petak 26. jul 2013.
RSS

Bagzija su u Grčkoj „trenirali“ Ameri

Dejan Milenković Bagzi je tokom skrivanja u Grčkoj sve vreme bio pod budnim okom određenih obaveštajnih struktura koje su ga posećivale i „obrađivale“ - radi se o američkoj liniji. Problem je što niko od mojih „kontakata“ ne želi da se pojavi pred sudom i da o tome svedoči - Amerika je ipak Amerika. Sve najmoćnije obaveštajne službe - američka, nemačka, francuska, britanska i ruska budno, kao kopci, motre na sve što se dešava na našim prostorima

 Ako je Milorad Ulemek Legija donekle u pravu, i stvarna uloga nekih svedoka saradnika - na čijim iskazima u dobroj meri počiva presuda za ubistvo Zorana Đinđića - tek će morati da se nađe na terazijama pravde.

 Imate li saznanja o skrivanju u Grčkoj Dejana Milenkovića Bagzija?

- Danas, kada se analizira cela ta situacija oko njegovog „bekstva“ iz Meljaka i odlaska u Grčku, potpuno je jasno da je on bio tamo sklonjen. Da bi kasnije bio izvučen iz naftalina i upotrebljen kao tužiočev džoker. Nemojte da zaboravite da za njim nije nikada bila raspisana Interpolova poternica, da se njegovo hapšenje odigralo samo dva meseca posle moje predaje! Da je dobio status svedoka saradnika pod veoma čudnim okolnostima i to iz drugog pokušaja!

 Na šta ciljate?

- Sve sa Bagzijem bilo je farsa i vešto odigrana kombinacija. Od samog početka. Cela ona agonija oko njegovog prebacivanja u Srbiju, koja je trajala sedam meseci, pa ono njegovo „hoću kakim, neću kakim“ i priče o krokodilima, žabama i babama - sve je to bilo predstava za javnost. On je od početka bio džoker koji je sklonjen u stranu. Za slučaj da iskrsne nešto nepredviđeno.

 Šta je bilo to „nepredviđeno“?

- Verovatno moja predaja. Zato su i aktivirali tog svog džokera.

 Da li je Bagzi tokom skrivanja u Grčkoj - gde se sklonio, ili bio sklonjen posle atentata i likvidacije Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića Kuma u Meljaku - mogao biti „treniran“ za ulogu svedoka saradnika od jedne obaveštajne službe? Ako jeste, od koje?

- Preko svojih veza i kontakata u Grčkoj, imam određene informacije o tome. Dobio sam ih u međuvremenu, a potvrđuju da je Bagzi sve vreme bio pod budnim okom određenih obaveštajnih struktura koje su ga kasnije, kada je „uhapšen“, i dalje posećivale i „obrađivale“. Sve vreme dok je bio u pritvoru. Radi se o američkoj liniji.

 Hoće li vaša žalba na prvostepenu presudu za ubistvo počivati i na tim saznanjima?

- Svakako. Ali, biće ovo jako teško prezentovati sudu jer niko od mojih „kontakata“ ne želi da se pojavi pred sudom i da o tome svedoči. Znate, kako to ide - Amerika je ipak Amerika...

 Do sada su povodom ubistva Zorana Đinđića pominjane sve vodeće zapadne obaveštajne službe. Prvo nemačka (branilac Zvezdana Jovanovića, Nenad Vukasović, u Glasu javnosti), pa britanska (Jovica Stanišić povodom Vladimira Bebe Popovića) i francuska (operacija „Sultan“), a sada evo vi upirete prstom u „američku liniju“. Šta sve to „na gomili“ znači? Da li neko u tome nedostaje?

- Pa, svakako nedostaje ruska obaveštajna služba. Jer, sve najmoćnije tajne službe su budno motrile, kao kopci, na sve što se proteklih godina dešavalo na našim prostorima. To i dalje čine. Uostalom, to im je i posao.

ĐINĐIĆ BIO „ČUDNO OKRENUT“

 „Izjava Zvezdana Jovanovića“ bila je i tokom suđenja sporna i osporavana. Povodom nje, neki su već postavili pitanje: Kakvo je to saslušanje atentatora ako ga niko ne pita ni iz koje je puške ubio premijera, ni koji je kalibar koristio? Još manje, da objasni sopstvene reči da je Đinđić bio „nekako čudno okrenut“... Zbog čega, po vašem mišljenju, Jovanović nije bio izveden pred peti ulaz u Vladu Srbije da pokaže kako je ubijeni premijer bio „čudno okrenut“?

- Eh, da je samo to sporno u toj izjavi! Da je tako, bilo bi lako! Problem je u tome što postoje desetine detalja koji su još sporni, a vezani su za tu izjavu ili ono što je ona prouzrokovala. Ali, o tome će biti reči pred Vrhovnim sudom. Otom-potom.

 U sudu ste tvrdili da su samo Milan Veruović i ostalih sedam Đinđićevih telohranitelja davali sve od sebe da ga zaštite, a da BIA i MUP nisu na tom planu činili gotovo ništa od onoga na šta su ih zakon i propisi obavezivali. Zbog čega posle Beogradske arene nije bilo uvedeno ono što ste nazvali „vanrednoradnim stanjem“? Ko je to onemogućio?

- To sam tvrdio samo na osnovu činjenica koje su jasno na to ukazivale. Tokom celog procesa. Reč je o činjenicama iz svedočenja onih koji su na suđenju govorili o tome. A te činjenice nedvosmisleno pokazuju da posle „saobraćajnog incidenta“ kod Beogradske arene, koji je kasnije pretvoren u pokušaj atentata, na planu premijerovog obezbeđenja nisu bile preduzete nikakve mere.

 Zar baš nikakve? Kako je to, prema vašim saznanjima, bilo moguće?

- Nikakve, osim mera koje su preduzeli pripadnici Đinđićevog užeg obezbeđenja. A i to se svelo na to što su ti momci radili kao konji. Od jutra do sutra. Ostatak državnog aparata očigledno je, na čelu sa ministrom policije Dušanom Mihajlovićem, ladio jaja. Kasnije, tokom „Sablje“ iliti „peroreza“, a i samog suđenja, kada je bila gurnuta priča da je „Limes“ bio atentata, što im se savršeno uklapalo u čitav scenario, svi pravi krivci iz Đinđićevog okruženja su pokušali da nam objasne neobjašnjivo.

 Kakvu su ulogu u tom kobnom i kažnjivom nečinjenu odigrali Dušan Mihajlović, Zoran Janjušević, Nenad Milić, šef BIA i šef obezbeđenja Vlade Koprivica? Kako objašnjavate činjenicu da su sve njihove neprijatnosti bile u tome što su morali da pred Specijalnim sudom svedoče o atentatu?

- NJihove uloge morala bi da razjasni istraga. Tim pre što su učinili su sve što su mogli da svoj nemar, nečinjenje i nezainteresovanost za Đinđićevu bezbednost opravdaju pričama tipa „nisu bile formirane nekakve uprave“. Još se tvrdilo da je premijerovo obezbeđenje bilo država u državi i da je sa njima bilo teško sarađivati...

 Kako sve to vama izgleda kao profesionalcu?

- Tragikomično! Tvrdili su, recimo, da sam Đinđić nije voleo da velikim obezbeđenjem skreće pažnju na sebe. A bilo je toga još. Ali, da li, bre, neko u ovoj banana-državi može da poveruje u takva proseravanja?!

 Zar ne biste mogli da bar birate reči?

- Nisu reči najvažnije. Pa, zamislite da se „Limes“ desio u nekoj ozbiljnoj zemlji, u Nemačkoj, Engleskoj ili Francuskoj. Zamislite da su službe tih zemalja samo na trenutak posumnjale da neko pokušava ubistvo, ne na premijera, već na nekog običnog vladinog službenika. Zamislite i da kroz neko vreme imaju „atentatora“ u svojim rukama. E, sad, da li bi se u tim zemljama moglo desiti da im „atentator“ izađe iz zatvora bez ičijeg znanja i da im još posle dvadesetak dana bude ubijen premijer?! Ma nemojte, molim vas!

 Za to niko nije odgovarao, a - ako govorite istinu - moguće je i da nikada neće...

- Pomenuta gospoda odigrala su ključnu ulogu u prestupnom nečinjenju koje se završilo ubistvom premijera Đinđića. Jedan od te gospode bio je prvi čovek policije, drugi njegov zamenik (dakle, postavljen od samog Đinđića), treći - premijerov savetnik za bezbednost. Šefove BIA su predložili i postavili Čeda Jovanović i Vladimir - Beba Popović. Sami zaključite kakva je bila njihova uloga u krugovima opakog nečinjenja oko premijera.

 Ako je tako, onda je premnogo zainteresovanih da istina o ubistvu nikada ne ugleda svetlost dana...

- Tako je. A da je Srbija prava država, svi bi oni bili pozvani na debelu odgovornost! Ovako, svima njima trenutno dobro ide u životu. Zašto to kvariti!?