužnici na način koji ukazuje da nije bilo baš tako kako piše gospodin tužilac“?

- Jesu li uopšte potrebni novi dokazi za bežanje suda od otkrivanja istine?!

 Šta je od onoga što ste tražili i predlagali, i na čemu ste (najčešće) uzalud insistirali, izazivalo „paničan strah“? U čemu se taj strah ogledao?

- Zar i ovako nije očigledno, ako ja nisam u pravu, zbog čega je onda sud bežao panično i od samog pomena rekonstrukcije?! Zbog čega nam je sud odbio 70 odsto predloga kao neosnovano?!

 Faktički tvrdite da se tokom procesa, za vreme suđenja i u njegovim pauzama štošta i zakulisno događalo. Ako su strani obaveštajci zaista odigrali određenu ulogu u davanju prve izjave Zvezdana Jovanovića, jesu li i na koji način uticali i na ta zakulisna dešavanja? Zar, ako su bili tako moćni, nisu mogli i da elimišu razloge za „paničan strah“ o kojem govorite?

- Izgleda da ipak nisu bili toliko moćni. Da jesu, ne bi sud morao da se spušta tako nisko da neke predloge odbacuje kao neosnovane, a da dokaz nije ni izveden! Da jesu, ne bi sud morao da arogancijom - ponašajući se kao i sudija i kadija - pokriva zajednički strah sa Prijićem čija je produžena ruka bio!

 Zašto baš „produžena ruka“?

- Ako to nije bio, zbog čega nije dozvolio nova medicinska i balistička veštačenja nekih drugih stručnjaka iz nekih drugih oblasti?! Da li su Milan Kunjadić i Dušan Dunjić jedini stručnjaci u Srbiji? Ko toj dvojici je omogućio monopol nad svim veštačenjima u posebnom odeljenju? A svi su imali priliku da posmatraju kako se od takvih naših zahteva diže i ono malo kose na Prijićevoj glavi!