petak 26. jul 2013.
RSS

Tužilac Prijić frizirao izjave

Bivšeg ministra policije Dušana Mihajlovića, koji je otkrio da je Đinđićevo obezbeđenje bilo očajno i imalo deset „slabih tačaka“, javno pitam: „Pa, rođače, šta si preduzeo povodom toga, da li si mrdnuo dupe iz kluba Rotarijanaca“? Tužilac Jovan Prijić nikada me ništa nije pitao, pa ni to da li sam kao prvookrivljeni za ubistvo, znao za slabosti prvog prstena obezbeđenja vlade i premijera. Takav sam ja bio „organizator ubistva“ da sam za te „slabe tačke“ Đinđićevog obezbeđenja saznao tek na suđenju. Veliki delovi izjava svedoka saradnika bili su prilagođeni optužnici, a postoje i materijalni dokazi koji su zaključani u Prijićevoj fioci

Zorana Đinđića su najuticajniji pojedinci iz njegovog okruženja 12. marta 2003. bukvalno „izveli na streljanje“ - uporno ponavlja Milorad Ulemek Legija. Pored onoga na šta je već ukazao, evo još njegovih ukazivanja - zašto...
 

Eksministar policije Dušan Mihajlović je o okolnostima bitnim za ubistvo više rekao u svojim knjigama i feljtonu u jednom beogradskom dnevnom listu, nego kao svedok - sudijama u „procesu veka“. Pored ostalog, napisao je: „Planovi za likvidaciju državnih funkcionera stalno se inoviraju. Sada smo na meti premijer Živković i ja, a novina je to da je zbog toga kupljen u Nemačkoj specijalni ‘snajper-kompjuter’, precizno dalekometno oružje kojim se pomoću kompjutera može upravljati sa velike i bezbedne udaljenosti“.

- Kod nas je očigledno postalo neko nepisano pravilo da kada neki političar hoće da istakne koliko je važan - on izjavi: „mene su hteli da ubiju“ ili „sprema se moja likvidacija“. Tako i ministar Mihajlović sebe pokušava da svrsta u kolonu važnih. Pazite samo dramsku težinu te rečenice: „Sada smo na meti Živković i ja“! A to je obično: bla, bla, bla! Prosto čoveku suza da kane! Ko će, bre, njih da ubije?!

 Otkud onda cela ta za Srbiju ipak neobična „storija“?

- Možda su se Mihajlović i DOS-ov krug uplašili svojih gazda izvana, ako ne odrade posao onako kako im se kaže? Hoću da kažem: da nije tužno, bilo bi smešno! I da li je to pomenuo Nemačku? Zanimljivo.

 Zbog čega je „zanimljivo“ što je Mihajlović pomenuo baš Nemačku?

- Pa, meni je to zanimljivo po ovoj liniji. Đinđić je bio nemački đak. Posle atentata se pojavljuje (ne znam kako) Vizbaden i onda na sve to g. ministar pominje famozni snajper koji je, gle čuda, trebalo da bude nabavljen u Nemačkoj. Opet moram da kažem: zanimljivo!

 Da li ste znali za to čudo od „snajpera-kompjutera“?

- Priča o „snajperu-kompjuteru“ očigledno pokazuje da je Mihajlovića neko informisao o postojanju takvog oružja, pa je on umislio, da bi sebe uzdigao, da će baš on biti „ubijen“ iz takvog oružja koje je poslednji krik oružane tehnologije. Sve u svemu, ne želim da trošim svoje vreme na komentarisanje takvih gluposti!

 Bivši ministar policije je u istom feljtonu otkrio i da je premijerovo obezbeđenje bilo „očajno“ i izneo tvrdnju da je imalo „najmanje deset slabih tačaka“. Šta kažete?

- To je novi apsurd. Mihajlović, ministar policije, govori kako je premijerovo obezbeđenje očajno i kako ima „deset slabih tačaka“! A ja ga javno pitam: „Pa, rođače, šta si preduzeo povodom toga, da li si mrdnuo dupe iz kluba Rotarijanaca i hitno sazvao sastanak sa najodgovornijim ljudima?“ Mogu samo da dodam: „Naravno da nisi, rođače, zato što te je bolela ona stvar i za premijera i za njegovo obezbeđenje“! Mislim da bi Dušan Mihajlović trebalo da se pokrije ušima! Najpametniji je kad ćuti i sedi sakriven povlenskom maglom!

 Jeste li znali za tih „najmanje deset slabih tačaka“ u Đinđićevom obezbeđenju? Morali ste znati, ako ste bili organizator ubistva...

SVE ZNAJU GORAN I ZORAN!

 Kako ste doživeli ubistvo Momira Gavrilovića?

- To je bio jedan veoma čudan događaj, koji je i danas pod velom tajne. Čini mi se da baš niko nije zainteresovan da tu stvar raspetlja do kraja. Mnogi su pokušavali da upere prst u razne ljude. I mene su pokušavali da uvuku u to, samo što su slomili zube. Tako je to kad se veruje problematičnim svedocima saradnicima!

 Da li je Đinđićevo okruženje, i u kojoj meri, eventualno bilo uključeno u likvidaciju?

- Pravi i potpuni odgovor na to pitanje mogu dati Goran Petrović i Zoran Mijatović! Oni su veoma dobro upoznati sa svim što se dešavalo tih dana!

- Takav sam „organizator ubistva“ bio da sam za te „slabe tačke“ Đinđićevog obezbeđenja saznao tek na suđenju!

 Već ste izrazili nepoverenje prema Mihajlovićevim „otkrićima“, ali, ipak, kako tumačite činjenicu da je on, samo nekoliko sati posle ubistva, na prvom okupljanju „bezbednjaka“, pitao jednog od učesnika „kakva je situacija na Kosovu“? Kao da je Zoran Đinđić još živ...

- Nisam upoznat s tim da je g. ministar u tim tragičnim trenucima ispoljio interesovanje za događanja na Kosmetu. Možda je on znao da nešto treba da se dogodi, pa je bio nestrpljiv i zainteresovan da to sazna. Možda bi bilo korisno da to njega pitate.
 
Bivši premijer Zoran Živković nedavno je u jednoj TV emisiji otkrio: da se obezbeđenje zgrade Vlade Srbije u vreme „pobune JSO“ razbežalo i da je on iz bivšeg saveznog MUP-a morao da pošalje svoje poverljive ljude da ga zamene. Jeste li imali saznanja ove?

- Kao prvo, opet ponavljam, to nije bila pobuna već protest. Jer, da je bila pobuna, teško da bi Živkovićevo obezbeđenje moglo da pomogne! Inače, o Živkovićevoj priči nemam nikakvih saznanja.

 Kako se, po vašem mišljenju, moglo dogoditi da svi bitni ljudi i u sastavu obezbeđenja i u njegovom rukovodstvu ostanu na svojim mestima sve do ubistva Đinđića?

- To nisu pitanja za mene. I bez njih je jako teško komentarisati sve Živkovićeve „bisere“. I on je, isto kao i Mihajlović, pametniji kada ćuti! Neka štricka vinovu lozicu, to mu očigledno mnogo bolje ide od bavljenja politikom!

 Da li vas je Jovan Prijić ikada pitao niste li, kao prvookrivljeni za ubistvo, znali za slabosti prvog prstena obezbeđenja vlade i premijera („najmanje deset slabih tačaka“) i učinili sve što je trebalo da ih iskoristite?

- Tužno je što mene Prijić ništa nije ni pitao. Taj je, jednostavno, vegetirao tokom celog suđenja!

 Gde sve materijalni dokazi, po vašem mišljenju, nisu pratili optužnicu, gde je podupiru, a gde se s njom razilaze?

- Sva argumentaciju o tome, kao i konkretne dokaze, iznećemo pred Vrhovni sud.

 Šta su sve, prema vašem mišljenju, i istraga i sud propustili da istraže, rasvetle i procene? S obzirom na to koliko je, ako je tačno bar pola od onoga što tvrdite, bilo propuštanja da li se to moglo dogoditi slučajno?

- Nikako nije moglo da bude slučajno! S obzirom na to da je utvrđen nenormalan broj propusta za onako važno suđenje. Sud je, čak više nego tužilac, izbegavao da rasvetli sve te propuste. Postojala je jasna namera da se optužnica, onakva kakva je bila, održi po svaku cenu.

 Sve što ste u toku procesa govorili svodi se na tvrdnju da optužnica, prema materijalnim dokazima, nije uopšte održiva. Sudeći prema vašoj završnoj reči u „procesu veka“, uvereni ste da su iskazi svedoka saradnika bili montirani i poslužili kao zamena za materijalne dokaze i pravu istinu o svemu što se događalo pre 12. marta 2003. i tog kobnog dana...

- Pošto je sud doneo presudu, za njega je optužnica bila održiva. Zar je smelo da bude drugačije?! Nisam samo je uveren da su veliki delovi izjava svedoka saradnika bili prilagođeni optužnici, odnosno njenom opstanku. U to su uvereni svi oni koji su pratili ceo tok suđenja. Za to postoje i materijalni dokazi koji su, nažalost, zaključani u nekoj fioci.

 U čijoj fioci?

- U Prijićevoj.

 Koji bi to dokazi mogli biti zaključani u toj fioci?

- Pre svega mislim da originalne izjave svedoka saradnika koje su kasnije štelovane za suđenje i koje bi bacile drugačije svetlo na njihove današnje iskaze koja je sud prihvatio. Setimo se samo pojavljivanja čarapa i Veruovićeve kravate koja je bila sklonjena u sef GSUP-a pod oznakom službena tajna. Kada bi se malo začeprkalo našlo bi se štošta.

 Otkud toliko „štimovanja“?

- Ako se uporede izjave svedoka saradnika pred istražnim sudijom i one date kasnije, tokom glavnog postupka - jasno se vidi da su prilagođavane i da na nekim mestima zamenjuju materijalne dokaze. Zato bi, ne samo za mene, moralo da bude pitanje, ako je tužilaštvo imalo neprikosnovene i na zakonit način prikupljene dokaze zbog čega su mu bila potrebna četiri svedoka saradnika, tim pre oni koji su potpuno amnestirani? Uzgred rečeno, nijedan od tih svedoka saradnika nije u potpunosti ispunjavao zakonske odredbe propisane zakonom za dobijanje tog statusa!