petak 26. jul 2013.
RSS

Šilerova čekala Čedu

Nisam demolirao kabinet premijera Đinđića - to mi podmeću bolesni umovi koji, valjda, žele da me prikažu kao nekakvog neandertalca. Jedna od najvažnijih večera u Šilerovoj, priređena povodom izlaska iz zatvora Dušana Spasojevića, kasnila je puna dva sata jer se čekalo da stigne Čeda Jovanović. Veštaci Dunjić i Kunjadić nastojali su da ubede sud da svedočenju Milana Veruovića ne treba verovati jer je bio u stanju šoka i nije mogao racionalno da rezonuje, a on je je bio potpuno svestan i komandovao je svojom ekipom sve dok se nije našao na operacionom stolu. I svi Đinđićevi kvaziprijatelji znaju da je povodom njegovog ubistva mnogo toga nelogično, ali ih više nije briga - zašto bi išta kvarili kad im dobro ide u životu?

Kao i o mnogo čemu drugom, Milorad Ulemek Legija ima svoju verziju pokušaja atentata na Zorana Đinđića kod hale „Limes“ i uloge u toj „epizodi“ Dejana Milenkovića Bagzija.

 Kada ste i na koji način prvi put saznali da se sprema ono što je posle 12. marta bilo nazvano „Sabljom“? Pogotovo što je Zoran Đinđić kao premijer te pripreme započeo još pred kraj 2002. godine...

- Pre nego što je proglašen „perorez“ (čitaj: „Sablja“), nisam imao pojma da se bilo šta sprema, niti me je to zanimalo.

 Da li je tačno da ste jednog dana na silu ušli u zgradu Vlade Srbije tražeći da se vidite sa Đinđićem, da ste nogom otvorili vrata njegovog kabineta i da ste kabinet predsednika vlade, kada ste shvatili da u njenu zaista nema premijera, demolirali? Ako nije istina, ko vam to i zašto podmeće?

- To je još jedna od petparačkih priča koje kruže čaršijom! To mi podmeću bolesni umovi koji, valjda, žele da me prikažu kao nekakvog neandertalca. U Vladu Srbije nikada nisam išao bez poziva i uredne najave!

 A koliko ste puta, dok je Đinđić bio živ, ulazili u zgradu vlade? Kod koga ste išli i na čiji poziv? Kako ste se najavljivali?

- Sedam-osam puta sam bio u zgradi vlade. Toliko sigurno. Ali, nisam brojao. Išao sam kod pokojnog premijera sam. Uvek me je najavljivala, a i obaveštavala kada treba da dođem, njegova sekretarica. Samo, koliko se moglo videti, tokom suđenja je dobila amneziju! Kao i mnogi drugi.

 Priča se da je „jedna od najvažnijih večera u Šilerovoj“ kasnila puna dva sata jer se čekalo da stignu Zoran Đinđić i Čeda Jovanović. Da li ste bili na toj večeri? Da li je to uopšte tačno? Kada je to bilo i kojim povodom?

- Priča je tačna, samo što premijer Đinđić nije trebalo da bude prisutan, već samo - Čeda Jovanović. Tada sam bio s porodicom u inostranstvu, a večera je bila povodom izlaska iz zatvora Dušana Spasojevića. Taj izlazak mu je i završio Čeda Jovanović. Zato je u njegovu čast ta večera i bila pripremljena.

 Tokom suđenja za ubistvo bezuspešno ste, kao i vaš branilac pokušavali da ukažete sudu da je, u najmanju ruku, neprirodno što je tužilac Jovan Prijić u slučaju pokušaja ubistva premijera kod „Limesa“ (Beogradske arene) više pažnje poklonio tvrdnji Dejana Milenkovića Bagzija nego izjavama ljudi iz Đinđićevog obezbeđenja?

- Istina je! Bezuspešno smo pokušavali da ukažemo na taj apsurd. Jer, dok sa jedne strane imate šest-sedam profesionalnih pripadnika obezbeđenja koji iznose verziju događaja i koji nemaju razloga da karikiraju stvari, sa druge strane imate Milenkovića, koji je na suđenju ispričao petu verziju te svoje priče.

 Kako je Prijić mogao da poveruje Bagziju kad je Đinđićevo obezbeđenje tvrdilo da je on naglo počeo da skreće iz srednje trake ulevo, „gađajući desni vrh premijerovog vozila“ i da se ništa nije dogodilo samo zato što su u poslednjim trenucima jedva nekako uspeli da kamion ubicu zaobiđu sa desne strane?

EHO I TRI METKA

Bilo je uveravanja da se svedocima zbog eha pričinilo da su bila tri metka...

- Pokušali su Dunjić i Kunjadić da nas ubede i da je Veruović tada bio u stanju šoka i da nije mogao racionalno da rezonuje. To je netačno jer su ostala svedočenja pokazala da je bio potpuno svestan i da je komandovao svojom ekipom sve dok se nije našao na operacionom stolu.

BOJALI SE SUOČENJA

Zbog čega Prijić nije dozvolio da dođe do suočenja između Bagzija i pripadnika Đinđićevog obezbeđenja?

- Ne treba biti mnogo pametan da bi se došlo do odgovora. Do suočavanja nije došlo jer bi to demontiralo kompletan iskaz svedoka saradnika! A to nije smelo da se desi ni po koju cenu.

- Ni sud, nažalost, za to, najblaže rečeno, nije imao sluha jer je bio na istom frontu i zadatku sa tužiocem. Oni su, jednostavno, morali da se stave na stranu Milenkovića!

 Ipak se nameće pitanje otkud takva Prijićeva „naklnost“ prema Bagziju i realno odbacivanje svedočenja Đinđićevih telohranitelja?

- Da su Prijić i sud prihvatili svedočenje Đinđićevog obezbeđenja - postalo bi jasno da Milenković ne govori istinu. A to nije smelo da se desi! Zato je i Prijiću i sudu više odgovaralo da lažu svi policajci nego jedan kriminalac i sitna jajara! E, takve sudije su nama sudile u tom procesu stoleća!

 Bagziju se, izgleda, više verovalo i povodom 12. marta 2003. godine...

- Naklonost prema Milenkoviću tiče se i nekih drugih „detalja“. A sud je i povodom njih opet više verovao njemu nego materijalnim dokazima koji su obarali njegov iskaz. Ali, šta ćete - direktiva je čudo. Fotelje moraju da se čuvaju.

 Čija direktiva? Na čije fotelje mislite?

- Sa foteljama je lakše. Čuvali su ih i Prijić i sudije! A direktiva je i za mene jedan od najvećih rebusa. Ono što objašnjava zašto sud nije cenio ni dokaze. Jer, pazite, celokupno Đinđićevo obezbeđenje tvrdi da je Bagzijev kamiončić pokušao da iseče kolonu iz srednje trake i da su ga oni jedva izbegli i da je to bio povod za njihovu intervenciju. A Bagzi, sa druge strane, tvrdi da je vozio levom trakom i da se sklonio u srednju, te da ga je kolona obišla sa leve strane. Još je tvrdio kako se on navodno sklonio i propustio kolonu da prođe. Zamislite da je sud poklonio poverenje premijerovom obezbeđenju - bilo bi očigledno da Milenković laže! I to - masno!

 Kakvu su u svemu tome ulogu odigrale direktive i čije su bile?

- Bagzi je, koliko znam, imao zadatak da se prikaže kao jedan od učesnika tog famoznog „pokušaja atentata“. Dirigentima istragom i piscima optužnice je to bilo potrebno jer su im dokazi za slučaj kod „Limesa“ tanki. Trebalo je to pojačati, kao i mnoge druge stvari. Zato su se i opredelili za Bagzijevu izjavu kao verodostojnu. Zato su nogom „izgazili“ izjave kompletnog Đinđićevog obezbeđenja. To je samo na prvi pogled paradosalno. I po tome se videlo da sud ne donosi samostalno odluke. A ako je Bagzi lagao povodom „Limesa“, neko bi morao da istraži gde je sve još lagao i laže!

 U vezi sa atentatom upozoravali ste da Prijić mnogo više poverenja poklanja i veštacima Dušanu Dunjiću i Milanu Kunjadiću, tretirajući pred sudom njihove iskaze i tvrdnje kao Sveto pismo, nego li živim svedocima“ iz premijerovog obezbeđenja koji su se zadesili na mestu zločina, uprkos tome što šef Đinđićevog obezbeđenja Milan Veruović 12. marta i sam zamalo nije bio ubijen. Kako to objašnjavate, tim pre što i ljudi sa političke i javne scene, koji se najviše hvale blizinom sa Zoranom Đinđićem i njegovim poverenjem, takođe više veruju Bagziju nego Veruoviću?

- Sve je to ista banda koja je imala isti zadatak! A zadatak je bio - održati optužnicu onakva kakva je po svaku cenu. Setimo se samo svih onih performansa koje su nam prikazivali Kunjadić i Dunjić. Ta dvojica su više ličili na Loleka i Boleka nego na stručnjake! Upinjali su se, mučenici, iz sve snage da objasne neobjašnjivo!

 Kako mislite „neobjašnjivo“?

- Načisto neobjašnjivo! Jer, iako ni Dunjić ni Kunjadić nisu bili ni blizu lica mesta, za koje su znali kako izgleda samo po slikama, uporno su pokušavali da izmisle i prilagode položaj pokojnog premijera. Nije im mnogo smetalo što se to na kraju uopšte nije uklopilo sa činjeničnim stanjem. Niti sa izjavama svedoka. Jer, svedoci su svedočili drugačije.

 Otkud anomalija sa diskreditovanjem svedoka kakav je Veruović i šta iza nje stoji, pošto istorija opominje da iza takvih „inverzija“ obično stoji nešto skriveno i krupno?

- Nema tu šta mnogo da se objašnjava. Svi Đinđićevi kvaziprijatelji i te kako znaju da je mnogo toga nelogično, ali ih, po svojoj prilici, više nije briga. Prihvatili su sve zdravo za gotovo. Tako je, valjda, lakše. Jer, kako se kaže - koga nema, bez njega se može. A i što bi se sad oni smarali nekim novim „detaljima“?! Dobro im ide u životu. Zašto bi to kvarili?!