petak 26. jul 2013.
RSS

Sa ljudima po brdima

Piše: Zoran Šaponjić

Deset godina u Glasu prošlo je kao rukom o ruku. Sa ljudima po brdima. Po Pešteru, Zlataru, Tari, Sinjajevini i Durmitoru, po Zlatiboru, Javoru, Goliji, Bosanju i Dubokom potoku, po Salijevoj ravni, Srednjem brijegu, Tičjem polju, Ozrenu... Nikad nisam ni krio da sam se gore, po brdima, najbolje i osećao, slušajući i zapisujući šta pričaju i osećaju ljudi, a i u Glasu uvek je za ljude bilo mesta. Kad sam se pre neki dan presabirao i „listao mozak“ šta je od tih deset godina u Glasu ostalo, ispostavilo se da su to tek - brda i ljudi! Neljudi se brzo zaborave.

Pamtim Giljevu i ono jutro kad sam zorom banuo na planinu sa Tašom Hamidovićem, baš u trenutku kad je planinu popala magla. Čudna, jesenja. Ona jutarnja, više izmaglica no magla, ponegde prozirna pa su sunčevi zraci kroz nju pravili velike, teške, šarene zavese, okačene po kosama i livadama, ponegde gusta i crna, pala po dolovima... To jutro, Tašo mi je u svom katunu, nasred Sjeničkog polja, dok smo pili jurdum i dok je ženama naređivao da večera bude gotova kad se vratimo sa planine, prosto i jasno rekao ono što se kroz život, obično, brzo zaboravi - vijek je kratak, čini dobro pa se dobru nadaj, Bog je jedan za sviju, i za Srbina, i za muslimana, i za Ciganina...

Upokojio se naš Ivan. Fala Bogu, odmorio se, pričalo se dugo po zlatiborskim selima kada se na onaj svet preselio Ivan Bujić, stari zlatiborski rabadžija. Čitavog života nikud nije žurio, a sve zemaljske poslove pozavršavao je na vreme. Život je proveo u svojim Korlićima, bez struje i ove sadašnje tehnike, kraj šporeta na drva, bez televizora i radija, a nikad ni pre ni posle nisam sreo čoveka zadovoljnijeg na život. Bio je blag kao aprilska kiša. Mi u selu, rekao mi je jednom, ne cenimo čo’eka kol’ko televizora i radiona ima, nego - kakav je čo’ek, domaćin.

Stanimirka Jarčević iz Milakovića pod Ozrenom, kad sam je jednom našao na planini i priupitao koliko čeljadi ima kod kuće, zategla priču kao da ih je šesnaestoro. - Vako - premišljala se na pašnjaku - imam kod kuće sebe, ova dva-tri brava, sebe, ova dva-tri brava, pa se siti uveče izrazgovaramo... Kosan Lazović iz Tičjeg polja, suviše daleko i suviše visoko na planini da bi ga se ovozemaljske stvari mnogo ticale, čudio se jednom gostima iz Prijepolja što su ga požurivali da pokrije ceradom drvena kola puna suvog sena pred olujom koja je dolazila...

Neka ga, koji ga pokisne taj će ga i osušiti, rekao je mirno, a tog julskog dana bio je isti, neverovatni mir i u njegovoj duši i u njegovom dvorištu visoko u planini. Kao u manastirskoj porti.

Pavlu Mikavici iz Panjka, iznad Mokre gore, državna granica između Srbije i Bosne, jednog jutra osvanula po sred - štale. Pošto vezujem goveda na različite strane, jedan vo ima da mi noćijeva u Bosni, drugi u Srbiji, a kad uđem u štalu da im položim, ima devet puta da prekršim granični režim svakog dana, podsmevao se Pavle glupostima onih koji jedan narod dele na dva dela, onih dana kad se ni u državi a ni oko države nije znalo ni ko pije ni ko plaća.

U kući LJubomira Jovanovića u selu Dujke na Pešteru slušao sam kako su on i njegova žena Stoja ceo život crnčili, kupovali zemlju, držali i po 400 ovaca i jaganjaca, sve dok LJubomir, kao nožem, nije za stolom presekao priču. Sad, rekao je ravnodušno, i njemu i Stoji biće dosta dva metra zemlje, gore na brdu, kad ih onaj odozgo pozove, a neće čamati, dodao je... LJubomir je umro ima dve godine, grob mu je na brdu iznad kuće, a meni se, kad lutam po Pešteru, čini svaki čas da će, onako visok i suv, na konju, pod šajkačom, banuti iza neke kleke...

Po ovakvim ljudima i njihovim životima, po brdima, pamtim deset godina Glasa. Sreća je pa je u Glasu i u novinama, a i u redakciji za ljude uvek bilo mesta.

    (Autor je reporter i dopisnik iz Užica)